Saune sa fronta…
Nije prvi slogan za sakupljanje sredstava koji bi vam pao na pamet u vezi sa ratom u Ukrajini.
Mogli biste da razumete da Kijev traži od saveznika dugometne projektile i lovce F-16.
Ali saune?
Upravo je saune ukrajinska vojska i tražila, prema Ilmaru Ragu, estonskom režiseru i humanitarnom radniku koji često putuje u Ukrajinu.
Rag sada pravi mobilne saune nastale iz kraudfandinga osmišljene da služe stotinama ukrajinskih vojnika.
One dolaze sa sve tuševima i veš mašinama za vojne uniforme, a pažljivo su kamuflirane da bi bile bezbedne od ruske vatre.
Ako želite saunu pravljenu po vlastitoj meri, ima smisla raspitati se za nju kod Estonca.
Kultura saune je ogromna u ovoj zemlji.
A suština je jednako u higijeni i u podstreku koliko i zgrejati kosti po hladnim zimskim noćima.
Estonski vojnici retko putuju bilo kuda bez mobilnih sauna - podrazumevajući skorašnje misije u avganistansku pustinju i Liban.
To je vojna tradicija koja je započela pre skoro 100 godina tokom estonske borbe protiv Boljševika, kad je nacionalna železnica postavila saunu-voz blizu fronta, da bi trupe mogle da se kupaju i dezinfikuju posle više nedelja provedenih u rovovima.
Rag kaže da je čuo da se ukrajinski vojnici ne kupaju ili ne skidaju čizme danima ili čak nedeljama, što objašnjava zašto mi je komandir sa fronta kod Bahmuta rekao - preko Fejstajma - da su estonske saune dar s neba.
Mnogi ljudi koji žive u zemljama EU i NATO na samom pragu Vladimira Putina daju sve od sebe da pomognu Ukrajini.
Estonija i njeni baltički susedi, Letonija i Litvanija, bile su decenijama pod Sovjetskim Savezom, odmah posle Drugog svetskog rata.
One kažu da se saosećaju sa bolom Ukrajine zbog invazije Moskve.
One su se takođe obavezale na više kratkoročne pomoći u odnosu na veličinu njihove ekonomije nego bilo koja druga zemlja, među njima i SAD i Velika Britanija - a samo ih Norveška nadmašuje kad se uračunaju i dugoročna obećanja, prema najnovijim podacima nemačkog cenjenog Instituta Kil, koji prati sve doprinose koji se šalju u Ukrajinu od početka rata.
Gediminas Ivanauskas, litvanski nacionalni šampion u „driftu" (auto-moto sportu koji podrazumeva namotavanje volana i proklizavanja postrance pri velikim brzinama) vozio je pravo do Ukrajine da bi pomogao u evakuaciji civila posle prvog dana ruske invazije.
Njegove oči se ispune suzama kad mi govori o tamošnjoj patnji.
Njegova želja da pomogne, njegovo nezadovoljstvo često sporim pristizanjem međunarodne pomoć i njegova ekspertiza u motorizovanom svetu, naveli su ga da preko kraudfanding kampanje nabavi desetine vozila, koje potom oblaže oklopnim slojem u maloj iznajmljenoj garaži u ruralnoj Litvaniji.
Neka od njih minuciozno oprema da bi služila kao ambulantna kola sa pogonom na četiri točka za ukrajinsku vojsku.
Ali Mindaugas Lietuvninkas, snajperista dobrovoljac u ukrajinskoj Međunarodnoj brigadi, ima drugu motivaciju za pomoć ratnoj mašineriji.
Ovaj ponosni Litvanac veruje da, boreći se u Ukrajini, zapravo štiti vlastitu zemlju.
„Moramo da zaustavimo Rusiju sada - u Ukrajini", kaže mi on kategorički dok pakuje torbe za još jednu turu na frontu.
Lietuvninkas misli da bi baltičke zemlje mogle biti sledeće ako Vladimir Putin bude uspešan protiv Kijeva.
Litvanija je jedan od brojnih ruskih suseda u zapadnom vojnom savezu NATO.
Sve ove zemlje upozoravaju glasno, već dugo vremena, na ekspanzionističke planove Kremlja i namere Vladimira Putina da oslabi i destabilizuje Zapad.
Godinama su ih saveznici tretirali kao granične paranoične slučajeve. Više ne.
Ruska potpuna invazija na Ukrajinu dala je NATO-u novi osećaj svrhe: sveže pojačano prisustvo u zemljama saveznicama koje su blizu Rusiju baš kao i željne nove članice - tu na Putinovom pragu.
Finska ima ogromnu kopnenu granicu sa Rusijom dugu 1.300 kilometara.
Oduvek je odbijala da se pridruži NATO-u iz straha da će naljutiti velikog medveda iz susedstva.
Ali Finci su se iz svog srca predomislili kad su videli ruske trupe kako marširaju na suverenu Ukrajinu.
To je seizmička promena za zemlju, koja se prijavila za članstvo u savezu, zajedno sa baltičkom silom Švedskom, ubrzo nakon otpočinjanja rata.
Bio je to ogroman autogol za Moskvu.
Došlo je i do primetnog porasta broja Finaca koji se prijavljuju za obuku u naoružanju.
Vojni rok je obavezan za mlade, a oni potom ostaju rezervisti do kraja života.
Ogromna senka koja se nadvija nad Finskom od njenog ruskog suseda sada deluje zlokobnije, kažu mi ljudi.
Ovaj rat je imao ogroman uticaj na finsko poslovanje.
Ruski turizam je bio vredan 630 miliona dolara godišnje do izbijanja rata.
Ali kao i većina zemalja EU koje se graniče sa Rusijom ili njenim velikim saveznikom Belorusijom, Finska je ukinula vize za putovanja ruskim državljanima.
U snegom prekrivenoj Laponiji, srela sam se sa vlasnikom skijaškog centrea Vileom Ahom u njegovoj planinskoj kući sa pogledom na ruske planine.
On mi kaže da je tokom godina zasnovao sjajna individualna prijateljstva sa ruskim posetiocima - ali sada ne želi da se oni vrate.
On kaže da bi voleo da se obični Rusi, pogotovo oni koji ne žive u zemlji, izjašnjavaju mnogo glasnije protiv rata.
Vidno potresen kad se govori o Ukrajini, on insistira da niko od nas ne može da priušti da bude neangažovan i nezainteresovan dok se krvavi rat odužuje.
„Ne smem ni da pomislim šta će se desiti ako Rusija pobedi i Putin poveća svoju moć. Ko je sledeći? Finska, Poljska, Estonija, Litvanija? On se dobrovoljno neće zaustaviti na Ukrajini. Ali ovo mora da se zaustavi u Ukrajini."
Ruski predsednik ne favorizuje samo konvencionalno ratovanje.
Moskva je često okrivljena za sajber napade ili kampanje dezinformisanja usmerene protiv Zapada.
Ali vojni napad na bilo koju od zemalja koje je pomenuo Aho bio bi ogromna kocka za Vladimira Putina.
Sve druge članice NATO, poput nuklearne sile SAD, Veliku Britaniju i Francusku, mogli bi da im priskoče u pomoć.
Ali ne postoji čvrsta garancija za ovo - na kraju bi svaka zemlja bila prepuštena samoj sebi u odluci kako će na to reagovati.
A to ostavlja zemlje koje se graniče sa Rusijom, koje, poput Letonije, imaju velike etničke ruske populacije, prilično nervoznim.
Drugi najveći grad u Letoniji, Daugavpils, nalazi se 25 kilometara od Belorusije i 120 kilometara od same Rusije.
Osam od 10 ljudi koji tamo žive kod kuće govore ruski, ne letonski.
Većina je završila škole na ruskom u Letoniji.
Vesti tradicionalno saznaju sa ruske televizije, radija ili portala za vesti.
Odmah sam primetila odsustvo ukrajinskih zastava u gradu.
U ostatku zemlje često ih vidite kako se vijore kao znak solidarnosti na školskim zgradama, gradskim kućama ili izlozima prodavnica.
Iako letonski Rusi ni u kom slučaju nisu svi za Putina, ljudi koje sam srela na ulici nisu želeli da govore o ratu.
Odbili su da odgovore kad sam ih pitala da li Rusiju doživljavaju kao agresora a Ukrajinu kao žrtvu.
Letonija se plaši da bi Vladimir Putin mogao da pokuša da „spase" tamošnje etničke Ruse, kao što je tvrdio da su zbog toga ruske oružane grupe zauzele delove ukrajinskog region Donbas, blizu Rusije, 2014. godine.
U pokušaju da odseku etničke Ruse od onoga što doživljava kao rusku propagandu, letonska vlada je sada zabranila ruske televizijske kanale.
Obustavila je i školovanje na ruskom jeziku.
Preostali spomenici iz sovjetskog doba su srušeni.
Ali Letonija hoda po bolno tankoj crti.
Cilj novih političkih mera bolja je integracija etničkih Rusa, ali prema kritičarima one su i pokušaj da se građani nateraju da dele vladin pro-zapadni stav.
To rizikuje da otuđi mnoge etničke Ruse, upozoravaju oni - pa čak i da ih gurne pravo u zagrljaj Vladimira Putina.
Ove složenosti i osetljivosti najverovatnije će se nastaviti čak i nakon što se rat u Ukrajini okonča.
Kad se sve sabere i oduzme, putovala sam 2.400 kilometara da bih upoznala Ljude koji žive u Putinovom komšiluku - što je i naslov dvodelnog dokumentarca koji smo moj tim i ja snimili za BBC.
Od juga Poljske, sve do najsevernijeg vrha Norveške, najveći utisak na mene ostavilo je to koliko je širok, dubok i ličan uticaj rata u Ukrajini, daleko od prve linije fronta.
A budućnost je sve samo ne izvesna.
Jako mnogo će zavisiti od toga kako će se tačno sukob okončati.
Ali, nakon toga, kakav odnos ćemo imati - odnosno treba da imamo - sa Rusijom?
Šta je sa saradnjom i poverenjem?
Ovo nisu samo pitanja za zemlje koje sam posetila a koje dele granicu i veliki deo istorije sa Rusijom.
To je nešto o čemu će čitava Evropa i svaki ukrajinski saveznik morati da razmisli. Veoma pažljivo.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Whataboutism
Zemlja čudesa
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar