Temeljna novosadska carina na nasleđe

Šetajući novosadskim ulicama neprestano zapinjem za stolice proširenih kafana evropske prestonice kulture...

I sve manje sam sposoban da hodajući posmatram fasade preostalih starih zdanja o čijem nastanku proteklih meseci gledamo u vanrednoj emisiji "Graditelji Novog Sada". 

Možda previše tražim od svog grada koji mi svakim danom sve više izmiče u meteorskom rastu prenaseljenih novopodignutih kvartova. Možda samo ne umem da posmatram svoj grad iz pravog ugla, realistički i samosvesno, iskreno ubeđen u njegov neupitni ekonomsko-urbanistički progres. Ili su moji zastareli pogledi na svet i grad u njemu samo izbledela razglednica na čijoj površini je Sunce tokom vremena dezintegrisalo slabije pigmente? 

Možda su gradski okviri odavno pomereni ka meni nedostižnim stazama tehnoloških domašaja bolje budućnosti. Budućnosti u kojoj su trgovi grada gastro vašarišta i gradilišta podzemnih parkinga. Iznad površine zemlje grad se stalno menja u uzburkanom pomeranju nizijske ploče na koju nikako da se privikne, zahvaljujući nama, modernim ljudima iz grada.
 
Pre nekoliko dana video sam fotografiju na društvenoj mreži kako su pod gradilištem za podzemni parking iznikli temelji palate Josifa Gilminga, zdanja u kome je svojevremeno bila smeštena Matica srpska (1888 – 1928). Povodom 150. godišnjice preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (1864 – 2014) slikao sam po staroj fotografiji ovu interesantnu zgradu čiji su temelji ubrzo nakon pojavljivanja ponovo zakopani u vremenu. 
 
 
Na atici je između dveju reči najstarijeg kulturnog i naučnog društva, osnovanog 1826. godine u Pešti bila aplicirana košnica, simbol radinosti i sabornosti. Na njenom krovu sa vrha šiljate piramide uzdizala su se orlovska krila. Кao da su štitila kulturno-političke pregaoce u samom centru grada kojeg i danas zovu "Srpskom Atinom". I setiću se s pravom kako je zaštitnica gradova Atena Palada činila simboličku srž gradskog jezgra, u energiji zajedništva zanata i umetnosti u životnom obnavljanju. Danas skulpturu ove predvodnice možemo videti na bočnoj fasadi novosadske Gradske kuće. Gipsar i vajar Julije Aniko, smestio je po pravilu drevnom, razgoračenu glavu Meduze Gorgone na Atenin štit/egidu, okrenutu ka užurbanim pokretima prolaznika.
 
Pamtimo li mitološke zavrzlame danas, u dobu medijske svedozvoljenosti? Znamo li za značenje Trga i centralnih pločnika kojima se svakodnevno ulivamo, u nesvesnoj potrazi po izlozima sa najnovijom svetskom robom? Tražimo li znakove gradske posebnosti u naročito lepim fasadnim platnima novosadskih palata? 
 
Ipak, mnogo je košnica oko ovog Trga ostalo. One se i danas mogu videti kako natkriljuju jednu od preostalih prostornih celina grada Novog Sada. Tu je u kući Hadžića – domu Miloša Svetića, jednog od osnivača istog onog društva sa znamenom košnice, dugo bio smešten Mekdonaldsov svetski simbol moći. Zamenivši stari Gril 13, kada je sećanje na staru Jevrejsku ulicu bilo daleko jače u svesti Novosađana, on podseća na tokove promena koje su razobličile grad u kome su različiti narodi zajedno proživljavali svoje snove, nadanja i razočarenja podjednako. 
 
Pre nekoliko dana u vrtu Galerije Matice srpske predstavili smo knjigu, novosadski roman Lasla Blaškovića pod nazivom "Carinska ulica u Novom Sadu". Кao orlovska krila na crepovima nekadašnje Gilmingove zgrade, bila nam je ozračje slika Bogdana Šuputa pod istim nazivom iz 1937. godine. Čuli smo tada na kojim adresama je slikar disao, crtao i slikao. Delo i sudbina slikara Bogdana Šuputa poslužili su književniku Laslu Blaškoviću da umreži vremena od tridesetih godina XX veka do današnjih dana. Adrese stanovanja poznatog slikara zapravo su toponimi Šuputove, ali i Blaškovićeve potrage za sopstvenim identitetom. Zajedno sa Blaškovićevim, Šuputove adrese su umnožile lica Novog Sada koji je obuhvatao nekoliko vremena u isti mah. Onako, kako je samo u književnosti moguće, pred nama su se ukazale sudbine i karakteri gradskih žitelja, u svetlu piščevog mnogostrukog ispovedničkog iskustva. 
 
 
Jedinstvenost čovekovog lutanja obeležena je ulicom koja označava kontrolisani prelazak na drugu stranu. Bogdan Šuput slikao je ovu ulicu sa sprata zgrade koja je opstajala do pre desetak godina kao jedina spratnica u okolini, izuzev zgrade koju je slikao – današnju zgradu Кatastra, čiji impozantni ugao na Šuputovoj slici ne vidimo. 
 
Današnja ulica Vase Pelagića je na njegovoj slici blago uzdignuta prema Jevrejskoj. U belo okrečena prizemna trgovačka zgrada - smeštena blizu mesta zlatnog preseka platna - daje nam utisak koncentrisane svetlosti užurbanog protoka života. Pokraj nje čeka konjska zaprega ili fijaker, svejedno. Smaknuti su sasvim dovoljno kako bi osvetlili maslinasto zeleni trag slikareve palete. Sve osim uličnog puta je koloristički ozvučeno. Topli tonovi oranža s desne strane kao da se dovikuju sa rozo crvenim od preko puta.
Razmaknuta Carinska ulica mesto je gradskog raskršća u kojoj su kao u romanima postavljeni protagonisti, sitni prolaznici koje je slikar iz vizure ptice sa prozora zgrade koje više nema, tumačio četkom za sva vremena. Nije toliko užurbana Carinska ulica na Šuputovom platnu. Više je troma u kaljavom znaku pod točkovima kola sa stojećom figurom u majici na štrafte, nasuprot fenjeru pod čijim svetlom korača dama sa zelenim šeširom. 
 
S druge strane ulice, jednako potezima Šuputove nemirne ali precizne četke, gube se siluete drugarica u toplim tonovima. Zabat Carinarnice izbeljen je i blago zaprljan sivilom koga je Šuput i na nebo ugradio smirujući tenziju slikarske prirode u večitom sukobu svetla i tame. Nije slikar predvideo sopstvenu smrt slikajući lobanje sa sajlovačkog nalazišta, dve godine kasnije, 1939, godine. One su mu baš kao i grad, poslužile za patiniranje unutarnjih sumnji u beskrajno darovitom vidokrugu stvaralačke snage. 
 
Refleksija gustog uljanog nanosa boje u kojoj naziremo apstrahovane detalje kitnjaste plastike dograđenih prizemnih zgrada pod zabatom i kupolom "ocarinjenih" životnih puteva, vodi nas sve odreda u gradove u kojima menjamo adrese, ali naše sudbine nikako. Poput zatrpanih temelja Gilmingove zgrade, trudimo se da budemo i da u ovakvom gradu, ipak postojimo. Uprkos širenju kafanskih bašti nad dubinama parkinga – temeljima naše svakodnevice.
 
Tekst Danila Vuksanovića preuzet je, uz dozvolu autora, sa njegovog Fejsbuk profila. Danilo Vuksanović je novosadski slikar, konzervator i grafičar, samostalno je izlagao u brojnim gradovima Srbije, kao i u Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Učestvovao je na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Maka

    20.06.2022 18:10
    eeee
    Davna vremena i uspomene, divne gradjevine nestaju pod bagerima ...a negde se to čuva i održava , otima od zaborava. Vozim kola ali u centar cipelarim ili idem busom.
  • Djavo

    20.06.2022 15:51
    Tačno! A čitav centar ulepljen je od vina i musica…sjajan provod mora da je bio… bruka i sramota za gradonacelnika.
  • Salamander

    20.06.2022 14:14
    bravo za tekst
    duša ovog grada grca pod teretom surovih i nedostojnih, koji bespoštedno kidaju tkivo, sputavaju krvotok i ometaju pluća, čupajući drveće, rušeći zdanja i brišući istoriju.
    Kvrc, puca plafon, vojvodjanske istorije.
    Švajs aparatima tope ogradicu,
    na kojoj sam nekada, čekao Radicu.
    Brico, daj usnjak!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče