Svi oni koji su se zatekli na plaži u sredu ujutru, 28. aprila 1993. godine, prva tela su mogli da vide sa izlaskom sunca.
Ribari su pretraživali potoke, ronioci su isplovili na čamcima, a iznad njih je kružio helikopter.
Do ručka su iz Atlantskog okeana na obalu u Gabonu bila izvučena tela 24 od 30 putnika koji su bili u avionu, crne torbe sa sportskom opremom, kao i olupina letelice.
Nije telo više bilo pronađeno.
Tako je počela priča koja je tokom dve decenije uticala na generacije ljudi, ogolila njihove duše i na kraju se trijumfalno završila, iznenađujuće baš kao što je bila i sama nesreća.
Nekih 6.500 kilometara dalje, još jedna crna torba je bila upravo spakovana, a njen vlasnik, jedan od najboljih fudbalera Afrike, bio je spreman za dugačko putovanje.
Kaluša Bvalija je 1988. godine bio proglašen za najboljeg fudbalera Afrike.
Ranije te godine, on je postigao het-trik na utakmici u kojoj je Zambija razbila Italiju rezultatom 4:0, na putu ka četvrtfinalu Olimpijskih igara u Seulu.
Posle toga je prešao u PSV Ajndhoven i sa brazilskim reprezentativcem Romariom zavladao holandskim prvenstvom.
Bvalija je sa još dvojicom fudbalera koji su igrali u Evropi trebalo da se sa saigračima iz reprezentacije Zambije sretne u Senegalu pred odigravanje prve od četiri planirane utakmice u okviru kvalifikacija za svetsko prvenstvo 1994. godine.
Sjajna zambijska generacija je maštala da prvi put naciju odvede na ovo takmičenje.
Njegov plan je bio da u Amsterdamu poleti ka Dakaru preko Pariza, jer je Bvalija želeo da malo protegne noge i razbistri glavu.
Ali pre nego što je krenuo na put, zazvonio mu je telefon.
U to vreme, ranih 1990-ih, mobilni telefoni su predstavljali pravi luksuz i Bvalija ga nije ni imao.
Pozive na fiksni telefon nije mogao da ignoriše.
Digao je slušalicu.
,,Bio je to blagajnik Fudbalskog saveza Zambije", kaže Bvalija.
,,Odmah mi je rekao: Kalu, moraš da odložiš putovanje, došlo je do nesreće", priseća se.
Za stanovništvo Zambije, ovaj fudbalski tim bio je svetionik nade.
Cena bakra, primarnog izvoznog proizvoda zemlje, praktično se prepolovila u poslednje četiri godine i potopila nacionalnu ekonomiju.
Plate su brzo počele da se smanjuju.
Frederik Čiluba, predsednik države, objavio je vanredno stanje u zemlje, uz navode da je otkriveno da se protiv njega priprema puč.
I pored svega, fudbalski tim je predstavljao izvor nacionalnog ponosa.
Bili su poznati i pod imenom Ćipolo-polo – Meci od bakra, nadimak izveden iz kombinacije glavnog nacionalnog privrednog proizvoda i njihovog fudbalskog, agresivnog i napadačkog stila.
Ekipa se upravo vratila sa utakmice protiv Mauricijusa koji su dobili sa 3:0, u utakmici odigranoj u okviru kvalifikacija za Prvenstvo Afrike.
U tom trenutku su već osam godina bili nepobeđeni na sopstvenom terenu i bili kao braća povezani i na vrhuncu moći.
Što se tiče Zambijaca, jedini cilj je bilo prvenstvo u SAD-u 1994. godine.
Da bi stigli tamo, morali su da završe na prvom mestu treće kvalifikacione grupe u kojoj su se pored njih nalazili još i Maroko i Senegal.
Prvi na redu bili su Senegalci, na gostujućem terenu.
Uobičajeno je bilo da put Gabona odlete vojnim DHC-5 Bufalo avionom.
Pošto je recesija uveliko razjedala budžet nacionalnog tima, Fudbalski savez timu nije mogao da priušti let komercijalnim kompanijama.
DHC-5 Bufalo je bila 18 godina stara letelica sa dva propelera.
Radilo se o avionu čija se rana verzija koristila u ratu u Vijetnamu, a ta starudija je trebalo da ih preveze preko beskrajnih afričkih prostranstava.
Avion nije bio napravljen za ovako dugačka putovanja, pa je zbog toga morao da se spušta na usputne aerodrome radi dopune goriva.
Šest meseci ranije, dok je leteo preko Indijskog okeana na putu za Madagaskar, pilot je igračima rekao da tokom leta nose prsluke za spasavanje u slučaju nesreće.
Kada su se fudbaleri koji su igrali za zambijske klubove okupili na aerodromu nadomak glavnog grada Lusake, dočekao ih je Patrik Kangva, član stručnog štaba nacionalne selekcije.
On je 21-godišnjem igraču sredine terena Endrjuu Tembu i trećem golmanu Martinu Mumbi rekao da neće biti potrebe da i oni pođu na put.
Ispali su iz konkurencije za tim.
Njihov ponos je bio povređen i na aerodromskoj pisti su pale teške reči.
Bila je to standardna odluka selektora, ali tog dana on je donosio odluku ko će umreti, a ko ostati živ.
Pred onima koji su se ukrcavali, bio je zastrašujući plan leta.
Bufalo je trebalo da sleti i napuni rezervoare u Republici Kongo, a potom i u Gabonu i Obali Slonovače, pre nego što je trebalo da konačno stignu u Dakar, glavni grad Senegala.
U stvarnosti, nikada nisu otišli dalje od Gabona.
Zambijska vlada nikada nije objavila izveštaj koji bi pokazao šta se zaista desilo tokom ovog leta.
Međutim, gabonska vlada je 2003. godine objavila da je neposredno posle poletanja iz glavnog grada Librevila, levi motor aviona prestao da radi.
Pilot umoran od leta sa Mauricijusa prethodnog dana, greškom je ugasio desni motor.
Avion je bio težak i pošto je u trenutku ostao bez oba motora, uronio je u okean samo nekoliko stotina metara od obale Gabona.
Poginulo je svih 30 putnika koji su bili u letelici.
Bvalija, koji je bio u Holandiji, na televiziji je video vest, koju mu prethodno saopštili.
,,Voditeljka je čitala vest, a iza nje se vijorila zambijska zastava.
,,Rekla je da se srušio avion koji je zambijsku nacionalnu selekciju prevozio u Dakar u Senegalu, na kvalifikacioni meč. Niko nije preživeo pad aviona", priseća s on.
,,Sve je bilo izgubljeno u trenutku - moje mladalačke ambicije, saigrači, braća, timski duh. Ali meni ovo sve i dalje izgleda kao da se juče desilo, tako se jasno sećam svega", dodaje.
Kangva, zvaničnik koji je izabrane fudbalere poslao iz Lusake, odleteo je za Gabon.
Međutim, njegova uloga se promenila i umesto da bira igrače, morao je da ih identifikuje".
,,Tela su izvesno vreme bila u vodi i počela su da se raspadaju", rekao je on za BBC-jev podkast Meci od bakra.
,,Morao sam da pokušam da ih prepoznam".
,,Posle svega sam počeo da plačem, svi smo plakali. Niko od nas nikada nije ni pomislio da će se naći u situaciji da kolege vidi u takvom stanju", prisetio se tada.
U međuvremenu, Bvalija je stigao u Lusaku i suočio se sa stvarnošću.
,,Otišli smo da sačekamo tela saigrača. Iz aviona su počeli da iznose kovčege, jedan po jedan i da ih odvoze na Independens stadion.
,,Tada sam shvatio da više nikada neću videti nikoga iz tima – sve one momke sa kojima sam samo par meseci ranije putovao istim onim avionom", priča sportista.
Više od 100.000 Zambijaca je tog 2. maja 1993. godine došlo na Independens stadion na kojem je njihv tim igrao utakmice – na sahranu.
Pošto je na stadion moglo da stane samo 35.000 ljudi, mnogi su ostali na ulicama.
Posle celonoćnog bdenja i pomena, igrači su sahranjeni nadomak nacionalnog stadiona u grobove koji su bili poređani u polukrug.
Za svaki grob posađeno je po jedno drvo ispred memorijalne bašte pod nazivom Parcela heroja, sto metara severno od samog stadiona.
Jedno drvo je bilo posvećeno legendarnom Godfriju Čitaluu, fantastičnom centarforu koji je bio trener ovog tima.
Drugo je posađeno u čast Bvalijinog cimera Dejvida Eforta Čabalija, koji je sačuvao mrežu tokom onog čuvenog demoliranja Italije na Olimpijskim igrama.
Među žrtvama je bio 23-godišnji Kelvin Mutale.
Igrao je podjednako dobro sa obe noge, bio odličan u vazdušnim duelima i već dve godine reprezentativac.
U timu je igrao kao napadač uz Bvaliju, a sa Mauricijusa se vratio posle postignutog het-trika.
,,Derbi Makinka je bio jedan od najboljih igrača koje je Zambija ikada imala na poziciji zadnjeg veznog igrača", seća se Bvalija, dodajući da je ,,bio kao tenk".
,,Na svakoj poziciji u timu smo imali igrača svetske klase.
,,I dalje mi se čini kao da sam sa njima u svlačionici i mogu da vidim momke, kako su srećni - sve su to dobra sećanja", kaže on.
Usred tog šoka i osećaja gubitka, nadvijalo se još jedno veliko pitanje: šta će biti sa reprezentacijom Zambije?
Bvalija je mislio da zna odgovor na to pitanje.
,,Mislio sam da Zambija više nikada neće zaigrati.
,,Bio sam ubeđen u to, nisam mogao ni da zamislim ništa drugo", kaže Bvalija.
Ali posle telefonskog razgovora sa predsednikom Zambije, bio je ubeđen u suprotno.
Potraga za novim timom koji bi se gradio oko njega samog je počeo.
Dvadeset trenera se okupilo u Lusaki da isproba 60 igrača.
Izabran je tim očajnika prepunih nade, a zatim i poslat u Dansku na šestonedeljne pripreme.
Sve troškove je pokrila danska vlada.
Na aerodromu u Kopenhagenu ih je dočekao novi, privremeni selektor.
Roald Polsen je imao ozbiljan pedigre.
Ovaj 42-godišnjak je sa Odenseom osvojio i danski Kup i titulu, ali pred njim je bio nemoguć zadatak da stvori takmičarski tim koji će učestvovati u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo.
,,Nisam imao predstavu šta da radim, ništa nisam znao o igračima, o njihovim karijerama, o tom društvu ili o zambijskom fudbalu.
,,Bio sam pomalo zabrinut kada sam video stanje samih igrača, a ni oni sami nisu znali da li su dovoljno dobri", priznaje on.
Igrači su morali da se prilage, a mnogi od njih nikada nisu ni putovali u inostranstvo.
Polsen je morao da ih ubedi da je džoging posle treninga kroz danske šume bio bezbedan i da su napadi lavova u Danskoj mnogo ređi nego u Zambiji.
Bvalija je stvorio grupu povezanu zajedničkim ciljevima i osećajem obaveze.
,,Svi su osećali kao da moraju da izvuku sve iz sebe za pale heroje.
,,Znate ono, ja sam zamena, ali nastupam u ime nekog drugog, tu sam za sve njih", prepričava on.
Šansu da se pokažu su dobili 4. jula.
Skoro tačno dva meseca posle sahrane, u Lusaki je sa zakašnjenjem počeo kvalifikacioni ciklus Zambije za plasman na Svetsko prvenstvo 1994. godine, utakmicom protiv Maroka.
,,Nosio sam kapitensku traku i izašli smo na teren.
,,Osvrnuo sam se i video da su svi na svojim pozicijama. Odmah iza mene je uvek bio Efort Čabala, ali su sada iza mene bila neka nova lica", priseća sa Bvalija.
Posle samo 10 minuta, Maroko je poveo posle spektakularnog gola Rašida Daudija.
Navijači su na tribinama prizivali prošlost da pomogne sadašnjosti.
,,Ljudi koji su stajali na gornjoj tribini koja je gledala na memorijalni park su se okrenuli i počeli da prizivaju poginule igrače, njihovu braću", priseća se novinar Ponga Liveve.
,,Skandirali su – 'Možemo li s vama, uz vašu pomoć, da se vratimo u meč?'"
Zambija je mogla.
Posle sat vremena igre, Bvalija je nakon fantastičnog izvedenog slobodnog udarca izjednačio rezultat, a deset minuta kasnije Džonson Bvalija, koji nije bio u srodstvu sa Kalušom, postigao je drugi gol.
,,Kao da smo se vratili iz mrtvih.
,,Nacija je bila na nogama. Vaskrsli smo i to je jedina reč koja može da opiše šta smo osećali.
,,Osećali smo se kao da ponovo možemo da osvojimo ceo svet", prepirčava novinar Liveve.
Ali da se plasiraju na prvenstvo nisu uspeli.
Na poslednji meč protiv Maroka, otputovali su u oktobru 1993. godine.
Bio im je potreban samo remi da bi se plasirali na prvenstvo u Americi.
Izgubili su rezultatom 1:0.
Šest meseci kasnije, uspeli su opet da iznenade svet, ali ni ovog puta nisu došli do trijumfa.
Suprotno svim prognozama, uspeli su da na prvenstvu Afrike 1994. godine stignu do finala protiv Nigerije.
Ilajdža Litana je doveo Zambiju u vođstvo već u četvrtom minutu, ali dva gola za Super orlove je postigao Emanuel Amunike i tako oteo titulu Mecima od bakra.
Za manje od godinu dana, Zambija je izgubila ceo tim, stvorila potpuno novi i došla nadomak plasmana na Mundijal i osvajanja Afričkog šampionata.
