Ukrajinci, koji su se vratili iz ratnog zarobljeništva, kažu da su bili na meti premlaćivanja i elektrošokova, dok su bili pritvoreni u ustanovi na jugozapadu Rusije, što bi predstavljalo teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava.
U razgovoru za BBC, desetak ljudi koji su pušteni na slobodu prilikom razmene zarobljenika, govorili su o fizičkom i psihološkom zlostavljanju u Pretpretresnom pritvorskom centru br. 2 u Taganrogu, lučkom gradu na obali Azovskog mora.
Svedočanstva, sakupljena tokom višenedeljne istrage, opisuju dosledan obrazac ekstremnog nasilja i zlostavljanja u jednoj od ustanova gde su ukrajinski ratni zarobljenici bili zatvoreni.
Neke od optužbi su sledeće:
• Muškarci i žene na lokaciji u Taganrogu su tokom svakodnevnih inspekcija i saslušavanja premlaćivani i po nekoliko puta, između ostalog po bubrezima i grudima, i dobijali su elektrošokove
• Ruski čuvari neprestano su pretili pritvorenicima i zastrašivali ih, a neki zatvorenici su davali lažna priznanja, koja su navodno kasnije korišćena protiv njih na suđenjima
• Zarobljenici su neprestano bili neuhranjeni, a ranjenici nisu dobijali odgovarajuću medicinsku pomoć, a ima i navoda da su pritvorenici umirali u ustanovi
BBC nije uspeo nezavisno da potvrdi sve ove navode, ali detalji iz svedočanstava su podeljeni sa grupama za zaštitu ljudskih prava i, kad god je bilo moguće, potvrdili su ih drugi pritvorenici.
Ruske vlasti nisu dozvolile nikakvim spoljnim akterima, ni Ujedinjenim nacijama i Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, da posete ustanovu koja se pre rata koristila isključivo kao zatvor.
Ministarstvo odbrane Rusije nije odgovorilo na ponovljene zahteve BBC-ja da prokomentariše optužbe.
Prethodno su negirali mučenje ili zlostavljanje zarobljenika.
Razmene zatvorenika između Ukrajine i Rusije spadaju u retka diplomatska dostignuća u ovom ratu, a od početka sukoba oslobođeno je više od 2.500 Ukrajinaca.
Grupe za zaštitu ljudskih prava procenjuju da je u zatočeništvu do 10.000 ukrajinskih zarobljenika.
Dmitro Lubinjec, ukrajinski ombudsman za ljudska prava i jedan od zvaničnika koji učestvuju u pregovorima o razmeni sa Moskvom, kaže da je devet od deset ratnih zarobljenika bilo na meti torture tokom zatočeništva u Rusiji.
„Za mene je to trenutno najveći izazov - kako zaštititi naše ljude u Rusiji", kaže Lubinjec.
„Niko ne zna kako to da uradimo."
Prošlog septembra, Artjom Serednjak, viši poručnik, bio je u ruskom zarobljeništvu četiri meseca kad su on i pedesetak drugih Ukrajinaca prebačeni u Pretpretresni pritvorski centar broj dva.
Putovali su kamionom satima, ne znajući kuda idu, sa povezom preko očiju i vezani jedni za druge, „kao ljudska gusenica", ispričao mi je Serednjak.
Priseća se da ih je, po dolasku u Taganrog, dočekao ih je oficir.
„Zdravo, momci. Znate li gde ste? Trunućete ovde do kraja života", rekao im je, priča Serednjak po sećanju.
Zarobljenici ništa nisu odgovorili.
Uvedeni su u zgradu, kaže Serednjak, uzeti su im otisci prstiju i skinuta im je odeća, obrijani su i prisiljeni da se istuširaju.
Na svakom koraku, čuvari u ovoj ustanovi, koji su nosili crne pendreke i metalne šipke, udarali su ih po nogama, rukama ili „gde god su želeli", kaže Serednjak.
„Oni to nazivaju 'dobrodošlicom'."
Pre nego što je zarobljen, Serednjak, koji ima 27 godina, predvodio je snajperski vod u puku Azov, glavnoj vojnoj formaciji u Marijupolju.
To ga je, rekao je on, učinilo glavnom metom za zatvorsko osoblje.
Seredenjak je ispričao da je bio odvojen od drugih, samo u donjem vešu, i doveden u prostoriju da bude saslušan prvi put.
Potom je gurnut na pod, rekao je on, glavom prema dole.
Čuvari su ga pitali koja je bila njegova uloga u vojsci i kakve zadatke je izvršavao.
Sa oružjem za davanje elektrošokova, rekao je Serednjak, ciljali su ga po leđima, preponama i vratu.
„To su radili svima", kaže on.
„Ukucavali su vas u zemlju kao ekser."
U maju prošle godine, dok je Marijupolj još bio pod ruskom opsadom, vlasti su naredile stotinama vojnika utvrđenim u gradskoj železari Azovstalj da se predaju.
Serednjak je bio među poslednjima koji su evakuisani.
Prvo je odveden u ustanovu u Olenivki, selu u Donjecku, a onda je, mesecima kasnije, poslat u zatvor u Taganrogu, u ruskoj pograničnoj Rostovskoj oblasti, oko 120 kilometara istočno od Marijupolja.
Tamo su, ispričao mi je on, zarobljenici bili obilaženi u inspekcijama dvaput dnevno, a sve je izgledalo kao savršen povod za čuvare da ih maltretiraju.
„Možda im se nije dopalo kako ste napustili ćeliju, ili niste izašli dovoljno brzo, ili su vam ruke bile prenisko, ili vam je glava bila previsoko."
Tokom jednog takvog obilaska, Serednjaka su pitali da li ima devojku.
Odgovori je da ima i seća se kako mu je čuvar rekao: „Daj nam njen Instagram. Slikaćemo te i poslati joj sliku."
Lagao je, ne želeći da je otkrije, rekavši da ona nema otvoren nalog.
Potom su ga pretukli, rekao je, i doveli u prostoriju u zatvorskom podrumu, gde je sreo dvadesetogodišnjeg ukrajinskog borca.
Serednak mi je ispričao da je taj čovek bio sklupčan, držeći se za ruke, očigledno u bolovima, i rekao je da su mu oficiri gurali igle ispod noktiju.
Kako su dani prolazili, Serednjak je primetio da su zatvorski čuvari posebno brutalni prema onima koji su pripadali puku Azov, bivšoj paravojsci u Marijupolju koja je nekada imala veze sa ektremnom desnicom.
Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je, između ostalog, da je njegov rat pokušaj „denacifikacije" Ukrajine - zemlje koju predvodi jevrejski predsednik Vladimir Zelenski - a ruske vlasti često navode tu jedinicu kao opravdanje za invaziju.
Serednjak je rekao da je, tokom saslušavanja, optuživan da je pljačkao Marijupolj i da je lično naredio vlastitim snagama da ubijaju civile u gradu, poprištu nekih od do sada najrazornijih bitaka u ovom ratu.
Serednjak, koji govori brzo i glasno sa samouverenošću u glasu, negirao je te tvrdnje, ali kaže da to nije ni bilo važno.
„Sve dok ne kažeš ono što ih zanima i onako kako to žele da čuju", rekao mi je on, „ne bi prestajali da te tuku."
Jednom prilikom ga je, ispričao je Serednjak, jedan oficir udarao drvenom stolicom „dok se stolica nije raspala na delove".
Drugom prilikom, rekao je, tražili su od njega da peva „himnu Azova".
Nije znao nikakvu himnu Azova i pretpostavio je da čuvari misle na „Molitvu ukrajinskog nacionaliste", zakletvu iz Dvadesetog veka koju su vojnici obično čitali naglas pre nego što su bili poslati u borbu.
Serednjak ju je nevoljno izrecitovao, svestan kako bi čuvari mogli da reaguju na to.
Udarili su ga nekoliko puta, kaže on.
Pao je, lupivši glavom u zid, zbog čega mu je napukla arkada blizu obrve.
Ležao je na podu, dok se mlaćenje nastavljalo, kaže on, svud po njegovom telu.
„Kad sam konačno ustao", prisetio se Serednjak, „rekli su mi: 'Nadamo se da smo to sada izbili iz tebe'."
Činilo se da su neki čuvari potpali pod veliki uticaj narativa predsednika Putina o „denacifikaciji".
Za pritvorenike, to je bilo očigledno po tome kako su čuvari iskazivali posebno interesovanje za bilo šta što bi, po njihovom mišljenju, moglo da se protumači kao pro-nacističko.
Zarobljenicima nije dozvoljavano da imaju bilo kakvu ličnu imovinu, pa su pažnju čuvara neizbežno privlačile njihove tetovaže.
Ovo me je podsetilo na slične optužbe koje sam čuo dok sam prošle godine istraživao ruske kampove za filtraciju u okupiranim oblastima Ukrajine.
Serhij Rotčuk, tridesetčetvorogodišnji stariji narednik u puku, takođe je napustio Azovstal u poslednjim konvojima, i prebačen je u Taganrog nedelju dana posle Serednjaka.
On je rekao da su čuvari isprva „tražili svastike i tome slično".
Ali, u stvarnosti, rekao je on, „ako ste imali bilo kakvu tetovažu, doživljavali su vas automatski kao zlikovca".
Rotčuk, koji je doktor, imao je tetovaže na obe noge, rukama i grudima.
Pre nekoliko nedelja, kad smo se sreli u Kijevu, podigao je majicu da mi pokaže gavrana koji pokriva deo njegovih grudi i simbol pešadijskog puka na levom bicepsu; takođe je na levoj butini imao amblem reda Džedaja iz Rata zvezda.
„Da li su vas ove tetovaže uvalile u nevolju?", pitao sam ga.
„Mnogo puta", odgovorio je on.
„Govorili bi: 'Šta je ovo? Oh, pa premlatiću te zbog toga'."
Serednjak koji nema tetovaže, rekao je da su neki borci koji su imali istetovirane nacionalističke simbole, kao što je ukrajinska zastava ili zlatni trozubac, bili često uzimani na zub.
„Mrzeli su nas zato što smo Ukrajinci", rekao mi je on.
U martovskom izveštaju Kancelarije visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava (OHCHR) kaže se da Rusija „nije obezbedila humano postupanje" prema zatvorenicima, sa „naglašenim obrascem kršenja njihovih prava".
Kris Janovski, portparol kancelarije, rekao je da „postoji dugi spisak loših stvari koje su rađene" pritvorenicima u ustanovi u Taganrogu.
Činjenica da se za držanje zarobljenika koristi zatvor sama je po sebi kršenje međunarodnog humanitarnog prava, kazao je on, jer bi oni trebalo da se drže na za to posebno određenim mestima.
Ukrajina je takođe optužena za zlostavljanje pritvorenika, prema tom izveštaju iz marta, ali, celokupno gledano, „prema njima se ipak ophodi bolje".
Rotčuk je rekao da zarobljenici u Taganrogu „žive u permanentnom stanju stresa".
On se prisetio da je sreo čoveka, takođe doktora, koji je lažno priznao da je odstranio testise jednog ruskog zatvorenika, očajnički želeći da se prekine mučenje.
„Rekao je: 'U redu, samo me ostavite na miru, potpisaću priznanje.' Čuvari su potom zastrašivali druge lekare, govoreći: 'Aha, a vi ste mu pomagali.'"
Čuvari su davali Rotčuku elektrošokove, kazao je on, ali se on ipak opirao.
Rotčuk mi je rekao da je za kaznu poslat u samicu na dve meseca.
Premlaćivan je skoro svaki dan; ponekad i po nekoliko puta dnevno, rekao je.
Rotčuk se prisetio jednog od čuvara koji je izgledao kao da uživa da šutira druge u grudi, što mu je nanosilo stalan bol.
On se požalio, ali nije dobio nikakvu pomoć.
„Morao sam da kažem sebi: 'Čoveče, budi jak, ne možeš da kontrolišeš situaciju, zato moraš da je prihvatiš'", prisetio se Rotčuk,
Nije, međutim, svako bio jednako otporan.
Serednjak je rekao da je njegov kolega borac iz Azova, u poznim dvadesetim, razbio malo ogledalo koje je visilo iznad lavaboa u ćeliji i iskoristio komadiće da prereže sebi vrat.
Čoveka su spasili drugi zatvorenici, koji su rukama zaustavili krvarenje.
Nekoliko dana kasnije, ispričao je Serednijak, zatvorsko osoblje je uklonilo ogledala iz svih ćelija.
Pogledajte video: BBC ekipa usred vatre u Ukrajini
Ruski doktori, rekao je Serednjak povremeno bi posećivali pritvorenike, ali im „nisu nužno pomagali".
On je opisao da su porcije hrane koju su dobijali bile ograničene; ponekad su, rekao je on, bile „toliko male da sam bio srećan ako sam pojeo 300-400 kalorija dnevno."
Serednjak, koji je visok 1,86 metara, rekao je da mu je težina spala na oko 60 kilograma dok je boravio tamo, sa njegovih uobičajenih 80 kilograma.
„Svaki put kad bih ustao", rekao je, „zavrtelo bi mi se u glavi. Pao bi mi mrak na oči, nisam smeo da pravim nikakve nagle pokrete."
On je verovao da je to namerno: oslabljeni, zarobljenici ne bi pružali nikakav otpor.
Irina Stohni, tridesetšestogodišnja viša vojna bolničarka iz 56. brigade, opisala je zarobljenice kao „stalno neuhranjene".
„Nisu nas hranili", rekla je ona.
„Nisu nam dozvoljavali čak ni da izađemo napolje… Mogli smo da vidimo nebo samo kroz rešetke na prozorima."
Stoni je ispričala da su čuvari, tokom njihovih obilazaka dvaput dnevno, primoravali nju i druge žene da se postave u neprijatan položaj, sa rukama iza leđa i glavom na kolenima, a da su ih neki „vukli za kosu".
Druge zarobljenice su mi rekle da bi ženama bila naređeno da se skinu gole ispred muškog osoblja koje je ponekad davalo uvredljive komentare na njihova tela.
Jednog dana, rekla je Stoni, čuvar ju je optužio da muči pro-ruske zatvorenice u zarobljeništvu i zavrnuo joj ruke toliko jako da ih je „skoro polomio".
Par puta tokom našeg intervjua ona je zaplakala.
„Samo đavoli žive i rade u Taganrogu", rekla je ona.
Nakon njenog puštanja na slobodu, Stoni je bila podvrgnuta operaciji da bi joj se uklonile adhezije - prirasline od ožiljaka između organa koje mogu nastati od fizičkih udaraca - a koje su se pojavile na njenim bubrezima i bešici.
„Sem silovanja", rekla mi je Stoni, „radili su nam sve drugo.".
Denis Hajduk, vojni hirurg, rekao je da su čuvari prisilili njega i druge zatvorenike da trče spuštenih glava dok su ih udarali tokom njihove „dobrodošlice", a da su zarobljenici mlaćeni čak i dok su bili na zemlji i nisu mogli da ustanu.
Hajduk, koji ima 29 godina, pomagao je ranjenima u Azovstvalu i, tokom njegovog saslušanja, optužen je da je amputirao i kastrirao zarobljene Ruse, ispričao mi je.
On je to negirao, rekavši da su mu dovođeni samo ukrajinski borci.
Dok se prisećao šta se dogodilo, video sam mu bes na licu.
Hajduk je gurnut na pod i dobijao je elektroškove sa pištoljem za ošamućivanje, sve dok se, kaže on, baterija nije istrošila.
Drugi zarobljenici su rekli da su čuvari koristili i vojni telefon da bi im davali elektrošokove, povezujući njegove žice sa njihovim telima.
„Počinjete da se grčite", rekao je Hajduk.
„Ako dignete glavu, krenu da vas mlate. I taj ciklus se nikada ne završava."
Taganrog se takođe koristio kao transferna stanica i, na njegovo veliko iznenađenje, Hajduk je bio držan tamo svega dva dana, pre nego što je pušten u razmeni zarobljenika.
Dok je odlazio, čuvari su pokušali da ga nateraju da potpiše dokument u kom se tvrdi da je bilo koja povreda na njegovom telu nastala slučajno.
Hajduk je to odbio.
On je rekao da su ga čuvari tukli i šutirali i da je čuo kako mu je nešto naprslo.
Hajduk je imao problema da diše, prisetio se, i pao je na dušek za koji se držao.
Kasnije, nakon što se vratio u Ukrajinu, postavljena mu je dijagnoza tri slomljena rebra kao i kontuzija srca - modrica na srčanom mišiću izazvana fizičkim udarcima.
Pitao sam ga zašto misli da su se čuvari ponašali prema Ukrajincima na taj način.
„Zato što mogu", rekao je on.
„Vi ste zarobljenik, a oni vas zlostavljaju."
Kad sam isto pitanje postavio Serednjaku, on mi je dao mnogo praktičniji odgovor:
„Tuku vas da bi došli do neke informacije. I onda kažu: 'Želimo da budemo sigurni da se nećeš vratiti i boriti posle razmene.'"
Lubinjec, ukrajinski ombudsman, rekao je da su ruske vlasti stvorile „sistem torture" ukrajinskih zarobljenika, obično u pritvorskim centrima, u Rusiji i okupirani delovima Ukrajine.
Ukrajina je otvorila svoje ustanove za eksperte; Rusija, međutim, ima ograničene posete i to samo nekim lokacijama.
Janovski iz OHCHR-a rekao je da je Moskva uporno odbijala zahteve UN-a za pristup bez davanja „bilo kakvih legitimnih razloga za to".
Uz većinu mesta zatvorenih za spoljne posmatrače, Lubinjec je rekao: „Ruski vojnici mogu da rade ukrajinskim zatvorenicima šta hoće."
Tokom njegove „dobrodošlice", Artem Diblenko, četrdesetogodišnji stariji vodnik iz 36. marinske brigade, čuo je čuvare kako govore o igranju fudbala sa zatvorenicima.
On je bio zaintrigiran.
„Ono što nisam znao je šta će biti lopta", kaže Diblenko.
Sa povezom preko očiju, naređeno mu je da potrči, rekao je, a onda je pao.
„Konstantno su me šutirali. Zaista sam se osećao kao fudbalska lopta."
Diblenko mi je rekao da je, u septembru, jedan od cimera u njegovoj ćeliji pretrpeo srčani udar, što je ovaj pripisao stalnom fizičkom zlostavljanju.
Niko nije došao da mu ukaže pomoć, rekao je Diblneko, i čovek je umro u 53. godini.
Tri nedelje kasnije, Diblenko je uključen u razmenu i, u Ukrajini, prijavio slučaj vlastima.
Telo je, ispričao je, vraćeno krajem prošle godine.
„Njegov sin je dobio fotografije tela", kaže Diblenko. „Bile su jezive."
Ukrajina je potvrdila da su tela razmenjena u decembru, bez otkrivanja identiteta žrtava ili načina na koje su izgubile živote.
Čovekov sin je rekao da čeka rezultate analize DNK i da ne želi da komentariše.
Medijska inicijativa za ljudska prava, ukrajinska organizacija, zabeležila je optužbe u vezi sa najmanje tri smrti u zatvoru Taganrog, od torture do odsustva hrane i medicinske nege.
Marija Klimuk, jedna od istražitelja iz grupe, rekla je da je to „jedno od najgorih mesta za ukrajinske pritvorenike u Rusiji".
Čula je ispovesti ljudi vođenih na saslušanje koji su pitani da li imaju decu.
„Kad bi neko rekao da nema, tukli bi ga po genitalijama", rekla je Klimuk, „dok bi čuvar govorio: 'To je radi prevencije razmnožavanja.'"
A nekim ukrajinskim vojnicima je suđeno, rekla je ona, sa očigledno lažnim priznanjima koje su dali u zarobljeništvu a koja su iskorišćena kao dokazi protiv njih.
Nakon skoro 12 meseci provedenih u zarobljeništvu, sedam u Taganrogu, Serednijak je pušten u razmeni zarobljenika 6. maja, zajedno sa još 44 ukrajinska borca.
On je rekao da će taj datum slaviti kao drugi rođendan.
Istom razmenom je obuhvaćen Serhij Rotčuk, doktor, koji je kasnije otkrio da ima frakturu sternuma - grudne kosti - stanje koje se vezuje za snažan udarac u grudi, koji on pripisuje zlostavljanju koje je pretrpeo.
Posetio sam Serednjaka četiri nedelje nakon njegovog povratka, u stanu u stambenom bloku na levoj obali Kijeva, između sesija fizičke i mentalne rehabilitacije.
Doktori su mu postavili dijagnozu slomljenog rebra i cisti na jetri i bubregu koje su, rekli su oni, verovatno izazvala premlaćivanja.
Serednjjak je već uspeo da povrati nešto od kilograma koje je izgubio, ali je i dalje patio od bolova u donjim leđima i ponekad je imao problema sa hodanjem.
Na mom telefonu je prvi put pogledao snimak vlastite razmene, koji je objavila ukrajinska vlada.
Zarobljenici su snimljeni kako viču: „Slava Ukrajini!" dok ih dočekuje razdragana masa.
Pokazujući na nasmešenog čoveka, Serednjak je rekao: „Ovo sam ja!".
Nisam mogao da ga prepoznam.
„Bio sam bled, mršav, nisam video sunčevo svetlo", rekao mi je on.
„Bili smo kao slepi miševi, živeli smo na polusvetlu."
Dodatno izveštavanje: Darija Sipigina i Li Durant.Fotografije: Le Durant
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar