Bio je sat posle ponoći, padala je kiša i temperatura je bila svega dva stepena Celzijusa, ali je u kafiću Luizi bilo živo.
Bar u modernom berlinskom kvartu Krojcbergu bio je prepun veselih ljudi u kaputima, koji su se zagrevali za klabing, glasno razgovarajući ispred ogledala sa grafitima i krišom paleći cigarete na plamenu sveća.
„Hajde da napravimo selfi", reče devojka za našim stolom u uglu, ispružajući ruku da nas sve uhvati u kadru.
Devojka iz Pariza je prvi put u prestonici Nemačke.
Pristali smo na selfi smejući se i zbijajući se da uđemo u kadar.
Dok smo se vraćali na naša mesta, prijatelj, koji ovde povremeno živi godinama, reče: „Prilično je smešno, u Berlinu se selfiji zapravo ne prave".
Nije bio prvi put da sam to čula od kada sam došla u Berlin pre šest meseci.
Primetila sam da ovde znatno manji broj ljudi na javnim mestima pozira držeći telefone u rukama, jer se selfiji ovde smatraju sebičnošću.
U mom rodnom gradu Sidneju, koji je čuven po luci i bezbroj primamljivih plaža, selfiji za društvene mreže su svakodnevna zabava.
U Berlinu su izgleda mnogo ređa pojava.
Poznato je da Nemci veoma cene njihovu privatnost.
Istraživanje o stavovima, ponašanju i percepciji privatnosti, koje je 2017. godine sproveo Univerzitet Hohenhajm, pokazalo je da stanovnici Nemačke „prilično retko" otkrivaju lične podatke.
Takođe je pokazalao da „veoma mali broj Nemaca" smatra da je „korisno" objavljivati fotografije na društvenim mrežama, poput selfija na Instagramu.
„Najveći broj anketiranih koji smatra to korisnim, sedam odsto, zabeležen je među najmlađim ispitanicima", pokazali su rezultati istraživanja.
„Nemačka je jedna od zemalja gde je bojazan za privatnost primetno izražena", kaže Filip Mazur, koautor istraživanja iz 2017. godine i docent na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu, gde proučava digitalnu komunikaciju i uticaj društvenih mreža na svakodnevni život.
„Strog nadzor koji je država sprovodila u bivšoj Istočnoj Nemačkoj možda je razlog što su ljudi obazriviji po pitanjima privatnosti".
Do pada Berlinskog zida 1989. godine, grad je bio podeljen između Nemačke Demokratske Republike (NDR) ili Istočne Nemačke, i Savezne Republike Nemačke (SRN) ili Zapadne Nemačke.
Tako da su Berlinci kao i ostali stanovnici NDR-a bili pod strogim nadzorom Ministarstva za državnu bezbednosti, poznatog i kao Štazi.
Pod prismotrom?
Danas su vrata Muzeja Štazija u Berlinu otvorena za sve, a stanovnici bivšeg NDR-a mogu da se podsete kako izgleda mreža nadzora koja im je zadirala u privatnost, pa čak i da u Arhivu Štazijevih zapisa u Berlinu provere da li imaju dosije.
Ovakva prošlost bi mogla donekle da objasni zabrinutost državnih organa za privatnosti na internetu, pa i dugotrajno antikapitalističko nepoverenje prema velikim tehnološkim kompanijam i načinu obrade podataka koji se učitavaju na njihovim platformama.
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Ali, averzija prema pravljenju selfija na javnim mestima u Berlinu možda je podstaknuta još nečim.
Mnogi stanovnici Berlina sa kojima sam razgovarala veruju da se njihova kultura „bez selfija" razvila zahvaljujući čuvenoj klupskoj sceni.
Naime, klubovi ne objavljuju na društvenim mrežama atmosferu sa njihovih zabava kako bi obezbedili posetiocima da u potpunosti uživaju.
Bila sam iznenađena kada sam videla da snimanje nije dozvoljeno u skoro svim klubovima koje sam posetila.
Ali, sada sam se već navikla da ne mogu da fotografišem u klubovima i da moram ili da odložim moj pametni telefon ili da kameru prekrijem nalepnicom.
Ovo pravilo je uvedeno ne samo zato što se u berlinskim klubovim pušta najbolja tehno muzika, već i zato što se smatraju jedinstvenim prostorima zbog raznih mogućnosti koje pružaju njihovim posetiocima.
To su mesta gde su ljudi oslobođeni svih stega i mogu da se ponašaju onako kako nije uvek društveno prihvatljivo.
Noćni klubovima se reklamiraju kao bezbedni prostori koji su posebno stvoreni za uživanje poklonika kontrakulture.
Među njima su LGBT+ zajednica, ljudi koji praktikuju BDSM (podrazumeva vezivanje i disciplinu, dominaciju i submisivnost, sadizam i mazohizam) i pripadnici pokreta za seks pozitivizam.
Berghajn, koji je zabranu fotografisanja uveo oko 2006. godine, i Sizif su klubovi sa najvećom averzijom prema fotografisanju u Berlinu.
Još jedan takav je KitKet, čuveni klub u centru grada gde se okupljaju zagovornici seks pozitivizma.
Gosti se podstiču da se odenu njihove fetiše i lakirane kožne i glamurozne komade, a dozvoljen je i seks.
„Nema tu velike tajne", odgovorio je klub KitKet na njegovom zvaničnom Instagram nalogu na moje pitanje zašto je fotografisanje zabranjeno, osim za povremene, odabrane događaje.
„Zabrana postoji da zaštiti naše goste i… da zaštiti atmosferu i koncept kluba.
„Bez takve zaštite, većina ljudi bi se verovatno ponašala drugačije".
Ukratko, to je način da se dozvoli njihovim gostima da ostvare svoje želje bez straha od mogućih posledica u spoljašnjem svetu.
Marta Lodolr, scenska umetnica koja u Berlinu stanuje devet godina, kaže da iako je veliki evropski grad, Berlin daje osećaj malog grada koji nudi „visoki stepen slobode" za uživanje u trenutku u zajedničkim prostorima.
„Postoji toliko stvari koje mogu de se dožive izvan onlajn sveta", kaže ona i dodaje da nisu klubovi jedini prostori gde je fotografisanje zabranjeno.
„Selfiji su zabranjeni i na drugim mestima iz poštovanja prema ljudima koji tu dolaze ili poštovanja prema samom tom mestu".
Uistinu, želja da se živi „sada i ovde" je očigledna i u drugim prostorima u gradu.
Tokom čestih poseta popularnom bazenu Badesšifu na reci Špreji, gde se leti sunčam, na ulazu sam spazila znak zabrane fotografisanja.
To bi moglo da se nazove digitalna detoksikacija javnog prostora, koja je za mene, čestog posetioca plaža u Sidneju, bila nezamisliva.
I za razliku od koncerata u većini drugih gradova, u Berlinu skoro nikada nećete videti more ljudi koji drže podignute telefone i snimaju muzičare na bini.
Takođe, iako ne postoji izričita zabrana, u Berlinu postoji mnogo memorijalnih mesta podignutih posle Drugog svetskog rata, kao što je Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope, gde se fotografisanje smatra neprimerenim, ako ne i zabranjenim.
„U Londonu zasigurno ima više ljudi koji postavljaju objave o svakodnevnom životu", kaže Klaudija Hempton, fotografkinja i rediteljka dokumentarnih filmova poreklom iz Londona koja radi u Berlinu.
Veruje da se takva vrsta dokumentacije o sebi u Berlinu ne ceni ni približno koliko u glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva.
„Ako je neko bio u pabu, slike krigle piva ili psa pored stola videćete na društvenim mrežama.
„Toga nema toliko mnogo u Berlinu".
Hempton takođe kaže da pored toga što stanovnici Berlina smatraju da je neprikladno ili sebično postavljati objave o svakodnevnim aktivnostima, pravljenje selfija ovde može da bude i pomalo neprijatno.
„Neki misle da je to jadno, ali ja to ponekad radim".
Zapitala sam se da li na privatnosti i neopterećenost fotografisanjem koji se neguju u Berlinu može da utiče pritisak koji drugi gradovi vrše na profesionalne fotografe da budu prisutniji na društvenim mrežama.
„ U suštini, mislim da Berlin postaje ono što je i svaki drugi evropski grad", kaže Lodolr, misleći na postepeno odstupanje od antikapitalističkih stavova u prestonici Nemačke.
„Ranije se takav vid slobode odnosio i na recimo cene, stanarine i opštine.
„Sve više investitora je zainteresovano za kupovinu zgrada u gradu".
A što se tiče privatnosti, kaže Mazur, zabrinutost je sve sličnija stavovima u drugim zemljama.
„Jedna od mojih pretpostavki je da to ima veze sa rastućom globalizacijom.
„Više smo izloženi drugim ljudima, što podrazumeva i usklađivanje u određenoj meri".
Primer je Ameli Stanesku, modna influenserka na društvenim mrežama i poslovna žena koja radi u Berlinu, koja često objavljuje selfije za njenih 64.000 pratilaca na Instagramu.
„Ljudi vas začuđeno gledaju u Berlinu", rekla mi je u modernom kafiću dok smo pile kafu i razgovarale o različitim društvenim stavovima o selfijima u Berlinu, gde živi devet godina, i njenom rodnom gradu u Italiji.
Kaže da je Berlin i dalje mesto gde se pravljenje selfija na javnim mestima smatra malo neobičnim.
„Ne mislim da zure u vas zato što misle da radite nešto loše ili štagod.
„Mislim da bulje samo da vide šta ti ljudi zapravo rade".
Ali, kaže da uprkos svim neprijatnostima i dalje pravi selfije na javnim mestima zbog njenih društvenih mreža i da bi bila uspešna u njenom poslu.
„Radim to zbog posla i uživam u tome", dodaje ona.
„U ovom trenutku mog života i karijere ne mogu da razmatram i razmišljam o osećanjima drugih ljudi kada obavljam moj posao".
To je razumljiv i praktičan stav u svetu u kojem granice lagano nestaju, a poslovni uspeh često zahteva otkrivanje ličnih pojedinosti.
Dakle, da li će ove promene ikada smanjiti averziju ovog slobodoumnog grada prema selfijima?
Nadam se da neće.
Zavolela sam taj duh neopterećenosti u Berlinu, zbog kog ne osećam pritisak da dokumentujem moj noćni izlazak ili da objavom dokazujem drugima da se zaista odlično zabavljam.
Umesto toga, moji dani, a posebno moji noćni izlasci, su sada dragocena mesta u kojima se stvaraju uspomene vredne pamćenja, a ne nešto što treba da fotografišem da bi ih se setila.
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar