Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica

Duško Bogdanović

Novi Sad

29.10.2024.

15:56 > 23:07

Relativno rano, sa 12 godina, uključio sam se u pionirski sastav Fudbalskog kluba Vojvodina.

Novi Sad - Voša - Borovo: Fudbalska groznica

Foto: 021.rs

Koncem leta, na prvi trening me je poveo nešto stariji drugar Dragan Surdučki. Sa njim i njegovim vršnjacima sam gotovo svakodnevno igrao fudbal u dvorištu naše osnovne škole. Trener nam je bio čika Franja Hirman, nekada golgeter "Vojvodine". Sjajan čovek i odličan pedagog.

Očekivao sam da vidim Bucu Milića - mladu zvezdu u usponu za kojeg se već tada tvrdilo da je naslednik Toze Veselinovića - i njegovog brata Baku, koje sam odlično poznavao. Oni su tada još bili na moru. Ostale momke nisam poznavao, budući da su bili nekoliko godina stariji od mene, što je u tom uzrastu, vrlo bitno: Bljuta Ilin, Kimika Lomić, Pićuka Boroš, Gluvi Srdić, Jeftara Jeftić, Mića Fratucan... Drugima sam, nažalost, zaboravio imena.

U to vreme je bio običaj da pred gostovanje nekog atraktivnog tima pred prepunim gledalištem, dok se nestrpljivo čekao početak, pioniri Vojvodine odigraju utakmicu, sa nekim od klubova iz grada ili okoline. Tako sam i ja dobio prvu priliku da igram protiv Radničkog sa Detelinare. Bio je prepun stadion.

Ne sećam se koji tim je gostovao. Krajičkom oka sam video da se fudbaleri, moji idoli, zagrevaju na atletskoj stazi, ispred klupske zgrade: Toškara, Vujke, Krle, Rogan, Rale... a ja na terenu! Iako najmlađi i ubedljvo najniži rastom, hrabro sam nastupio, kao da igram u poznatom mi školskom dvorištu.

Kako mi je, apsolutnom početniku, sreća namignula, na samom kraju utakmice, pri nerešenom rezultatu, postigao sam pobedonosni gol. Huk na stadionu. Aplauz. Nikada taj osećaj neću zaboraviti. Prvi nastup i takav doživljaj. I, poslednji, nažalost.

Kao mali maturant, bio sam član školske reprezentacije. Bili smo dobra ekipa. Pobeđivali smo - uglavnom na utakmicama na Đačkom igralištu - druge školske selekcije. Uz ostale, u timu su bili Stevan Vojvodić, Dragoljub Kostovski, Bogoljub Savin i Zoran Popara.

Ključna naša snaga bio je Vilmoš Rakšanji Vilmika, dečak dve godine stariji od nas. Došao je zbog problema u svojoj školi u Beočinu, u kojoj je dva puta ponavljao sedmi razred. Bio je viši od nas, snažan, formiranih mišića. Već je igrao za podmladak tamošnjeg "Cementa".

Tekstovi Duška Bogdanovića su izvodi iz knjige u pripremi "Senke sećanja 2". Ostale tekstove novosadskog novinara čitajte na OVOM LINKU.

Negde tokom proleća, čuli smo da trener Hirman sastavlja novu selekciju pionira. Spomenuti Dizda, Poker, Kole i ja smo otišli smo na trening, svojevrsnu audiciju na stadionu. Sva četvorica smo - uz vršnjake uglavnom iz osnovnih škola "Ivo Lola Ribar", "Branko Radičević" i "Sonja Marinković" - postali standarni u toj novoj postavi.

Godinu dana smo igrali u istom sastavu: Bora Belić, Gavra Moljac, Stanko Kopač, Kole Kostovski, Dizda Vojvodić, Necko Alijević, Poker Popara, Cibra Galetić, Lala Nikolić, Cvele Pušibrk i ja.

Sledećeg leta Hirman je prepustio mesto trenera Radomiru Krstiću koji je postao i rukovodilac omladinskog pogona kluba. Igračka legenda. Mali Krle - kako su ga decenijama navijači - od milošte, zvali.

Tada smo obavešteni da će krajem jula u Borovu u Hrvatskoj, biti održano prvo pionirsko prvenstvo Jugoslavije. Danas bi se taj uzrast zvao kadetima. Žestoko smo trenirali svako pre podne i dočekali početak prvenstva u prilično izmenjenom sastavu. Stigli su novi dečaci, samo nekoliko nedelja pre odlaska na turnir: Pišta Kurcinak, Ivan Francer, Sead Hasanefendić, Laza Lupulov i Dragan Brkljač. Neki igrači iz ranije standardnog sastava, nažalost, nisu putovali na prvenstvo.

Dvanaset ekipa iz cele zemlje - prvoligaški klubovi isključivo - bilo je svrstano u četiri grupe. Mi smo bili sa zagrebačkom "Trešnjevkom" i skopskim" Vardarom". Loše smo prošli. Dva poraza. Očajno smo igrali. Novajlije se nisu najsrećnije uklopile, a i loše smo bili vođeni. Krle je, zbog drugih obaveza, dolazio samo na utakmice, a o nama je - potpuno nestručno, bez ikakvog iskustva u tome - brinuo Velja Audi Padejski, član uprave. U Borovo je zapravo bio upućen kao vođa puta, a ne kao trener.

Poker, Cvele i ja smo uoči prve utakmice učinili neoprostiv prekršaj. Pubertetlije - u telu su nam šibali hormoni, a u glavama se rojile idiotske ideje - pobegli smo uveče, kada su ostali saigrači bili u krevetima, u letnju baštu gradskog restorana u Borovu. Na muziku, ćevapčiće i koktu.

Ukebali su nas po povratku. Sutradan je Krle, kada je čuo za incident, razmišljao - kako nam je rekao - da nas odmah vrati kući. Nije. Kažnjeni smo neigranjem na prvoj utakmici. Ustvari, Cvele i Poker. Ja, kao kolovođa, kako sam javno priznao, na obe. Bio je naš plan da se se javim kao predvodnik, budući da sam Krleta znao od kada poznajem sebe. Mislili smo da ćemo se tako izvući. Nismo! Ne bar, ja.

Krle, principijelan, baš zato što sam to bio ja, kaznio me je žestoko. Za sva vremena sam tada nešto vrlo korisno shvatio. I, naučio! U restoranu društvene ishrane kombinata "Borovo", jugoslovesnog privrednog giganta, hranile su se sve ekipe. Naš sto je bio neposredno do onog, za kojim su sedeli pioniri "Crvene Zvezde".

Za razliku od nas, obučenih u svoje "civilke", oni su bili odeveni u trenerke tamno crvene boje, sa klupskim grbom na grudima. Delovali su moćno! Još moćniji su bili na terenu.

Dok smo se mi infantilno glupirali za stolom, gađali se kuglicama od hleba, jedan drugom krali kolače iz tanjira, raspušteni, bez pravog rukovodstva, "zvedaši" su mirni kao bubice, čekali dok za sto, na pročelju, ne sedne njihov trener Miljan Miljanić. Tek kada bi legendarni Čiča uzeo prvi zalogaj i oni su počeli da jedu. Tiho i kulturno. Napustili bi sto tek nakon što bi Miljan prvi ustao i otišao.

Da, da! Vaspitanje i pristojno ponašanje uči se i vežba, uz ostalo, i za stolom. Porodičnom, uglavnom. Može i za restoranskim, sa klupskim drugovima. Bitno je da se lekcija nauči, usvoji i kroz ceo život, primenjuje.

Tek godinama docnije sam saznao ko je (bio) ko u toj Miljanićevoj selekciji: Trifke Mihajlović, Kule Aćimović i Stane Karasi. Deo te ekipe su bili i Cole Janković i Dule Jovanović. Kakvi asovi! Kakav učitelj!

Ponosan sam, ipak, što sam bio učesnik te prve jugoslovenske pionirske fudbalske smotre. Razočaran, naravski, rezultatom i još više, našom glupošću.

Tada sam prelomio: moj sport će sledećih dvadeset godina biti hokej na ledu.

A voljeni fudbal? Samo rekreativno. Onaj na male golove. Tako sledećih pedeset godina.