Privatizacija PKB-a: Država favorizuje tajkune, a ignoriše seljake

Podsetimo, pre godinu dana država je odustala od prodaje pošto nije bilo kupca spremnog da iskešira 152 miliona evra, 50 odsto od procenjene vrednosti nepokretne imovine najveće agrarne kompanije u Evropi.

Prevelik, a pravi gubitak

To što pre samo dvanaest meseci nije uspela prodaja, nije smanjilo interesovanje. U pitanju je kompleks kakav se nikada više neće moći kupiti u Evropi: 22.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 1.400 ha građevinskog, 11.000 goveda i, kako je proizvodnja mleka glavna delatnost korporacije, 8.000 muznih krava. Tu su i farma svinja, veterinarska stanica, segment plasteničke proizvodnje, poljoprivredna avijacija, bezbroj agromašina.

Tu je, međutim, i oko 2.000 radnika.

Pre godinu dana Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, neuspeh prodaje objasnio je dugovima PKB od 70-tak miliona evra. Kada se malo ozbiljnije pogledaju papiri, vidi se da je PKB i dalje bila oslobođena plaćanja zakupa za oko 17.000 hektara državne zemlje, te da su građani Beograda subvencionisali prozvodnju mleka sa dinar i po po litri. I pored izdašne podrške i blizine prestoničkog tržišta, preduzeće je generiralo gubitke.

Privatizacija oblikuje poljoprivredu

Minus u poslovanju uzročen je ne samo prevelikim brojem zaposlenih, već i izdvajanjem iz nekadašnjeg socijalističkog kombinata segmenata za preradu mese, povrća (Frikom), mleka (Imlek), trgovine (Pekabeta), banke..., koji su ponaosob uspešno privatizovani.

Tako je kapital kombinata kojim je podignut i razvijan prerađivački segment otišao u nepovrat, a i prekinut je produkcioni lanac kojim je agrarna kompanija stupala na tržište. Kako je i višak radnika iz ovih segmenata nekada paradnog preduzeća socijalističkih vlasti ostao u matičnom kombinatu, nije veliko iznenađenje poslovni minus, uprkos ogromnoj imovini.

Način privatizacije kombinata i državnog zemljišta, posebno kolosalnih kakav je PKB, umnogome će oblikovati budući izgled poljoprivrede u Srbiji; hoće li biti, po evropskom uzoru, farmerska ili će poprimiti južnoamerički model latifundija.

Zakon o privatizaciji forsira klasičnu prodaju i vodi latifundijama, dok je Zakon o poljoprivredi dvojak; deo zemljišta iznajmljuje velikim kompanijama, pravnim licima, a najmanje 70 odsto površina nudi na zakup malim farmerima, uz ograničenje zakupa jednog lica na 20 hektara.

U korist tajkuna

Dvojni karakter ide najviše u prilog takozvanim tajkunima, spretnim ljudima koji su se u pravo vreme uvek nalazili na pravom mestu, blizu vlasti, i jeftino pokupovali ponuđenu društvenu imovinu. Tako su oranice sticali za 300-400 evra po hektaru, u vreme kada je cena u međuseljačkom prometu bila deset, dvanaest puta viša.

Latifundijska privatizacija svodi se na uvećavanje poseda tranzicionih dobitnika. Videlo se i pri privatizaciji PIK "Bečej", koji se za 45 miliona evra takođe našao u sklopu tajkunskog preduzeća.

Samo nekoliko veleposednika može i pomišljati na bankarska zaduženja merena stotinama miliona evra, te je konkurencija pri prodaji megaimanja neuporedivo skromnija nego kada se prodaju manje parcele. U slučaju PKB, broj zainteresovanih je povećan i nakon što je u ovom regionu parcela od desetak hektara građevinskog zemljišta prodata za sedam miliona evra. 

A PKB ima čak 1.400 kojima je inicijalna poljoprivedna namena zamenjena građevinskom, čime je vrednost preko noći mnogostruko uvećana.

Kakva vlasnička struktura

No, suština je kako će se dalje obrađivati oranice. U javnosti je bilo više alternativnih predloga.

Sindikalisti i privilegovani tokom socijalizma su zagovarali opstanak državnog kombinata i uvođenje profesionalnog menadžmenta, zaboravljajući da su sva dosadašnja rešenja ovog tipa završavala partijskim upravljanjem i guranjem u sve veći gubitak. Varijanta da zaposleni ulaganjem pet do deset hiljada evra formiraju akcionarsko društvo nikada nije imala ozbiljnije uporište baš među radnicima. Znaju da kompanija decenijama proizvodi gubitke.

Ostanak zemljišta u državnoj svojini i iznajmljivanje u zakup svodi se na iznajmljivanje bogatijim paorima bliskim strankama na vlasti. Podatak da država hektar iznajmljuje po prosečnih 130 evra, dok je cena na međuseljačkom tržitu 500 do 650 evra,  jasno pokazuje da lokalne vlasti lako nađu tehniku licitacije kojom obezbede pobedu unapred određenog paora.

Orijentacija na farmerstvo

Čini se, pak, da se rešenje moglo tražiti u doslednijoj i striktnijoj orijentaciji na farmerstvo. Prethodno bi građevinsko zemljište valjalo potpuno izdvojiti iz sistema, urbanistički urediti i prodavati kao neuporedivo skuplji resurs. Do prodaje izdeliti je na parcele do dvadesetak hektara i iznajmljivati lokalnim seljacima na obrađivanje.

U PKB korporaciji, i sličnim kombinatima, neophodno je razdvojiti imovinu po proizvodnim segmentima i svakom odrediti pripadajući deo zemljišta. Tako bi se odvojeno prodavali farma krava, farma svinja, plastenička proizvodnja, posebno zemljišta na kojim sada korporacija uzgaja semensku robu.

Kako bi i farma od 8.000 bila prevelika, mogla bi se razdeliti na stotinak manjih, svaka sa pripadajućim zemljištem, recimo hektar na svake tri krave. Slično razdeliti i plastenički segment, farmu svinja, semensku proizvodnju. Dobijene manje celine prodavati paorima koji stanuju u okolnim selima i imaju odgovarajuće agroobrazovanje.

Nestajanje sela

Konkurencija za manje parcele bila bi neuporedivo veća i iznedrila bi višu cenu prodaje. Oslanjanjem na farme, u našoj terminologiji gazdinstva, i ukupna uposlenost bila bi veća.

Ceo postupak prodaje valjalo bi nastaviti podsticanjem seljaka da uzgajaju profitnije useve i polako se usmeravaju na, u početku, podizanje kapaciteta niže faze prerade ili na uzgajanje više kultura istovremeno na jednoj parceli.

No, aktuelna vlast, kao i sve dosadašnje, nije našla za shodno da reformiše zemljišnu politiku, glavni stub agrarne strategije. Rutinski je nastavila sa prodajom kombinata u celini, pri čemu novog vlasnika ničim ne obavezujući na razvoj naslanjajućih prerađivačkih kapaciteta.

Tako u Srbiji nastaju agrarne kompanije najveće u Evropi koje se na domaćem tržištu takmiče sa sitnim paorima, pobeđuju ih i polako "gušeći" gazdinstva pretvaraju sela u salaše. Nestanak sela je, istina, krajnji ali nužni epilog ovakve zemljišne i privatizacione politike.