Južna Koreja ima najnižu stopu nataliteta na svetu – zašto se onda ne rađa više dece

Koreja je potrošila ogromne količine novca na pokušaje da reši problem nataliteta, ali nije pitala mlade žene šta one žele.
Jeđin i njeni prijatelji u njenom stanu
Jean Chung
Južna Koreja ima najnižu stopu nataliteta na svetu

Jednog kišnog utorka posle podne, Jeđin je kuvala ručak za prijateljice u stanu kom živi sama na obodu Seula, zadovoljna što nije u vezi.

Dok jedu, jedna od njih im na telefonu pokazuje dobro poznati mim sa crtanim dinosaurusom.

„Budite pažljivi", upozorava dinosaurus. „Ne dozvolite da izumrete kao mi."

Sve žene se smeju.

„Smešno je, ali je i mračno, zato što znamo da bismo mi mogle biti te koje će izazvati vlastito izumiranje", kaže Jeđin, 30-godišnja televizijska producentkinja.

Ni ona, ni njene prijateljice, ne planiraju da imaju decu.

Oni su deo sve veće grupe žena koje su odlučile da život prožive bez dece.

Južna Koreja ima najnižu stopu nataliteta na svetu, koja nastavlja strmoglavo da pada, godinu za godinom obarajući vlastiti zapanjujuće niski rekord.

Očekuje se da će brojke koje će biti objavljene u sredu pokazati da je 2023. godine ova stopa pala za još 8 odsto na 0,7.

To je broj dece koji se očekuje da žene imaju.

Da bi stanovništvo ostalo stabilno, taj broj bi trebalo da je 2,1.

Ako se ovaj trend nastavi, očekuje se da će se populacija Koreje prepoloviti do 2100. godine.

'Nacionalno vanredno stanje'

Globalno gledano, u svim razvijenim zemljama opada stopa nataliteta, ali nigde tako ekstremno kao u Južnoj Koreji.

Njene projekcije su sumorne.

Za 50 godina, broj radno sposobnih ljudi će se prepoloviti, kontingent od kog se očekuje da učestvuje u služenju obaveznog vojnog roka u zemlji će se smanjiti za 58 odsto, a skoro polovina populacije će biti starije od 65 godina.

To će se toliko loše odraziti na privredu zemlje, njen penzioni fond i bezbednost da su političari ovo proglasili „nacionalnim vanrednim stanjem".

Skoro 20 godina vlada za vladom troši novac na ovaj problem - tačnije 286 milijardi dolara.

Parovi koji imaju decu se zasipaju novcem, od mesečnih dodataka do subvencija za stanovanje i besplatnih taksija.

Bolnički računi, pa čak i vantelesna oplodnja, pokriveni su, mada samo za one koji su u braku.

Takvi finansijski podsticaji nisu urodili plodom, navevši političare da traže „kreativnija" rešenja, kao što je unajmljivanje dadilja iz Jugoistočne Azije, koje plaćaju ispod minimalca, i oslobađanje muškaraca vojne obaveze ako imaju troje dece pre nego što napune 30 godina.

Zato ne iznenađuje što su političari optuženi da nemaju sluha za mlade, naročito žene, i njihove potrebe.

Tokom protekle godine putovali smo po čitavoj zemlji i razgovarali sa ženama kako bismo shvatili razloge iza njihove odluke da nemaju dece.

Yejin wants to leave South Korea
Jean Chung

Kad je sredinom dvadesetih Jeđin odlučila da nema dece, prkosila je društvenim normama - u Koreji, ako živite sami, to se uglavnom smatra privremenom fazom u vašem životu.

A onda, pre pet godina, čvrsto je odlučila da se ne udaje, a samim tim i da nema decu.

„Teško je naći poželjnog muškarca u Koreji, onog koji će sa vama ravnopravno deliti kućne obaveze i brigu o deci", kaže mi ona.

„A na žene koje same imaju bebe ne gleda sa blagonaklono."

Godine 2022, samo je dva odsto porođaja u Južnoj Koreji bilo izvan braka.

'Vrzino kolo rada'

Umesto toga, Jeđin je odlučila da se usredsredi na karijeru na televiziji, koja joj, tvrdi ona, ionako ne daje dovoljno vremena da odgaja dete.

Južna Koreja je ozloglašena po dugom radnom vremenu.

Jeđin ima tradicionalno radno vreme od 9 do 6 (korejski ekvivalent od 9 do 5), ali ona kaže da obično ne izlazi sa posla pre 8, a na sve to radi još i prekovremeno.

Jednom kad stigne kući, ima samo vremena da pospremi kuću ili da vežba pre odlaska na spavanje.

„Volim svoj posao, on me potpuno ispunjava", kaže ona.

„Ali rad u Koreji je težak, osuđeni ste na vrzino kolo rada."

Jeđin kaže i da postoji pritisak da uči u slobodno vreme da bi postala bolja u svom poslu.

„U Koreji imaju mentalni sklop da ako ne radite neprestano na usavršavanju sebe, zaostaćete za drugima i bićete promašaj. Zbog tog straha trudimo se dvostruko više."

„Ponekad vikendima odem da dobijem infuziju da bih imala dovoljno energije da se u ponedeljak vratim na posao", dodaje ona nehajno, kao da je to prilično normalna vikend aktivnost.

Ona takođe deli isti strah kao i svaka žena sa kojom sam razgovarala - da ako ode na porodiljsko kad dobije dete, možda više neće moći da se vrati na posao.

„Postoji implicitni pritisak kompanija da kad imamo decu, moramo posao da napustimo za stalno", kaže ona.

Videla je kako se to desilo njenoj sestri i dvema njenim omiljenim televizijskim voditeljkama.

'Znam previše'

Jedna 28-godišnja žena, koja je radila u HR sektoru, rekla je da je videla žene koje su bile primorane da napuste posao ili su im promakla unapređenja pošto su otišle na porodiljsko, što je bilo dovoljno da je ubedi da nikad nema decu.

I muškarci i žene imaju pravo na godinu dana odsustvovanja sa posla tokom prvih osam godina života njihovog deteta.

Ali 2022. godine samo je sedam odsto novih očeva iskoristilo deo tog odsustva, za razliku od 70 odsto majki.

Stela u učionici
Jean Chung
Stela kaže da je zbog njenog načina života nemoguće da ima decu

Korejke su najobrazovanije među ženama svih OECD zemalja, a opet zemlja ima najgori rodni jaz u platama i iznadprosečnu proporciju nezaposlenih žena u poređenju sa muškarcima.

Istraživači kažu kako to dokazuje da se one stavljaju pred izbor - ili karijera ili porodica.

One sada sve više biraju karijeru.

Upoznala sam Stelu Šin u dnevnom boravku, gde uči petogodišnjake engleskom jeziku.

„Pogledajte samo tu decu. Kako su slatka", raznežila se ona.

Ali sa 39 godina, Stela nema vlastitu decu.

To nije bila njena aktivna odluka, kaže ona.

Bila je udata šest godina, a i ona i njen muž su želeli dete, ali su bili toliko zauzeti poslom i uživanjem u životu da im je vreme naprosto proletelo.

Ona se sada pomirila sa tim da njen stil života to čini „nemogućim".

„Majke moraju da prestanu da rade da bi se potpuno posvetile staranju o deci prve dve godine, a to bi me bacilo u depresiju", kaže ona.

„Volim svoj posao i volim da se staram sama o sebi."

U slobodno vreme Stela ide na K-pop časove plesa sa grupom starijih žena.

Ovo očekivanje da žene prestanu da rade dve do tri godine kad dobiju dete uobičajeno je među ženama.

Kad sam pitala Stelu da li bi mogla da podeli roditeljsko odsustvo sa mužem, ona je prevrnula očima.

„To je kao kad ga nateram da opere sudove i uvek ih ne opere dobro, ne bih mogla da se pouzdam u njega", kaže ona.

Čak i kad bi želela da se odrekne posla ili žonglira porodicu sa karijerom, ne može to da priušti zato što su troškovi stanarine previsoki, kaže ona.

Seul
Jean Chung
Zbog cene stanovanja mnogi ljudi ne mogu da imaju decu

Više od polovine stanovništva živi u Seulu ili oko njega, gde može da se nađe i ogromna većina poslovnih prilika, što vrši ogroman pritisak na cene stanova i resurse.

Stela i njen muž su postepeno bili potiskivani sve dalje i dalje od prestonice, u susedne pokrajine, a još uvek ne mogu da priušte da kupe vlastiti stan.

Stopa nataliteta u Seulu je pala na 0,59, što je najniža stopa u zemlji.

Ako ostavimo stanovanje po strani, tu su i troškovi privatnog obrazovanja.

Od četvrte godine, deca se šalju na niz skupih predškolskih aktivnosti - od matematike i engleskog, do muzičkog i tekvonda.

Ova praksa toliko je rasprostranjena da se odustajanje od toga doživljava kao da ne želite da vaše dete uspe, što je nezamisliva ideja u hiper-kompetitivnoj Koreji.

Zbog toga je ona postala najskuplja zemlja na svetu za odgoj deteta.

Studija iz 2022. godine pokazala je da samo dva odsto roditelja ne plaća deci privatne časove, dok se 94 odsto njih žali da im je to veliki finansijski teret.

Kao nastavnica u jednoj od ovih prometnih škola, Stela vrlo dobro razume taj teret.

Ona gleda kako roditelji troše i do 890 dolara po detetu mesečno, što mnogi od njih ne mogu da priušte.

„Ali bez tih časova, dete zaostaje u odnosu na drugu decu", kaže ona.

„Kad sam u društvu dece, želim i ja da ga imam, ali znam previše o svemu."

Dete u učionici
Jean Chung
Od četvrte godine deca u Koreji pohađaju mnoge vannastavne aktivnosti

Za neke ovaj sistem preteranih privatnih časova predstavlja veći problem od pukih troškova.

„Mindži" je želela da podeli vlastito iskustvo, ali ne javno.

Ona nije spremna da njeni roditelji saznaju da neće imati decu.

„Biće šokirani i jako razočarani", kaže ona, iz obalskog grada Busana, gde živi sa mužem.

Mindži se poverila da su njeno detinjstvo i dvadesete godine bili nesrećni.

„Provela sam čitav život učeći", kaže ona, prvo da bi dospela na dobar univerzitet, potom radeći ispite za državnog službenika, a potom da bi dobila prvi posao sa 28 godina.

Ona se seća da je čitave godine detinjstva provodila u učionicama do kasno uveče, bubajući matematiku, koju je mrzela i koja joj je loše išla, dok je istovremeno sanjala o tome da postane umetnica.

„Morala sam večito da se takmičim, da ne ostvarujem snove, nego da živim mediokritetskim životom", kaže ona.

„Bilo je iscrpljujuće."

Tek sad, u 32. godini, Mindži se oseća slobodno i može da uživa u životu.

Ona voli da putuje i ide na časove ronjenja.

Ali za nju je najvažnije da ne želi da priredi detetu isti kompetitivni jad i bedu koje je sama iskusila.

„Koreja nije mesto na kom deca mogu da žive srećno", zaključuje ona.

Njen muže želi dete i neprestano su se svađali oko toga, ali je ne kraju uvažio njene želje.

Ona se povremeno pokoleba, priznaje, ali onda se seti zašto je to nemoguće.

Depresivni društveni fenomen

U gradu Tedžonu, Džungjeon Čun se nalazi u, kako ga sama naziva, „samohranom braku".

Pošto iz škole pokupi sedmogodišnju ćerku i četvorogodišnjeg sina, obilazi obližnja igrališta, ubijajući vreme dok se njen muž ne vrati sa posla.

On retko stigne kući pre vremena za spavanje.

„Nisam mislila da donosim krupnu odluku kad sam odlučila da imam decu, mislila sam da ću moći prilično brzo da se vratim na posao", kaže ona.

Ali ubrzo su nastupili socijalni i finansijski pritisci, i na njeno veliko iznenađenje zatekla se kako odgaja decu sama.

Njen muž, sindikalista, nije pomagao kod odgoja dece ili u kućnim poslovima.

„Bila sam jako ljuta", kaže ona.

„Imala sam dobro obrazovanje i učili su me da su žene ravnopravne, tako da to nisam mogla da prihvatim."

Džungjeon i njeno dete na igralištu
Jean Chung
Džungjeon kaže da je tužno što mnoge žene ne mogu da dožive majčinstvo zbog „tragične situacije" u kojoj se nalaze

I u tome se krije sama srž problema.

U proteklih 50 godina, korejska privreda je napredovala vratolomnom brzinom, omogućivši ženama visoko obrazovanje i radnu snagu, i proširivši njihove ambicije, ali uloge supruge i majke se nisu razvijale ni izbliza sličnom brzinom.

Nezadovoljna, Džungjeon je počela da primećuje druge majke.

„Govorila sam sebi: 'Oh, moja prijateljica koja odgaja dete je takođe depresivna i moja prijateljica od preko puta je takođe depresivna' i rekla sam sebi: 'Oh, pa ovo je društveni fenomen'."

Džungjeon i njena deca na igralištu
Jean Chung
Džungjeon kaže da je u „samohranom" braku

Počela je da radi crteže o svojim iskustvima i da ih postavlja na internet.

„Priče su samo pokuljale iz mene", kaže ona.

Njen „vebtun" je postigao ogroman uspeh, jer su se žene iz čitave zemlje prepoznale u njenim radovima, a Džungjeon je sada autorka tri objavljena izdanja stripa.

Ona sada kaže da je prevazišla stadijum besa i žaljenja.

„Žao mi je samo što nisam znala više o realnosti odgajanja dece i koliko se toga očekuje od majki", kaže ona.

„Razlog zašto žene nemaju decu danas je zato što imaju hrabrosti da o tome govore."

Ali Džungjeon je tužna, kaže ona, zato što se ženama uskraćuje čar majčinstva, zbog „tragične situacije na koju su primorane".

Ali Mindži kaže da je zahvalna što može da preduzme nešto po tom pitanju.

„Mi smo prva generacija koja može da bira.

„Pre toga se to podrazumevalo, morale smo da imamo decu. I zbog toga biramo da ih nemamo zato što možemo."

'Imala bih desetoro dece da mogu'

U Jeiđinom stanu, posle ručka, njene prijateljice se otimaju oko njenih knjiga i drugih predmeta.

Zasićena životom u Koreji, Jeiđin je odlučila da se preseli na Novi Zeland.

Probudila se jedno jutro sa prosvetljenjem da je niko ne tera da živi ovde.

Istražila je koje zemlje se najbolje kotiraju što se tiče rodne ravnopravnosti i Novi Zeland je isplivao kao ubedljivi pobednik.

„To je zemlja u kojoj su muškarci i žene plaćeni ravnopravno", kaže ona, gotovo sa nevericom.

„I zato odoh ja tamo."

Pitam Jeđin i njene prijatelje šta bi moglo, ako tako nešto uopšte postoji, da ih natera da promene mišljenje.

Odgovor Minsung me iznenađuje.

„Volela bih da imam decu. Imala bih desetoro da mogu."

Šta je onda sprečava, pitam.

Ova 27-godišnjakinja mi kaže da je biseksualka i da ima istopolnu partnerku.

Minsung (desno) sa Jeđin i još jednom prijateljicom
Jean Chung
Minsung (desno) ima istopolnu partnerku i želela bi da ima decu, ali ne može da ostane trudna koristeći donaciju sperme

Istopolni brak je ilegalan u Južnoj Koreji, a neudate ženama se obično ne dozvoljava da koriste donatore sperme da bi začele.

„Nadajmo se da će se jednog dana to promeniti i da ću moći da se udam i da imam decu sa osobom koju volim", kaže on.

Prijateljice ukazuju na ironiju da, imajući u vidu tešku demografsku situaciju u Južnoj Koreji, onima koje žele da postanu majke to nije dozvoljeno.

Ali izgleda da bi političari polako mogli da prihvataju dubinu i složenost ove krize.

Ovog meseca, predsednik Južne Koreje Jon Suk Jeol priznao je da pokušaji da se problem reši novcem „nisu urodili plodom" i da je Južna Koreja „preterano i nepotrebno kompetitivna".

On je rekao da će se vlada sada ophoditi prema niskoj stopi nataliteta kao prema „strukturalnom problemu", mada kako će se to tačno odraziti na politiku, tek ostaje da se vidi.

Početkom ovog meseca, stupila sam u vezu sa Jeiđin na Novom Zelandu, gde živi već tri meseca.

Bila je uzbuđena dok je pričala o novom životu i prijateljima, i o poslu u kuhinji paba.

„Moja ravnoteža između posla i života je mnogo bolja", rekla je.

Može da se dogovori da se nađe sa prijateljima čak i tokom radne nedelje.

„Osećam se mnogo poštovanijom na poslu i ljudi vas mnogo manje osuđuju", dodala je.

„Prosto nemam želju da se vratim kući."

Dodatno izveštavanje: Lihjun Čoi i Hosu Li


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Da li se ukrajinski operativci bore protiv ruskog Vagnera u sudanskom ratu

Na internetu su se pojavili snimci na kojima se navodno vidi kako ukrajinski operativci saslušavaju ruske plaćenike u Sudanu, dok neki medijski izveštaji sugerišu da bi Ukrajina mogla da učestvuje u sudanskom građanskom ratu. Da li se Ukrajina bori protiv ruske grupe Vagner u Africi uprkos tekućem ratu na vlastitoj teritoriji?