Izostanak reformi u javnom sektoru teret za buduće generacije

Piše: Živan Lazić

Pola godine nakon što je 2014. godine zaseo u fotelju predsednika srpske vlade, Aleksandar Vučić je obelodanio takozvani Incijalni plan u kome za svaku od četiri naredne sezone projektuje osnovne makroekonomske pokazatelje. Po tome planu trebalo je da javni rashodi u 2017. budu za 650 miliona evra ispod onoga što predviđa ovogodišnji budžet.

Takođe, ovogodišnje izdvajanja iz budžeta za plate u javnom sektoru i dopunu Penzijskom fondu za 500 miliona evra je iznad svote u Inicijalnom planu. Bilo je najavljeno da će plate u javnom sektoru biti umanjene za 30 odsto, obećavalo se da će u "proširenoj državi", u šta se pored republičke administracije svrstavaju prosveta, zdravstvo i lokalna uprava, broj uposlenih biti manji za 15 odsto, odnosno za blizu 75.000 radnika.

U međuvremenu uposleno je 25.000 novih.

Kako je smanjen budžetski deficit

Incijalnim planom država se obavezala da neće uvećavati dug zaobilazno, davanjem garancija javnim preduzećima na zaduživanja. A jeste.

Apsurdno, Srbija je uštedela tamo gde i nije trebalo, na subvencijama poljoprivredi, uprkos tome što je agrokompleks već godinama unazad jedina delatnost u nas koja u inorazmeni ostvaruje suficit, prošle godine oko milijardu i po evra. Prihodi su u dve prethodne godine premašivali predviđanja, pa tako u ovoj godini za 1,4 milijarde evra, četiri odsto BDP, iznad onoga što je bilo zapisano u Inicijalnom plan.

Primetno iznad 650 miliona u odnosu na isti plan uvećanih rashoda. Ne čudi onda da je na pitanje kako je smanjen budžetski deficit, ekipa ekonomista sa predsednikom Fiskalnog saveta Pavlem Petrovićem na čelu odgovorila - uočljivo uvećanim budžetskim prihodovanjem.

Umanjene investicije

Po tri osnova, tumači ekipa, znatno su uvećani prihodi; uzimanjem dividendi iz javnih preduzeća po osnovu vlasništva, oko 220 miliona evra, dodatnih  470 miliona je sakupljeno na osnovu većeg rasta BDP od predviđenog, dok je oko 680 miliona više prihodovano boljom naplatom poreza. Priliv u budžet umnogo je podstaknut povoljnijim ekonomskim okruženjem, prvenstveno nižim cenama nafte, gasa i nižim kamatama na finansijskom tržištu.

Ovakav trend dopustio je vladi da plate umanji za samo 10 odsto, a do otpuštanja viška ćata i u prosveti nije se ni razmišljalo. Posledica je, naravno, bilo. Smanjeno je ulaganje države u infrastrukturu, kao i investicije javnih preduzeća u razvoj.

Ni privatni segment privrede nija ulagao onoliko koliko bi morao ukoliko se želi smanjiti broj nezaposlenih i prekinuti kolona mladih koji odlaze u inostranstvo. Prošle godine se investiralo tek 18 odsto BDP, dok u tu svrhu zemlje regiona izdvajaju 23 odsto, svaka svog BDP.

Proračuni pokazuju da je za siromašnu zemlju neophodno investirati i 26-27 odsto BDP ukoliko se želi približiti srednjerazvijenim evropskim državama.

Nema zaštite svojine

Trojka ekonomista ističe da su državna ulaganja bila bar za 370 miliona, jedan odsto BDP, manja nego što se očekivalo, za toliko su manja i ulaganja javnog sektora, dok je privatni sektor bio spreman uložiti i 1,2 milijarde evra. Zašto privatnici nisu, ekonomisti objašnjavaju lošim lokalnim poslovnim ambijentom, pre svega u zaštiti svojinskih odnosa.

Na listi Svetskog ekonomskog foruma po ovom pitanju smo na 126. mestu, od 133 obrađene države, dok analiza Svetske banke pokazuje da se u nas prosečan poslovni spor prvostepeno reši u proseku za 635 dana, 170 više nego što je praksa u regionu, a troškovi spora su duplo veći nego kod komšija. Što je najgore, kvalitet presuda je neuporedivo slabiji nego u suseda.

U takvom pravnom ambijentu, privatnik, posebno manji, teško se odlučuju na ozbiljnija ulaganja.

Troškovi budućim generacijama

Teret izostanka reformi u javnom sektoru podneće buduće generacije. Pojasnićemo na primeru.

Od monopoliste EPS-a je poslednjih godina država putem dividendi u budžet prebacila oko 350 miliona evra. Posmatrano zakonski, ima pravo.

Međutim, time je umanjen potencijal domaće elektroprivrede da sopstvenu akumulaciju ulaže u nove objekte, pa novi blok na termoelektrani "Kostolac" gradi novcem pozajmljenim od kineske banke, čiji je uslov bio da glavni izvođač radova bude kineska firma. Da država nije profit svog javnog preduzeća povukla u budžet, mogli smo svojim novcem graditi blok.

Realna je i procena da bi u tom slučaju na tenderu za glavnog izvođača pobedila neka od naših kompanija. Dakle, tek valja prištedeti u javnim rashodima, a ne da teret stalnog odlaganja reza u javnom sektoru prebacujemo na naredne godine i buduće generacije.