,,Bila je to godina u koju je stalo nešto što obično traje deceniju.
,,Pali heroji, gde god da su, gledali su nas i rekli: 'Da, sjajan nastup. Dobri ste momci. Samo napred", seća se Bvalija.
Zambija je dve godine kasnije osvojila treće mesto na Afričkom prvenstvu, da bi potom pala u 16-godišnji zaborav.
Sastavu Zambije je na Afričkom Kupu nacije 2012. nedostajalo interbacionalaca.
Većina igrača je nastupala u domaćoj ligi, Južnoj Africi ili Demokratskoj republici Kongu, kapiten tima Kris Katongo igrao je u Kini.
Zato i ne iznenađuje da su u kladionicama važili za autsajdere.
Selektor je bio Francuz Erv Renar, koji je pre trenerske fudbalske karijere bio čistač.
Radio je već 10 godina u fudbalu bez ijednog trofeja.
Prevazišli su sva očekivanja.
Zambija je bila prva u njenoj grupi u kojoj je bio i nemoćni Senegal, a zatim je dobila Sudan u četvrtfinalu i uz pomoć sjajne kontre pobedila i Ganu u polufinalu.
Finale je donelo i novo suočavanje sa prošlošću.
Dve zemlje su bile domaćini prvenstva – Ekvatorijalna Gvineja i Gabon.
Sve utakamice do finala Zambija je igrala isključivo u Ekvatorijalnoj Gvineji.
,,Jedini meč koji smo igrali u Librevilu u Gabonu je bio onaj finalni", kaže Bvalija, u tom trenutku predsednik Fudbalskog saveza Zambije.
Finale je trebalo da se održi na samo 15-ak kilometara od mesta na kojem je tim iz 1993. godine nestao.
,,Rekao sam selektoru da mislim da bi najbolje bilo da uspostavimo vezu između starog i novog tima.
,,Sve sam obavestio da ćemo po dolasku u Librevil prvo obići mesto nesreće", priča Bvalija.
Tri dana pre finalne utakmice, Bvalija, Katongo i Renar su bili među onima koji su položili cveće u okean na mestu na kojem su, dve decenije ranije, tela, kopačke i torbe isplivali na obalu.
,,Kada smo se vraćali sa komemoracije, u autobusu sam video kako su igrači bili neuobičajeno tihi", kaže Katongo koji je 1993. imao 11 godina.
,,Čak i ako je neko od njih i slušao muziku, svakako je razmišljao o nečem drugom.
,,Od tog trenutka, svi su bili složni da je to to. Samo moramo da budemo složni kao tim da bismo ostvarili ono što su želeli da ostvare i oni koji su nestali ovde u Gabonu", priseća se Katongo.
I Bvalija je primetio promenu u raspoloženju igrača.
,,Momci su verovali da ne igraju samo za sebe, već i za pale heroje i da je to bilo značajnije i od samog igranja u finalu".
Renarov motivacioni govor se nije bavio igračima kao što su bili Didije Drogba, Jaja Ture ili bilo koji drugi igrač Obale Slonovače. Nije se bavio ni taktikom.
Umesto toga, pričao je o onome što su svi zajedno iskusili na plaži.
,,Mislite ne sve one igrače i sve ljude koji su bili u avionu i umrli za svoju zemlju", rekao je on igračima.
,,Mislite na njihove porodice i zemlju. Moramo da ostvarimo. Ne smemo da propustimo ovakvu fantastičnu šansu".
Utakmica je bila podjednako dramatična kao i njegov govor.
U drugom poluvremenu, dok je rezultat i dalje bio 0:0, Drogba, u tom trenutku na vrhuncu u Čelziju, iz penala je loptu poslao iznad prečke.
Ni produžeci nisu uspeli da odrede pobednika meča.
Oba tima su precizno izvodila jedanaesterce u prvih sedam serija
Oba tima su promašila penale u osmoj seriji.
Konačno, Stopila Sunzu je dugim korakom prišao lopti i pripremio se za udarac koji je mogao da bude pobednički.
Odbrambeni igrač Zambije se zaleteo sa pesmom na usnama, okliznuo pre kontakta sa loptom, ali ipak uspeo da je zabije u donji ugao gola Obale Slonovače.
Njegovi saigrači, koji su izvođenje penala pratili na kolenima na centru terena, potrčali su ka njemu da proslave pobedu.
Devetnaest godina ranije, jedan avion je poleteo iz Gabona ka Zambiji noseći mrtve na konačni počinak.
Sada su na red za isto putovanje došli neki drugi igrači koji su sa sobom poneli zlatni trofej i slavu koja je prevazišla sve generacije.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar