Vojnici po ugovoru koji su dali otkaz u ruskoj vojsci u prvim mesecima rata u Ukrajini šalju se nazad na prvu liniju fronta - ovaj put prema novom zakonu o mobilizaciji.
Mladi bivši vojnici beže preko granice, prihvataju da služe zatvorske kazne ili odlaze u psihijatrijske klinike kako bi izbegli da ponovo završe na ratištu.
Oni objašnjavaju razloge za to za BBC na ruskom.
„Po profesiji sam artiljerijski tobdžija, tako da nikad nisam lično ubio nikoga oružjem koje sam držao rukama. Moj posao izgleda ovako: navodilac sa dvogledom mi daje koordinate mete, oficir izračuna ugao, a ja usmerim nišan i pritisnem ručku.
„Nije od gvožđa - nije teško. Ne vidim ubijene ljude. U artiljeriji ti kažu 'meta je obrađena' i to je to".
Gde to naučiš?
- U teoriji, u vojsci, ali ja nisam prošao takvu obuku. U našoj jedinici izašli smo na teren dvaput za vreme trajanja mog ugovora, samo da bismo se vozikali okolo i ciljali u metu.
Ali nismo pucali ni u šta.
Dakle, prvi put kad si opalio iz topa bilo je kad si ušao na teritoriju Ukrajine?
- Da. Prvi put smo zapucali nadomak Buče.
Što će reći, prvi put u životu si u ratu i to je i prvi put da si pucao iz topa?
- Da.
Na početku razgovora, dvadesetogodišnji Sergej iz Krasnodara je napet i nerado govori.
On je u julu dezertirao iz bataljona u Popasni.
Ostao je kod kuće nekoliko meseci i nije razgovarao ni sa kim o pet meseci provedenih na ratištu.
Međutim, 23. septembra dobio je poziv od vojnog tužioca:
„Ili ćeš se vratiti u ponedeljak ili ideš u zatvor."
„Nisam spreman da se vratim", kaže Sergej.
Tokom pet meseci rata, „video sam skoro sve što ima da se vidi - ne mogu to više da radim."
„Nema ciljeva, nema plana".
Devetnaestogodišnji Sergej je dobio poziv za služenje vojnog roka u proleće 2021.
U avgustu je već dobio ponudu da potpiše ugovor sa vojskom.
Poslednjih godina, Ministarstvo odbrane prebacivalo je što više mladih u ovaj oblik službe.
Cifre su bile potrebne za odeljenske izveštaje o broju profesionalnih vojnika u armiji.
Krajem januara, Sergej i njegovi drugovi poslati su u Belorusiju na vojnu vežbu.
Najmlađi od njih imao je 18 godina.
„Saznali smo da idemo u Ukrajinu 23. februara", kaže Sergej.
Rečeno im je da svi idu „sem ukoliko neko na vrhu ne odluči drugačije pre noći."
Dobili su sledovanje suvih obroka za tri dana.
Zar nije bilo moguće pobeći?
- Tamo nema gde da se beži.
Niko nije pucao na njih dok su se vozili ka Černobilju u tenkovima koji su bili „u savršenom stanju, uglancani i doterani kod mehaničara".
Potom je, u Gostomelu, bataljon od skoro 600 ljudi bio pogođen granatama ukrajinske artiljerije.
„Odjednom imate pet leševa i desetine ranjenih, čak i vojnici u tenkovima, granate samo prođu kroz njih. BMP-2 tenkovi su tanki - lako ih je probiti."
Sergej je toga dana prvi put u životu video smrt izbliza.
Kolega vojnik, devetnaestogodišnjak, sa kojim je služio kod Krasnodara, izgubio je život.
„Nastala je panika. Ušli smo u nekakva skladišta u šumi. Stali smo tu, nemajući drugu ideju. Glupavo, nismo znali šta da radimo. Komandiri isto nisu znali šta da radimo.
„Komandir bataljona je povikao na njih: 'Zašto kog đavola stojite tu?!' i onda nam naredio da 'zauzmemo položaje'."
Sergejev puk je „iskopao neke rovove" za sebe i proveo noć u šumi.
Prema Sergeju, nisu se samo oni toga dana našli na udaru vatre.
Ukrajinske snage su „potpuno uništile jednu diviziju", ostavivši preživele da lutaju kroz šumu po noći „do nekog mesta, sam đavo zna gde".
„I tako su naši počeli da pucaju na njih. A ovi su krenuli da viču."
Koliko Sergej zna, samo je jedna osoba ranjena.
Ujutro su se odvezli nekoliko kilometara do druge šume.
U to vreme, Ukrajinci su već bombardovali skladište u kom se puk prvi put ulogorio (BBC je video snimak tog napada).
Komandujući oficiri nisu imali ciljeve, nisu imali planove, kaže Sergej.
Nije bilo čak ni hrane - morali su da razvuku suve obroke namenjene za tri dana.
„Niko nam nije objasnio zašto nema hrane. Ni naš komandir ništa nije jeo. Što se tiče komandira puka, za njega ne znam.
„Ali izviđački vod je praznio sve prodavnice, tako da mislim da su makar oni imali šta da jedu.
„Ispucali bi svoje i vratili se opijanju".
Prvih dana marta, Sergejev bataljon je ušao u Buču: „Pokrivali smo pešadiju artiljerijskom vatrom".
Zauzeli su položaj u samom centru grada, izašli iz tenkova… i bili pogođeni granatom u prvih pola sata.
„Odmah smo izgubili dva zamenika komandanta puka, našeg komandira bataljona i čitavu masu vojnika."
Među mrtvima je bio još jedan Sergejev drug iz Krasnodara.
Kad pogine komandir, novi se imenuje među preživelim vojnicima.
Ali na frontu nema mnogo ljudi sa iskustvom.
Većina imaju 19 ili 20 godina, kaže Sergej.
„Povremeno biste dobili komandira koji je bio u službi pet godina. Naš komandir oružja imao je 12 godina službe, ali nikad nije bio u ratnim dejstvima, samo je služio u jedinici.
„Skrenuo je s uma u roku od nedelju dana. Napio se i popeo se na drugi sprat stambene zgrade. Granata je eksplodirala negde u daljini, a on je skočio i slomio obe noge.
„Odveli su ga - nisu mu isplatili platu i sad je na psihijatrijskom odeljenju."
U Buči su vojnici počeli da pljačkaju prazne domove i prodavnice.
„Od samog početka nije bilo šta da se jede. Imali smo hranu iz konzerve i hleb."
Živeli su u podrumima stambenih zgrada - s jedne strane su bili meštani, sa druge ruska vojska.
„Ako bi meštani prišli našim položajima, bili bi zarobljeni, saslušani i ubijeni na licu mesta. Koristili su telefone da pošalju naše lokacije ukrajinskim oružanim snagama.
„Ponekad biste sedeli tamo i čovek bi samo prošao na biciklu. Potom, minut kasnije, naša lokacija bi bila pogođena.
„Viđali biste svakojake likove - bio je jedan čovek na kvadu koji nas je snimao na telefonu. Na kacigi mu je pisalo: 'Ratnik svetlosti' i 'Svetlosni ratnik' na motoru. Uhvatili su ga i ubili na licu mesta."
Istovremeno, po pitanju fotografija masovnih grobnica koje su se pojavile u Buči, Sergej kaže da je „bilo i nameštenih".
Na nekim slikama on je prepoznao jame koje je ruska vojska iskopala da sakrije tenk:
„Na fotografiji se vidi krst pored jame. Ali mi znamo da to nisu jame s grobovima. Samo su namestili da izgleda kao da ima leševa unutra."
Sergej ne objašnjava kontradikciju sa njegovim vlastitim svedočanstvom o tome kako bi vojnici ubijali sve meštane za koje se sumnjalo da pomažu ukrajinskoj vojsci.
Vojnici su mnogo pili, kaže Sergej.
Uspevali su da pronađu alkohol svuda - u domovima ljudi, u prodavnicama.
Votka, viski, burbon, likeri, džin, rum konjak, grapa i loza.
Ali ako bi istovremeno dobijali koordinate meta, samo bi ispuzali i pucali iz svojih topova dok su još bili pijani.
Adrenalin bi ih istreznio?
- Ne baš. Ispucali bi svoje i vratili se opijanju.
Mirnih dana, pravili bi vlastite roštilje u dvorištu. Meštani im nisu prilazili.
„Znali su da ako napuste podrume svojih kuća, mi ćemo otvoriti vatru.
„To im je rečeno čim smo stigli u Buču - kad smo išli okolo po kućama, praznili smo one koje su pripadale ljudima koji rade za policiju, ukrajinsku vojsku, ljude sa dosijeima ili sa nečim na telefonima… Zapravo, odvodili smo sve muškarce."
A šta su radili sa ženama?
- Sve zavisi. Ja nisam radio ništa. I moja prva baterija nije radila ništa.
Njihova borbena misija bila je da granatiraju Irpin, koji se nalazio na pet kilometara od Buče.
Artiljerci su otvarali vatru na grad svakog dana tokom dve nedelje, a pešadija je uporno pokušavala da ga zauzme.
„Naše trupe su imale tri ili četiri pokušaja, ali nisu mogle da napreduju više od pet stotina metara, a kamoli da zauzmu grad.
„Ukrajinci su imali tenkove, dok su naši pešadinci bili u protivpešadijskom vozilu. Pešadijska vozila ne mogu da probiju tenk. Svaki dan su se vraćali sa gubicima."
Vojnicima je govoreno da će im uskoro stići zamena.
„Uskoro - govorili su - stići će drugi. Zauzećemo grad i dobićete zamenu. Desiće se uskoro."
Ali niko nije dolazio.
Devetnaestog marta, granata ukrajinske artiljerije pogodila je ruski tenk. On je eksplodirao i zapalio se.
Ljudi su počeli da paniče i požar se proširio i na druge tenkove.
Na kraju su uspeli da se odvezu samo sa jednim.
Šest tenkova je potpuno izgorelo, priseća se Sergej.
Sve njihove stvari izgorele su zajedno sa vozilima: od vreća za spavanje do donjeg rublja, baš kao i panciri, šlemovi i mitraljezi.
Nova oružja zadužena su dan i po kasnije, a posle nekoliko dana stigla su i dva tenka.
Jedan je imao menjač koji nije mogao da ubaci u brzinu, a drugi, pravljen 1964, nije mogao da puca.
„Nije čak ni išao - konstantno su morali ponovo da ga pale na kablove sa drugog vozila."
Ničije lične stvari nisu zamenjene.
Ruska vojska nikad nije zauzela Irpin.
Kad je Ministarstvo odbrane 2. aprila saopštilo da se trupe povlače iz pravca Kijeva i Černigova, Sergejeva četa se našla na udaru neprijateljske vatre šest sati.
„Nisu mogli glavu da podignu."
Nakon što su čekali još sat vremena, tokom kog se nije pucalo, izašli su iz podruma, ispalili 28 granata na Ukrajince i vratili se.
Skoro svi tenkovi su bili uništeni.
Četrdeset vojnika je bilo primorano da zalepi pancire za tri preostala tenka i voze se na njemu.
„Oni svi imaju samo 19 godina. I sad su nestali u akciji"
Sergejev puk se vratio u Rusiju preko Belorusije.
Kad su stigli do prve usputne stanice, tu su već bile dve čete, svaka sa po 90 vojnika, koji su želeli da napuste ratište.
Ali pošto ih je komandujući oficir ubedio da će završiti u zatvoru ako to učine, ostali su u bataljonu.
U Belgorodu, proveli su dve nedelje u logoru u šumi, vozeći kamion kamaz u grad da kupe hranu, budući da „nisu bili ni prehranjivani, nije bilo ni sledovanja suvog obroka."
Tad je Sergej napisao dva pisma sa ostavkom i pismo povlačenja iz specijalne operacije, ali „ništa se nije desilo, ionako pisma nigde nisu dospela".
„Dali smo ih komandiru puka, a on ih nije čak ni pročitao."
Vojnik po ugovoru iz drugog bataljona, devetnaestogodišnji Anton iz Ivanova, rekao je za BBC da su u maju on i njegovi prijatelji dobili pretnje od komandira „vojnim sudom, maltretirali su nas i vikali na nas da ćemo biti upucani u leđa ako se okrenemo i odemo".
„Ali neki momci su ipak otišli, tek tako, a da nisu ni podneli zvaničnu ostavku. Samo su položili oružje i otišli dok su bili u patroli. Ljudi su stalno odlazili.
„Jednom prilikom je dao ostavku čitav bataljon veze. Bilo ih je između 60 i 80. Došlo je do toga da su želeli da odvedu komandira u Ivanovo u lisicama."
„Znate, bilo je momaka tamo koji su bili fanatici, koji su svojevoljno potpisali ugovore na jedan mesec, na tri meseca.
„Oni bi odlazili u bitku sa nama, išli bi u juriš, potom bi se okretali na bojištu, polagali oružje i odlazili, govoreći da im je dosta. Na kraju smo i mi našli prevoz odatle."
Šta se desilo? Zašto?
- Znate… gubici su bili preveliki. U maju, za mnoge bataljone bila je dobra stvar ako im je ostalo 10 ljudi. To utiče i na vaše mentalno stanje. Čim sam počeo da pucam na ljude shvatio sam da je to… teško…"
„A čak ni ne pošalju kući momke koji su poginuli. Sahrane ih tu na licu mesta preda mnom. Oni jedva da urade Kargo 200 [šifra za vojne žrtve]. Naročito kad je temperatura blizu 40 stepeni.
„Tela samo momentalno istrunu. I ne kažu roditeljima ništa, samo napišu „nestao u akciji".
Bilo je mnogo momaka čiji su ugovori isticali za mesec ili dva.
Oni su svi imali 19 ili 20 godina.
I sada se vode kao nestali u akciji.
Za roditelje, oni su samo nestali.
Na putu kući videli smo ljude na granici koji su jedva čekali da pođu u borbu. Ali oni ne znaju šta to znači.
Na vestima im se sve servira drugačije.
Ti si snajperista. Kažeš da si proveo dve nedelje u ratu i učestvovao u tri vojne akcije. Jesi li prebrojao koliko si ljudi ubio?
- Nemate vremena da brojite.
„Bila je 21 kuća u selu. Trebalo nam je nedelju i po dana da ga zauzmemo"
Sergej je ponovo poslat u Ukrajinu sredinom aprila.
Na putu do granice, pokvario se naizgled novi tenk - motor mu se pregrevao i do 120 stepeni na svaka tri kilometra.
„Ne možete da putujete tako nečim. Morali smo stalno da stajemo i čekamo da se ohladi. Trebalo im je 12 dana da ga poprave.
„A onda, čim je sišao sa kamaza koji je dopremao opremu na granicu sa Ukrajinom, prešli smo granicu na njemu, i ponovo se pregrejao posle pet kilometara.
„Odneli su ga u Lugansk na popravku, ali ni tamo nisu mogli da ga poprave."
Sve to vreme, kaže Sergej, razmišljao je kako da pobegne.
„Moja prva misao svako jutro kad bih se probudio bila je da želim da odustanem."
Ali na kraju se našao u „bukanki" (stari minibus iz sovjetskog doba), bez tenka, na putu do fronta gde je služio kao drugi topdžija za novu ekipu.
Sergej je doveden na obod Izjuma.
„Ali naš puk ga nije zauzeo. Samo smo stajali tamo mesec dana a da nijednom nismo zapucali iz artiljerije.
„Podmazivali bismo tenkove i kopali rovove. Noću smo išli u patrolu. Makar su nam tamo donosili hranu."
Odredi koje su ušli u Izjum početkom aprila otkrili su da sada ne mogu da odu odatle.
„Imaju one džaveline, znate. Posada tenka bi nam pričala kako pokrenete motor, u nadi da ćete otići odatle, kad odjednom ka vama leti raketa iz džavelina."
Džavelin je američki prenosivi protivtenkovski raketni sistem koji SAD šalje ukrajinskim oružanim snagama.
Sa njegovog položaja kod Izjuma, Sergej je poslat na 20 kilometara od Lisičanska da zauzme most čijeg imena više ne može da se seti.
Ukrajinske trupe su stajale na brdu i ispaljivale granate da bi sprečile izgradnju pontona.
„I onda smo i mi samo stajali. Nismo pucali. Ne znam zašto. Ali tenkovi koji bi polazili ka reci sa namerom da ih pređu na pontonu, nikad se odatle nisu vratili."
Svuda okolo i duž tih puteva bila je šuma. U aprilu ju je artiljerija sravnila sa zemljom, kaže Sergej.
Sergejev puk se preselio u pravcu Lisičanska.
Kad su stigli tamo, rečeno im je da zauzmu selo Berestovo, koje se nalazi na drumu i odatle je bio dobar pogled na obližnje šume.
„Dvadeset i jedna kuća. Trebalo nam je nedelju i po dana da zauzmemo selo."
Tokom jednog od napada, granata se zaglavila u ruskom tenku, eksplodiravši u cevi.
„Čitava kupola je eksplodirala. Svi koji su bili unutra ili su stajali po strani su izgoreli."
Sergej objašnjava ovu nesreću činjenicom da su granate bile nova vrsta termobaričkih projektila.
„Niko nije imao pojma kako da radi sa njima. Maltene nisu bile korišćeni i ljudi nisu znali da rukuju njima."
Proširile su se glasine da su u Lisičansku tri ukrajinska puka od hiljadu i po vojnika, sa dodatnih pet hiljada vojnika u fabrici nadomak grada.
„U tom trenutku nas je već bilo veoma malo. Dva puka su bila spojena u jedan, ali to ništa nije pomoglo, pošto je broj preostalih ljudi bio oko 300. I skoro niko nije bio stariji od 20 godina."
U to vreme, priseća se Sergej, od 600 ljudi u njegovom bataljonu koji je prešao iz Belorusije u februaru, ostala je samo jedna četa od 90 ljudi.
Još jedan vojnik pod ugovorom, Anton, opisuje kako je video „desetak ranjenih i desetak ubijenih" u svakoj kratkoj vojnoj akciji u kojoj je učestvovao.
I Anton iz Ivanova i Sergej iz Krasnodara tvrde da je ukrajinska artiljerijska divizija „dva do četiri puta dnevno" koristila kasetne i fosforne bombe, koje su zabranjene Ženevskom konvencijom.
BBC ima snimak jednog od tih napada, koji podseća na svetlucanje vatrometa, ali u ratnim uslovima urednički tim ne može ni da potvrdi ni da opovrgne autentičnost snimka.
Ruska divizija vojnika pod ugovorom takođe je imala kasetne bombe, potvrđuje Anton, koje su ispaljivali „samo kao odgovor".
Sergej kaže da im „nije bilo dozvoljeno da koriste to oružje".
Hjuman rajts voč je izvestio da su i Rusija i Ukrajina koristile kasetne bombe u ratu.
BBC je takođe našao dokaze da su Rusi koristili kasetne bombe.
U julu je Sergejev puk premešten u Popasnu „grad u ruševinama, koji su uništile obe strane, gde su bombe ukrajinskih oružanih snaga padale svaki dan" i on je pobegao odatle.
Predao je oružje komandiru i otišao. Sedmorica drugih iz različitih gradova pobegli su s njim.
Desetog jula, na graničnom prelazu Prvomajsk, pitali su poručnika granične patrole:
„Otišli smo iz rata, šta da radimo?"
Prema Sergeju, poručnik je odgovorio: „Niste jedini - viđam ih stotinu dnevno. Doći će sada kamaz da vas pokupi i odvešće vas do FSB-ove stanice za saslušanje."
Vojnici pod ugovorom dugo nisu bili saslušani, kaže Sergej.
Ali jesu izazvali iznenađenje pričama o tome kako ginu ljudi.
„Ovde kažu da nema mnogo gubitaka", slegnuli su ramenima ispitivači.
Sergej je pokupljen prijateljevim kolima u Kamensk-Šaktinskom.
Nije se pridružio vlastitoj jedinici.
Za pet meseci rata, primio je oko 700.000 rubalja - otprilike 140.000 rubalja mesečno.
Nekoliko nedelja kasnije, Sergej je pozvan u komandirovu kancelariju na saslušanje.
„Pitali su me kad sam napustio ratnu zonu i zašto. Rekao sam im da mi je bilo dosta i pokazao sam im snimak naše razorene divizije u Buči, spaljene do temelja."
BBC je video taj snimak.
Vojnik po ugovoru je bio pušten.
Dvadeset trećeg septembra, Sergeja je još jednom pozvao vojni tužilac.
U njegovoj jedinici, dobio je uput za zdravstveni pregled i rečeno mu je:
„Imaš dve opcije. Ili ideš u zatvor ili se vraćaš."
Tobdžija je proveo tri dana igrajući video igre (on voli horor), pre nego što je odlučio da ne ide nikuda.
Razgovarao je sa advokatom i sada mora da se odluči između dve opcije: ili da pristane na uslovnu zatvorsku kaznu zato što je raskinuo ugovor i nije se odazvao na mobilizaciju ili da se pozove na psihijatrijski izveštaj kad bude otišao u vojni regrutni centar.
Jedan drugi vojnik po ugovoru Sergej Bokov iz Uralske oblasti, koji je u maju govorio za BBC o neuspešnom prodoru ka Kijevu, uspeo je da otputuje u Kazahstan i planira da se prijavi za humanitarnu vizu za Nemačku.
Dvadeset petog septembra, Anton iz Ivanova još jednom se uputio na front.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Umrla majka osumnjičenih za ubistvo dvogodišnje Danke Ilić")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar