Šta će biti sa RTB Bor i smederevskom železarom nakon ekstremnog skoka cena struje

Dramatične vesti stižu ovih dana iz Podgorice, tamošnji kombinat aluminijuma je pred zatvaranjem, mada je u prvih osam meseci izvezao svih proizvedenih 30.000 tona aluminijuma i prihodovao preko 80 miliona evra.

Nikada 450 preostalih radnika giganta iz socijalističkih vremena nije poslovalo uspešnije. Berzasnka cena aluminijuma iznad 3.000 dolara po toni pasovala je i crnogorskom proizvođaču, poznatom po većem utrošku struje u odnosu na evropske konkurente.

Ali, pre tri meseca na tržištu energenata i energije dogodile su se vratolomije i sve se preko noći izmenilo. Toliko mnogo da je vlasnik najavio zatvaranje kombinata od koga je u vreme nekadašnje Jugoslavije zavisilo i po tridesetak hiljada porodica.
 
I to nakon što je pre šest godina za 28 miliona evra kupio imovinu KAP-a u stečaju, potom uložio još dvadesetak miliona. Nedovoljno da dostigne konkurentnost baš najboljih rivala, ali dovoljno da poslednjih godina pozitivno posluje i započne uvećanje obima prerade.
 
Da bi se proizvodio aluminijum potrebno je imati i boksitnu rudu i dovoljne količine struje po prihvatljivoj ceni. Preokret se desio upravo na tržištu energije, pa se struja na evropskom tržištu još početkom avgusta prodavala za 52, da bi za samo dva meseca užurbano dostigla neviđenih 150 do 220 evra po megavatu.

 

Kombinat, pak, troši oko 600 miliona kilovata struje godišnje, oko 20 odsto celokupne crnogorske potrošnje, a proizvodeći 45.000 tona alumunijuma prošle godine je, u vreme niže cene aluminijuma, prihodovao 70 miliona evra. To je nešto iznad petine celokupnog crnogorskog izvoza.

 

Plan je bio da se ulaganjem u pojedine finalnije prerade aluminijuma inoplasman uveća na 140 do 160 miliona evra, čime bi činio 35 odsto izvoza najmanje države na Balkanu.

 

Solidnom poslovanju je bitno doprinela i Elektroprivreda Crne Gore prodajući struju po unapred dogovorenih 45 evra za megavat, niže nego što plaćaju domaćinstva, ali i, uz nekoliko izuzetaka, ostala privredna preduzeća. Prethodnih nekoliko godina cena struje je na evropskim berzama bila neuobičajeno niska, povremeno i ispod 40 evra, pa je državno energetsko preduzeće u periodima veće potrošnje moglo da uvozi struju i prodaje je kombinatu bez gubitka.

 

Crna Gora, inače, godišnje troši u proseku 3,2 milijarde kilovata struje, od čega je u proseku pet do deset odsto iz uvoza, zavisno od hidroloških prilika. Dve hidroelektrane daju bezmalo 60 odsto ukupne struje, dok 42 odsto dolazi iz Termoelektrane u Pljevljima. Proizvodnja je umnogome zavisna od hidroloških prilika, dok je termoelektrana odavno spremna za temeljitu popravku i poboljšanja.

 

Slabe tačke crnogorske elektroprivrede nisu dolazile do izražaja dok je cena struje na evropskom tržištu bila izrazito niska. Jednostavno, uveze se, lako proda domaćem potrošaču i još zaradi na razlici u ceni.

 

Kako se period niske cene na evrotržištu odužio, Crna Gora je planirala da termalka u Pljevljima od 1. januara počne remont, dug blizu devet meseci. Tokom radova Crna Gora bi uvozila polovinu potrebne struje, povremeno i više.

 

U neku ruku je sreća za Đetiće da se galop cena energenata dogodio pre nego što su radovi započeti. Teško da bi izbegli grub bankrot. Ovako, mogu još da razmisle šta će; u svakom slučaju, sada se odlaganje remonta itekako nameće.

 

Bitno promenjena računica

 

Međutim, nakon ekstremnog skoka cena struje, računica prozvodnje aluminijuma je potpuno drugačija. Pri ceni struje od 45 evra za megavat, vrednost utrošene struje je iznosila 800 dolara po toni belog metala. Prema predlogu Elektroprivrede Crne Gore od 1. januara struju bi isporučivala uz nadoknadu od 120 evra, a u tom slučaju bi strujni trošak po toni aluminijuma dostigao 2.000 dolara, što bi ukupne troškove proizvodnje podigao na blizu 3.500 dolara. Poprilično iznad berzanske cene aluminijuma. 

 

Takođe i jačanje dolara spram evra u poslednje vreme je umanjilo konkurentnost proizvođača koji struju plaćaju u evropskoj valuti. Primedbe vlasnika su da je namera Elektroprivrede da novu cenu formira tako kao da bi kombinatu isporučivala samo struju iz uvoza, u novim prilikama mnogostruko skuplju od domaće.

 

Realnije je da se skuplja cena plaća samo za količinu ravnu procentu uvezene struje u ukupnoj crnogorskoj potrošnji. Dakle, ako je to deset odsto, onda bi imalo logike deset odsto utrošene struje plaćati po uvoznoj ceni, a 90 odsto po ceni iz domaće proizvodnje.

 

U zao čas

 

Ovaj odnos bi važio za sve konzumere, dakle i domaćinstva. A svaka vlast, zavisna od glasova građana, pokušava da potkupi glasače i stoga izbegava poskupljenja za najširu populaciju dokle god je moguće.

 

I po cenu da se zatvori kombinat; za političku vlast to je samo 450 porodica, neuporedivo manje od 170.000 porodica u celoj republici. Dakle, i neuporedivo manje potencijalnih glasova.

 

Za fabriku aluminijuma je, međutim, suštinska opasnost remont jedine termoelektrane u državi i usmerenje na struju sa evro berzi u zao čas, kada je duplo skuplja od rekordne cene unazad pola veka. Problem je teško rešiti čak i da je u Podogorici mnogo sposobnija i vlada znatno više naklonjenija privredi od aktuelne crnogorske.

Za građane Srbije pitanje je kako će se razuzdane cena energenata odraziti na domaću ekonomiju, posebno na firme koje u proizvodnji troše velike količine struje. Svima se poremetila poslovna računica, time i tržišna pozicija.
 
Reč je o cementarama, proizvođačima đubriva, lekova, ali čini se da srpsku vladu najviše muči pitanje kako će se divljanje cena odraziti na rad kombinata bakra u Boru i smederevske železare. Obe firme već nekoliko godina posluju pod upravom novog vlasnika, srodnih kineskih fabrika, a i obe su poznate kao veliki potrošači energije. Za čeličanu se decenijama govorilo da "guta struju".
 
Država je brižljivo prikrivala podatak o utrošku struje u oba giganta, pa i danas nije poznat. Ovog podatka nema ni na oficijelnim sajtovima ni firmi, ni resornog ministarstva. Zna se samo da oba giganta plaćaju povlašćenu cenu struje.
 
Predsednik Vučić je više puta rekao da EPS, koji kalkuliše sa prosečnom priozvodnom cenom od 51 do 57 evra po megavatu, gubi na obema isporukama. Izgleda i po desetak evra po megavatu, a sve se nadoknađuje iz cene građanima i ostatku privrede. Zna se da je uslov Kineza za sam ulazak u vlasništvo bio upravo povlašćena i od države garantovana cena struje.
 
Struje manje za petinu
 
Elektroprivreda Srbije je pristala da, do kraja zime, ne povećava cenu struje, pa u prvo vreme ne bi trebalo da bude većih promena u funkcionisanju ni čeličane, ni kombinata bakra. Međutim, domaća strujna kompanija mora da investira i gradi nove elektrane, ekološki mnogo prihvatljivije od dosadašnjih, da ulaže u skupe izvore obnovljive energije, a teško da će imati novca bez osetnijeg poskupljenja struje.
 
Još veći problem za domaću elektriprivredu je obaveza da, usled prevelike emisije ugljen-dioksida, u narednih nekoliko godina iz proizvodnje struje isključi veći broj pogona ukupne snage 1.700 megavata. To je oko 22 odsto postojećih kapaciteta. S druge strane, u rad će biti pušten samo jedan novi pogon, u Kostolcu, kapaciteta 350 megavata.
 
Teret za svakog građanina
 
Struje trošimo koliko i proizvedemo, 34 milijardi kilovata. U pojedinim danima struju uvozimo, u drugim izvozimo. Pitanje je kako ćemo obezbeđivati tržište kada kapaciteti budu manji za 1.350 megavata.
 
Moraćemo da uvozimo znatnu količinu struje, a vidimo da je znatno poskupela. Cenu neko mora da plati, kao što će morati i da nadoknadi popust koji srpska strana daje kineskim partnerima u Smederevu i Boru. Stoga javnost u Srbiji tek očekuje da od srpske vlade čuje kako misli da reši pitanje zaobilaznog subvencionisanja dva, za naše prilike, značajna proizvođača i izvoznika, ali i neobično velika potrošača struje, s tim da nema vesti da novi vlasnik ulaže u energetsku racionalizaciju.

 

To nikada nije bio mali teret za ostatak potrošača, sa ekstremnim cenama energenata i energije postaje opterećenje koje će se itekako iskazati i na računima za struju svakog ovdašnjeg građanina.