Osam sati uveče nije vreme za kafu, ali glumac Izudin Bajrović pije espreso u jednom beogradskom hotelu posle celodnevnog snimanja.

Blagog glasa i nasmejan dok govori, Bajrović je u Beograd došao zbog snimanja serije Pad, u režiji Bojana Vuletića (Porodica) po autobiografskoj knjizi Dan prođe, godina nikada Žarka Lauševića.

Iako je u Bosni i Hercegovini odigrao pregršt filmskih i pozorišnih uloga, publika u regionu bivše Jugoslavije ga je bliže upoznala u popularnim serijama hrvatskog reditelja Dalibora Matanića.

• Jasmila Žbanić: Film o Srebrenici pokušaj da se ljudi pomere sa zacementiranih pozicija
• Aleksandar Hemon: Balkansko životno iskustvo i književni uspeh u Americi
• Autorka „Zemlje nomada" Džesika Bruder: „Američki san nije američka stvarnost"

Prvobitno je zamišljeno da lik Marinka Prskala u seriji Novine, emitovane na platformi Netfliks, bude prisutan samo u jednoj sezoni, ali je kasnije uloga proširena, a seriju Područje bez signala publika u Srbiji je mogla da gleda na javnom servisu od 19. februara 2022.

U ovoj seriji, on igra Vladimira Jandu „zaboravljenog inženjera u zaboravljenom radničkom mestu" koji dobija drugu šansu da oživi fabriku turbina nekoliko decenija posle rata i neuspele privatizacije.

Kao detetu socijalističke Jugoslavije, poznat mu je milje u kome živi njegov lik, a jaz između „ljudi koji su nekada bili korisni u izgrađivanju društva i današnjih generacija koje stvaraju društvo na drugim osnovama", deluje mu „nepremostivo".

„Poznat mi je osećaj kad čovek misli da to što radi vredi, a onda shvati da je to samo jedan balon od sapunice koji prsne," kaže Izudin Bajrović za BBC na srpskom.

Rat je proveo u Sarajevu pod opsadom, gde je igranjem u pozorištu pokušao da stvori „normalan život koliko je to bilo moguće u tim okolnostima".

Učenje preživljavanja

Godina 1993. je bila posebno teška za ljude u Sarajevu - granate su padale skoro svakog dana, broj civilnih žrtava je bio veliki, česte su bile restrikcije struje, vode i nestašice hrane.

U Sarajevu je te godine, kaže Bajrović, održano više premijera „nego što imamo danas".

„Posle prvog šoka, jer nismo mi baš navikli da ratujemo, ljudi su osetili potrebu da se vrate stvarima koje su nekada radili, a jedna od tih stvari je pozorište," priseća se on.

„Sale su bile pune, ljudi su dolazili u nemogućim uslovima, kao što smo i mi dolazili pod granatama.

„Nije bilo struje, igrali smo pod svećama, bili smo gladni i prozebli", opisuje on rad u ratnim uslovima.

Mučne stvari ljudi zaborave, kaže on, ali nada se da će ostati upamćena činjenica da su „te predstave radili ljudi na maksimalnom profesionalnom nivou u datim okolnostima".

Ko je Izudin Bajrović

• Rođen je 1963. u Pljevljima u Crnoj Gori, a glumu je studirao na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, u klasi profesora Bore Stjepanovića.
• Član je Narodnog pozorišta u Sarajevu od 1987, bio je direktor drame od 1997. do 2001, a od 2018. do 2021. bio je direktor Narodnog pozorišta.
• Najznačajnije pozorišne uloge ostvario je u predstavama Kralj Lir, Tri sestre, Hamlet, Derviš i smrt.
• Igrao je, između ostalih, u filmovima Gori vatra, Kod amidže Idriza, Cirkus Kolumbija, Halimin put.
• Njegov sin Dino je takođe glumac i igrao je sina u filmu Quo vadis, Aida.

U aprilu 1993. američka spisateljica Suzan Zontag posetila je opkoljeno Sarajevo.

To nije bilo neuobičajeno, objašnjava Bajrović, pošto su mnoge svetske zvezde, poput operskog pevača Hozea Karerasa ili frontmena grupe Ajron Mejden Brusa Dikinsona, tih dana bili gosti prestonice Bosne i Hercegovine.

Prvobitno je želela da snima dokumentarni film o Sarajevu, ali je na kraju odlučila da režira dramu Čekajući Godoa Semjuela Beketa.

U čuvenoj predstavi, Vladimir i Estragon čekaju misterioznog gospodina Godoa, koji se neće pojaviti, što je za Zontag bila metafora grada u Evropi koji gori, a niko mu ne pristiže u pomoć.

„Suzan je samosvesna žena, sve što se tiče kulturnog polja delovanja njoj nije strano, ne sumnjam da je bila vrsni poznavalac teatra", opisuje Bajrović poznatu spisateljicu.

Dodaje da je „vrlo je jasno znala šta želi kao rediteljka, nije tražila pomoć sa strane".

Zontag je bila smeštena hotelu Holidej in, u kome je bilo hrane, seća se Bajrović.

„A mi smo uglavnom živeli bez hrane, pa bi ona donela neku kiflu s doručka", kaže glumac koji je o ovom iskustvu govorio i u dokumentarnom filmu Don't Cry for Me Sarajevo - Suzan Zontag u Sarajevu u režiji Nihada Kreševljakovića, prikazanom u aprilu 2019.

Sa 30 godina, u punoj životnoj, ali i glumačkoj snazi, Bajrović je, kao i njegovi sugrađani, „učio da preživi".

Njegova kćerka Hana rođena je u avgustu 1992. u noći kada je goreo hotel Evropa.

„Celo nebo je bilo obasjano iznad Sarajeva kada smo pokušavali da se prebacimo do bolnice", seća se Bajrović.

Nije imao vremena da razmišlja o tome kako se oseća, jer su mu dani bili ispunjeni obavezama, a ljudi su se uvek pozdravljali kad se sretnu u gradu sa „čuvaj se".

„Kao otac sam morao obezbediti najosnovnije stvari za bebu, nismo mogli da kupimo Pampers pelene, morali smo nekako da pronađemo one platnene, pa nađemo načina da ih operemo ako nema vode."

Hana Bajrović je napravila prve korake u pozorištu, zato ne čudi što je organizovala izložbu Teatar pod opsadom i objavila knjigu o ovom periodu 2020.

• Peter Handke: Od govora na Miloševićevoj sahrani do Nobela
• Dan kada je Sarajevo na nogama: Ćevapi, fudbal, plava i bordo boja - priča o derbiju
• Zašto je sarajevska grupa Indeksi bila i ostala velika

Sarajevska bajka i nemoć običnog čoveka

Prve godine posle rata, za Bajrovića su „najoptimističniji period", kada su stanovnici Bosne i Hercegovine pokušavali da daju najbolje od sebe, da bi se obnovio normalan život.

Taj uzlet je pratio i uspeh bosansko-hercegovačke kinematografije - reditelj Danis Tanović osvojio je Oskara za najbolji strani film 2002. sa Ničijom zemljom, a festival u Sarajevu svake godine pohodi veliki broj najznačajnijih filmskih stvaralaca na svetu.

Bajrović smatra da postoji ogroman nesklad između onoga što je bosanski film postigao u svetu i toga koliko je ulagano u njega.

U godini u kojoj je svetom zavladala pandemija virusa korona, Bajrović je igrao glavnu ulogu u filmu Deset u pola Danisa Tanovića o prijateljstvu dvojice vlasnika ćevabdžinica u sarajevskoj Baščaršiji i takmičenju za najbolji ćevap, koje pokreće hrvatska fud blogerka.

Uloga vlasnika ćevabdžinice Iza pisana je za Bajrovića, a on kaže da se prepoznao u svakoj rečenici.

Film, koji je srpska publika mogla da vidi na Festivalu autorskog filma 2021, hrvatski pisac Miljenko Jergović opisuje kao „bolivudsko-bosansku komediju", a za Bajrovića to je „sarajevska bajka".

„Iako Sarajevo nije bajkovito, kao što nijedan grad na svetu to nije, ovaj film je izvukao najbolje iz čaršije i tih ljudi, a njih danas nema, vreme je previše surovo.

„Ti ljudi starog kova su dinosaurusi."

Pogledajte video: „Quo vadis, Aida": Film o Srebrenici izaziva kontroverze

Još jedan film iz Bosne i Hercegovine nedavno je privukao veliku pažnju publike i kritike širom sveta.

Film Quo vadis, Aida Jasmile Žbanić dobio je nominaciju za Oskara za najbolji strani film, a osvojio je nagradu za najbolji evropski film u 2021. godini.

Bajrović u ovom filmu igra Nihada, supruga Aide Selimbegić, čoveka koji, poput Jande iz Područja bez signala, „ne može da utiče na svoj život".

„On je nekad bio pater familias, uspešan za provincijske prilike, a sada više ne može da pomogne ni sebi, a kamoli svojoj porodici, svojim sinovima, ostalo mu je samo da se nada u snagu svoje žene, da će ona, sledeći majčinski instinkt, pomoći sinovima."

Gledaoci filma na početku znaju kakva je sudbina Nihada i njegovih sinova, zbog čega „samo gledamo kako je priča ispričana".

Tragičnost genocida u Srebrenici, tokom koga je ubijeno više od osam hiljada ljudi, može biti sputavajuća kada se radi jedno umetničko delo motivisano tim događajem, smatra Bajrović.

„Tanka je ivica kojom se hoda, može se skrenuti u nepotrebnu patetiku, može se skrenuti u izvrtanje činjenica."

Film Quo vadis, Aida nije prikazan ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj, što Bajroviću deluje kao privremena odluka, pošto je dobio puno poruka ljudi iz Srbije kojima se film dopao.

Nedavni sukob oko murala Ratka Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu, između momaka koji mural „čuvaju" i onih koji žele da on bude uklonjen, ga ne čudi.

„Rođen sam u Pljevljima, to je multietnička sredina, tamo su živeli Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, a danas na ulazu Pljevlje imate mural Ratka Mladića - ne moram da dođem u Beograd da bih ga video."

Manipulacije nacionalizmom i opasno jugoslovenstvo

Tokom snimanja Pada razgovarao je s kolegama iz Srbije o onome što opisuje kao „providno manipulisanje masama od čega ove naše takozvane vođe odlično žive".

Čini mu se da je podeljenost između naroda u bivšoj Jugoslaviji, posledica „verovanja da će ove ograde između torova ostati večno".

Zato ne veruje u iskrenost osobe koja je naslikala mural Ratka Mladića.

„To su navijačke snage koje je najbrže mobilizovati, preko njih vlast postiže ciljeve koji računaju na proizvodnju mržnje, sve nacionalne vođe opstaju na mržnji."

Danas nije siguran koliko je bilo stvarno bilo bratstvo i jedinstvo, kojim su se narodi Jugoslavije ponosili, ali kaže da „ako smo verovali u to, znači da je bilo moguće, jer smo ga živeli, družili smo se međusobno, a sada je to opasno spomenuti".

„Ako se stvari tabuiziraju, znači da su opasne, one mogu ponovo izroniti kao neka ponornica, sakriju se, pa izmigolje, a toga se plaše ljudi koji vladaju ovom usitnjenom Jugoslavijom."

Saradnja između umetnika na prostoru bivše Jugoslavije mu deluje najprirodnije, „ma koliko se mi trudili da od jednog jezika napravimo četiri", pa on danas snima i u Hrvatskoj i Srbiji.

Kao i milionima ljudi u regionu, rat u Ukrajini koji bukti otvorio je mnoga mučna sećanja na ratove devedesetih u Jugoslaviji.

„Naravno da me potreslo kad vidim sad već milione izbeglica, kad vidim razaranja koja su mi poznata, ali naravno da sam svestan da rat može da počne tek tako i da nas niko ne pita da li želimo da ratujemo."

Narod zna šta ga čeka, stradanje i pogibelj, narod ne odlučuje, narod gine, kaže on rezignirano.

„Do 1992. sam mislio da je rat stvar prošlosti, a sada znam da se rat može desiti svakog trenutka."

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk