Čarape
Bilo je to jedno od uobičajnih jutara kada petočlana porodica u nekih pola sata pokušava da izađe iz stana i započne svoj dan po pravilima službe.
Foto: Pixabay
Šta u glavi, u tih pola sata, ima recimo tata ko to zna, ali ciljam da mu je prioritet da se izađe na vreme, dopreme vrtićka deca na kapije Radosnog detinjstva pre zatvaranja, te da se što pre, isto tako radosno, i sam nađe na svom radnom mestu – posla je mnogo, vreme nemilosrdno teče, a to ne trpi dečija prenemaganja.
Mama, za svojih pola sata pored toga što predstavlja katedru za odabir odeće (jer sve ostalo dovodi do situacije da deca #desilose odu u vrtić u pidžami ili onoj garderobi duboko sakrivenoj namenjenoj za tempere i radne akcije) pokušava da svetu doda malo boje karminom i rumenilom, a da rukom kojom nanosi ajlajner precizno ne zadrhti od dečijih urlika i kukanja oko banalnosti – jer crveni talas na semaforima ne dozvoljava kašnjenje od minut i po, a sreća u vidu parking mesta prati samo hrabre, one koji povlače ajlajner mirno dok svet iza gori.
I tata i mama, razume se, u svojim glavama kriju najveće probleme ovog sveta - kalendar obaveza popunjen do poslednjeg sata te nedelje – sastanci, pregledi, treninzi, posao, nabavke, sitne i krupne organizacije i sve ono strahovito bitno i odraslo što nosi budućnost.
U njihovim glavama kriju se i svi oni strahovi, strepnje, brige i duboko usađene neke životne tuge sa kojima kaskaju jer nisu uspeli da ih pobede. Sve one mukice i muke s kojima se bude i sa kojima ležu, koje su deo nečijih drugih života, i nekih tuđih strepnji - jer neki odrasli ljudi izgleda i to motaju po glavama. Muče muke celog sveta kao da svojih nemaju dovoljno.
Svako kmečanje dečurlije oko pogrešnog izbora boje gumice za kosu ili treći put ponovljene naredbe za polazak, zatresu preciznu hiruršku ruku koja nanosi ajlajner - svaki put sve jače.
I tada konačno, istraumiranu sitnim urlicima ruku zaustavi najglasniji zakuk prepun besa, frustracije i očaja, sveže dopremljen iz grla desetogodišnjaka - onog od kog se najmanje očekuje. Brzinom svetlosti, onako besna, u neverici i željna odgovora stižem do njega spremna da izgubim još koji dragocen minut na "ajde baš da čujem!" situaciju.
Sedeo je sa patikom u ruci, crven kao krv vatrena iz pesme sestara Kovač, čini mi se da su se mogli uočiti i obrisi pare koji su mu iz ušiju izlazili. Sve je tu: po koja besna suza, jače lupanje srca i ona neka situacija koja zakoči jutro.
Pogledao me je nevoljno, jer je znao da čekam odgovor i da mi se on neće svideti. "Nerviraju me čarape! Dodiruju me tu i nerviraju me!" Na šta sam, roditeljski razočarano ispustila jedan najglasniji "Ajaaaaaaaao" pun onog pozadinskog "Znaš li ti sine moj kroz kakva sam ja sve sranja prošla, sa čim sam se sve u životu susrela, borila, koga sam nekad davno izgubila i za čim sam sve bitnim kukala, crvenela i puštala paru iz ušiju?"
Pogledao me je držeći na nekoj sredini onu zamišljenu loptu što se spušta kad se previše digne, dok su mu se otkucaji srca polako smirivali, a boja sa crvene polako vraćala na staru. S druge strane, stajala je ona razočarana ja koja ne može da veruje do kojih dubina banalnosti njihovo kukanje može da ide. Gledamo se i čekamo neke reči koje će da reše ili zapečate ovaj emotivni momenat.
"Mali sam", reče on meni nekako stidljivo, "još uvek sam mali da bih imao prave probleme".
A onda je pokrenuo talas nečeg sasvim drugog i poklopio me bez da sam stigla da doskočim na dasku za surf – on zna. On, dođavola, zna gde su čarape u koordinatnom sistemu ljudske agonije življenja ali su one, tako nebitne, deo vatre koja gori pod njegovim nogama i ništa posebno efikasno u vezi sa tim ne može da promeni. Nesvestan da je tom banalnošću makar na tren resetovao magični krug problema, tenzija i nametnutih sprintova koju, eto, neki koji više nisu mali već veliki i spremni za ogromne probleme, misle da imaju.
Ajlajner su čarape koje nerviraju. Saobraćaj su čarape koje te dirkaju. Parking isto. Svaka stavka u kalendaru su čarape s pogrešnim krojem koje moraš da obučeš jer je na njih došao red. Sve one muke s kojim ležemo su baš te čarape i sve one tuge koje nosimo, strepnje koje strepimo su tu jer smo izgleda još uvek nekako, mali.
Njegova rečenica zapljusnula me onako taman fino kao hladnjikavo slano more u koje ulaziš vreo, umoran, zgužvan od života i obaveza, željan slobode da minute koje nemaš gubiš u nedogled baveći se malim ljudima i njihovim velikim problemima.
Taj talas koji svakom kapljicom miluje, a posle kog si svež kao zelena salata što je baka nafajta vodom na pijaci, zapljusnuo me je i koji dan kasnije. U moru preslatkih radoznalih očiju mlađe vaspitne grupe gde sam, teškom mukom uglavila sat svog vremena da dođem i predstavim svoje zanimanje, ugledala sam one najveće: oči ove moje trogodišnjakinje velike kao najveći problemi na svetu.
