Jednom davno imali smo i mi poslednji dan škole: cela škola se okupila u dvorištu, muzika je treštala, sunce je udaralo po sred čela a pivo davalo svetu malo boje.
Neretko će prijatelji uz fotografije moje dece naleteti na opise poput "ova deca što žive kod nas", "deca kojoj plaćamo hranu i smeštaj", "vodite ih odavde" ili "jedva čekam da se isele".
U petak ujutru dok sam pila kaficu, a na TV-u išle najnovije vesti o masovnom ubistvu u Mladenovcu, nešto čudno se dešavalo u roditeljskoj Viber grupi mog trećaka.
Za oko mi je prošle nedelje zapao snimak horde mladih dečaka koji su usred Futoške ulice opkolili automobil Bake Praseta koji je pokušavao da se probije kroz barikade tinejdžera i stigne do tačke B.
Bilo je to vrelo leto 2013. i jedan petak ili kako mu samo ime kaže "e, i ova nedelja je došla kraju, vreme je za žurku". Bio je to definitivno najteži dan u mom životu - do sada.
Neću vas lagati, ali negde tamo u periodu između sredine januara i sredine februara (kada shvatim da je nova godina zapravo počela) pomislim "O ne, nova godina, sve opet ispočetka".
