Zašto se u Srbiji toliko psuje?

"Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo. Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao", piše Dušan Kovačević u drami "Sveti Georgije ubiva aždahu" i pita se čemu da se nada narod koji psuje Boga, hleb i Sunce?

Ali, naša kreativnost tu se ne zaustavlja. Ništa u psovkama nije sveto. Naprotiv. Što "svetije", to bolje. Na spisku su roditelji, deca, život, mrtvi, sveci. Ko, ipak, ima skrupula, može se opredeliti za bizarni repertoar, pa krenuti da psuje dane u nedelji, a duhoviti se mogu baciti na životinje, od ježa, preko miša, do čvorka, pišu "Novosti". Psovka je odraz nemoći, besa, ali i mentaliteta, navike i vaspitanja, primećuje psihološki savetnik Ivan Ogrizović. Prema njegovim rečima, postoje različite vrste psovki, pa njima izražavamo i iznenađenje, nerviranje, strah, razočaranje, mržnju.

Psovka je emocionalni odgovor ili poruka

"Zajednička karakteristika psovki je pojačana emocionalna reakcija, ekspresija koja je verbalno izražena u vidu opštepoznatih i prihvaćenih reči, uz mogućnost kreativnih varijacija koje pojačavaju njihov stepen. To je emocionalni odgovor ili poruka. Psovke nisu nešto pozitivno i treba se truditi da ne postanu navika i deo svakodnevnog govora", kaže za Ogrizović za "Novosti".

Autorka knjige "Kratka istorija psovanja" Melisa Mor istraživala je ovu temu i zaključila da psovke u proseku čine 0,7 odsto svih reči koje upotrebimo u danu. Neke su nastale relativno skoro, ali druge opstaju i hiljadu godina. Iako mnogi taj rečnik pripisuju nižoj klasi, činjenica je da su u viktorijansko doba siromašniji slojevi najmanje psovali, jer su tako dokazivali moralnost. Pripadnici više klase, pak, nisu morali ništa da dokazuju pa su više i psovali. Druga istraživanja potvrđuju da su ljudi koji psuju ne samo iskreniji od drugih, jer ne filtriraju ono što će da kažu, nego i inteligentniji.

"Ta istraživanja treba uzeti sa rezervom jer ljudi koji psuju nemaju sličnih osobina. Imate povučene, obrazovane i dobre koji psuju, kao i društvene, neobrazovane i loše koji ne psuju. Na to utiče mnogo faktora kao što je vaspitanje, navike, okruženje, ali je to pre svega lični izbor. Važna je i vrsta psovke, da li je omalovažavajuća, reakcija na frustraciju ili nepristojna uzrečica kojom se uklapamo u komunikaciju u društvu",  kaže Ogrizović.

Mada psovke deluju kao gubitak samokontrole, itekako se kontrolišemo. Pa tako, češće ćemo psovati u društvu bliskih ljudi, dok ćemo eufemizme tražiti na poslu i kad smo okruženi poznanicima i neznancima.

Psovke ublažavaju bol

Opuštena je bila supruga psihologa Ričarda Stivensa dok je psovala prilikom porođaja. Stivens, koji je prisustvovao rođenju naslednika, primetio je da je njegovoj dragoj lakše čim opsuje. Što sočnije, to bolje. Zatim je želeo da ispita ovu hipotezu u eksperimentu gde je zamolio studente da potope ruke u ledenu vodu i da naizmenično izgovaraju psovke i obične reči. Ispostavilo se da su ispitanici bolje podnosili bol dok su psovali što je profesor povezao sa naletom adrenalina.

"Efekti psovke su višestruki, ali i subjektivni. Sa jedne strane, ljudi koji ih koriste ističu da osete olakšanje kada ih upotrebe u situacijama kad su pod stresom, isfrustrirani ili osećaju fizički bol usled povrede. Često se pominje eksperiment u kome su ljudi koji su psovali duže mogli da drže ruku u ledenoj vodi, ali ja u to nisam poverovao", sumnjičav je Ogrizović.

S druge strane, psovka ume i da nas razbesni. Koliko puta ste se svađali sa nekim, a korišćenje psovki, umesto da doprinese smirivanju, činilo je suprotno i dodatno nas ljutilo? Čini se da psovka "hrani" bes, umesto da deluje kao melem na ranu.

Ceo tekst možete pročitati OVDE.