Pročitaj još
U njima se tako jasno moglo čuti "Ćao mama! Ovo je moja mama, samo moja mama i vidite je! Najlepša je i tu je, došla je u moj vrtić! I Moja je! Ćao mama!"
Moji kalendari, obaveze i problemi su pogrešna boja gumice, pogrešan raspored namirnica u tanjiru, patike na pertle koje ovaj srednji ne podnosi jer gubi vreme na vezivanje, moja precizna hirurška mejkap ruka ista je ona koja prospe prljavu vodu od vodenih boja pa se prelije po drvenom stolu.
Teramo mi sve to kao mašine, iako suštinski znamo da nam se motori pregrevaju ni zbog čega. Samo nam ponekad fali neko mnogo zreliji od nas da nas u hodniku, onako usput, podseti da smo isuviše mali da bismo imali prave probleme.
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui
INTERVJU Milan Tripković: Ljudi više nisu u stanju da svare laži
20.10.2025.•
4
Novosadska knjižara Bulevar Books ovog će novembra obeležiti 14 godina rada, a paralelnom sa tim, jednom od osnivača Milanu Tripkoviću biće objavljen novi roman.
Kohan: U Mađarskoj tabloidi više ne prolaze, na vladinim konferencijama za medije nema naručenih pitanja
17.10.2025.•
3
Novinar mađarskog provladinog "Mandinera" Maćaš Kohan (Matyas Kohan) ocenio je u izjavi za UNS da model tabloidnih medija u Mađarskoj više ne funkcioniše.
Jadna SNS maskarada na Detelinari
14.10.2025.•
22
Žandarmerija je u subotu počela da se okuplja malo ispred zgrade, malo pored, malo preko puta, malo tamo niže.
Vučićeva loša priča
07.10.2025.•
9
"Vučić jednostavno kaže – promenite ploču ili se ni vi nećete dobro provesti."
Roditeljima koji deci tutnu telefon u ruke
07.10.2025.•
8
Snimak mog dvanaestogodišnjeg deteta, koji je napravio njegov vršnjak osvanuo je na jednoj Instagram stranici pod nazivom "Blamovi"...
Moldavski scenario u Srbiji: Zašto poruka "raspiši izbore" ne znači mnogo
30.09.2025.•
31
Kada sledeći put kažete u pravedničkom gnevu "Raspiši izbore!", trebalo bi da se setite izbora od nedelje u Moldaviji, da vidite koliko samo raspisivanje izbora - ništa ne znači.
Sankcije NIS-u: Biće loše po nas
26.09.2025.•
37
Posle pola godine neizvesnosti, Srbija će od 1. oktobra biti pod sankcijama.
Drugačije mišljenje
19.09.2025.•
17
Zanimljivo je, i u isto vreme duboko cinično, da je Čarli Kirk postao tema u Srbiji tek onog trenutka kada je ubijen.
Današnja lekcija
12.09.2025.•
6
Nekada su nas učili da je škola kuća znanja, da se u nju ulazi tiho i izlazi malo mudriji, da se u njoj stiču znanja i vrline i postaje se čovek.
Srbiju je neko pozvao i probudio
04.09.2025.•
9
Dok je spavala snom pravednika i sanjala kako će jednog dana da se probudi sva svoja, telefon je zazvonio.
Vučić protiv N1: Spin diktator sa oprobanim taktikama
04.09.2025.•
22
Mesecima unazad u vazduhu lebdi pitanje o budućnosti televizija N1 i Nova S, njihovih portala, te Danasa, Radara i Forbs Srbija.
Nesređeni birački spiskovi - ko bira, a ko broji glasove?
02.09.2025.•
8
Život u Srbiji je poremećen, a postavlja se pitanje da li su izbori realno rešenje koje bi u skorije vreme mogli da vrate normalnost u svakodnevicu.
Piše Siniša Tucić: Istorija pamti - i one koji ćute i oni koji deluju
29.08.2025.•
6
U utorak, 26 avgusta, vozim se sa prijateljem i saborcem Markom Jozićem auto-putem od Niša prema Beogradu.
Osećate li bes?
28.08.2025.•
23
Sećam se razgovora u kojem je jedna žena sa ponosom objašnjavala da svoju decu uči da nikada ne viču, da ne lupaju vratima, da bes nije lep i da pristojan čovek mora da zna da se obuzda.
Evropa se ubrzano naoružava
25.08.2025.•
16
Na Starom kontinentu kao da su zaboravili jeziva iskustva, da se držimo samo novijih vremena, prošlog veka i dva svetska rata.
Dogovor stranačkih kolega
21.08.2025.•
17
Prošlog četvrtka uveče učesnici protesta u Novom Sadu su akumulirani bes iskalili na gradskim prostorijama Srpske napredne stranke i demolirali ih.
Pregovori Trampa i Putina - hoće li biti mira?
18.08.2025.•
4
Tri i po godine je izgledalo da pogibijama i bestijalnosti u Ukrajini nema kraja.
Nacionalno onesvešćen
04.08.2025.•
4
Još od 2018. godine u Srbiji se u više navrata pominjala ideja o uvođenju tzv. nacionalnih udžbenika, tinjajući ispod površine sve dok nije dobila politički ventil.
Da li nam ne treba 100.000 radnika iz Afrike ili nam ih treba dvostruko više - šta kažu činjenice
28.07.2025.•
64
Vest o tome da postoje naznake dogovora o mogućem uvoza radnika iz Gane za deficitarne poslove u Srbiji izazvao je brojne kritike na ovdašnjoj javnoj sceni.
Komentari 7
@ tihi
Letnji
Pmila NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar