Roditelji na frontu: Kako deca boraca gledaju na ratove devedesetih
Više od četvrt veka prošlo je od kraja ratova na teritoriji bivše Jugoslavije - kako deca rođena posle tog rata, a čiji su roditelji bili na frontu danas gledaju na sve što je bilo?
Foto: 021.rs (Screenshot/LegoGuy Productions)
Petoro mladih čiji očevi su bili na frontu, neki u Bosni i Hercegovini, neki u Hrvatskoj, a neki na Kosovu, pričalo je o tome za 021.rs.
Oni studiraju i u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, i rata se "sećaju" sasvim drugačije.
Sofija je studentkinja u Novom Sadu, kojoj je otac bio na ratištu u Bosni i Hercegovini, dok joj je majka raseljeno lice iz Mostara.
Ona kaže da se ne seća precizno kada je prvi put saznala da joj je otac bio na frontu, ali kao mala je često pitala oca šta mu je to na glavi, vezano za geler blizu slepoočnice koji nije smeo da vadi, i u jednom trenutku joj je rekao da je to "zaradio" u ratu.
Ipak, kaže da je mnogo više osvestila sve što je tokom rata bilo zbog njene majke. Priča da su, svaki put kada su odlazili u Mostar, pričali priče o spaljenim kućama i raseljenim porodicama, te da je kroz ovo iskustvo osvestila koliko je rat, po njoj, bio poguban.
Slična je priča i Bojana, beogradskog studenta poreklom iz Hrvatske, koji kaže da je prvi put osvestio rat kada su mu rekli da mu je otac zbog toga i oćelavio, a da je kasnije pričao samo anegdote iz rata - poput onih o tome kakvu hranu su jeli ili koliko dugo ništa nisu jeli.
U nekim kućama je činjenica da je otac bio na frontu tek usputno spomenuta, kao što je to slučaj u porodici Marije, studentkinje iz Novog Sada čiji je otac bio na hrvatskom ratištu, dok je kod naših ostalih sagovornika rat "oduvek bio poznat", prvenstveno jer su im očevi bili vojna lica.
Pročitaj još
Tako, slične priče imaju i Filip, beogradski student poreklom iz Crne Gore i Emilija, studentkinja iz Niša čiji je otac bio na frontu 1999. godine.
Filip je sin oficira, koji kaže da je njegova porodica bila potpuno otvorena i liberalna po svim "ratnim pitanjima" te da je njega otac naučio da sve nas "kulturne, religijske i sve ostale razlike čine unikatnim" i da ih zato i ceni.
Kod Emilije, sa druge strane, kod koje su uz oca, i deda i stric bili na frontu, o ratu se uglavnom razgovaralo prvenstveno informativno, kroz ono što je bilo, ali ne i potpuno otvoreno. Kaže da ratne teme kod njih nikad nisu bila tabu tema, razgovaralo se o njima, ali ne previše.
Emilija, fotografija iz arhive sagovornice
"Otac je pričao o nekim anegdotama, lepšim stvarima i ogromnim iskustvima, kao na primer kada je spasio život jednoj albanskoj porodici od kojih je kasnije na poklon dobio Kur’an. Taj Kur’an nam i dalje stoji na polici i čuva sećanje na tračak nade u mračnom periodu", priča Emilija.
Prenos trauma
O kompleksnosti razgovora o ovim temama govorila je i Branislava Stević, dugogodišnja direktorka Centra za ratnu traumu.
"Prenos transgeneracijskih trauma moguć je i kada se o samom ratu retko govori, tako što se kroz porodicu grade određeni stavovi i obrasci ponašanja", ističe ona.
A naglašava i da ćutanje, iako se može činiti kao "sigurna" opcija, nije nužno zaštita za decu.
"Deca imaju prirodnu potrebu da postavljaju pitanja. Važno je da se o ratu razgovara na uzrastu primeren način, bez detalja koji mogu dodatno traumatizovati", ističe Stević.
Iskustva naših sagovornika govore i da, u većini situacija, njihovi današnji pogledi na rat, nacionalizam i međunacionalne odnose umnogome jesu slični pogledima njihovih roditelja - čak i kada se o tome nije otvoreno pričalo.
Tako Filip kaže da je rat, po njemu, "vrhunac ljudskog užasa" i da je njemu otac preneo samo "poštovanje i prihvatanje prema drugima".
Bojan tvrdi da on svoje političke stavove nije gradio u kući, ali je i svestan da su "stavovi njega i njegovog oca danas poprilično slični".
On smatra da je bitno "da svaki Srbin i svaka Srpkinja budu svesni kroz šta je naš narod prošao tih godina" i da se o svemu ovome uopšte ne priča dovoljno.
I istraživanje pokazuje - porodica je najvažniji "izvor"
Kako se ratovi devedesetih prenose na generacije koje ih nisu doživele, istraživala je i Marija Branković, saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
"Najvažniji izvor saznanja o devedesetim su roditelji i porodica. To je kanal koji je emocionalno najviše zasićen, naročito u porodicama koje su bile traumatizovane", objašnjava Branković za 021.rs.
Kao drugi važan izvor, mladi navode internet, dok škola često izostaje.
"Škola tipično nije mesto gde mladi saznaju o devedesetim, čak ni kroz nastavu istorije", navodi ona.
Branković upozorava da se stavovi ipak formiraju i kroz obrazovanje i medije, često na indirektan način.
"Dok se malo govori o činjenicama, kroz institucije se prenose uverenja o tome ko je žrtva, ko je kriv i zašto su ratovi bili opravdani", dodaje sagovornica.
Govoreći o sistemu, ocenjuje da mladi danas nemaju uslove za objektivno sagledavanje prošlosti.
"O činjenicama se ili ne govori ili se relativizuju, dok se plasiraju jednostrane verzije istorije", ističe Branković.
Ipak, ona vidi razlog za "oprezni optimizam".
"Mladi nemaju naglašenu ličnu netrpeljivost i ne žele da ratuju. Ključno je da osvoje slobodu da postavljaju pitanja, bez straha da će biti proglašeni izdajnicima. Jedino na ovaj način gradimo neopterećenu i slobodnu budućnost", zaključuje Marija Branković.
Tragične godine
Marija, studentkinja iz Novog Sada čiji otac je na frontu bio u Hrvatskoj, ističe da ona i danas delimično oseća nasleđeni teret zbog izgubljenih života, ali ističe da je odgovornost na tadašnjim vođama države, te da ipak, njen otac nikad nije prisvojio te nacionalističke stavove, pa joj ih nije ni prenosio.
Marija, iz arhive sagovornice
"Mislim da su devedesete godine bile neopisivo tragične za ceo region, ali isto tako smatram da je potrebno da prihvatimo šta se desilo u tom periodu, i potrudimo se da te greške ne pravimo više. Održavanje i eventualno širenje nacionalističkih vrednosti i stavova spada u ponavljanje tih grešaka. U mojoj kući se razgovaralo o tome kako ne treba ljudima suditi zbog njihove nacionalnosti, pogotovo onima koji su nam 'komšije'. Smatram da su u slučaju mojih roditelja ostala uverenja koja su negovana tokom bivše SFRJ, i prenesena su na mene", naglašava Marija.
Sofija kaže da su očeve priče uvek bilo tu, ali da se uvek ostavljalo prostora da ona zaključi šta želi, i kaže da je učestvovala na mnogo mirovnih kampova i da danas veruje da svi zajedno "moramo da gradimo mir".
"Ono što mi je najviše poražavajuće u svemu tome je što nekada imam osjećaj kao da pojedini ljudi priželjkuju rat. To su uglavnom ljudi koji u njemu nisu ni učestvovali ili se nisu ni rodili dok je rat trajao. Moja porodica je mnogo propatila zbog tog rata i nemam apsolutni ni minimum razumevanja prema ljudima koji ga da li svesno ili nesvesno svojom retorikom priželjkuju", jasna je Sofija.
I Emilija slično razmišlja, te kaže da su očeva iskustva mnogo oblikovala i kako ona danas gleda na svet.
"U našoj kući se nije gajila mržnja ni prema kome na osnovu veroispovesti, religije i nacionalnosti. Imamo prijatelje sa različitih područja i iz različitih gradova nekadašnje Jugoslavije, počevši od prijatelja iz Vukovara, do onih iz Prištine, koji se izjašnjavaju kao Albanci muslimanske veroispovesti. Uvek su kod nas imali otvorena vrata, prijatnu atmosferu i zajedničku želju za druženjem i dobrom muzikom. Isto takvo gostoprimstvo smo imali i kod njih. Rat nije oblikovao odbojnost ni prema kome, on je samo produbio mišljenje da je politika ta koja veoma često razdvaja ljude. Naučena sam, vodeći se iskustvom svojih roditelja, da je važno gledati ljude po osobinama, ne po tome gde se mole ili kojim jezikom pričaju", objašnjava Emilija.
Nasleđeni narativi
Za 021.rs o nasleđenim stavovima i porodičnim učenjima, govorila je i Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo.
"Mladi su zarobljeni nasleđenim narativima, tumačenjima i sećanjima o devedesetim. Nemaju prostora u obrazovanju da steknu informacije na osnovu kojih bi mogli sami da zaključuju šta se dogodilo. Okruženi su zvaničnim narativima koji daju netačnu sliku o prošlosti", tvrdi Kandić.
A dodala je i da odgovornost na promeni tih narativa nije samo na mladima, već upravo i na onima pre njih.
"Ne moraju da se probude mladi, već njihovi roditelji i generacije koje nisu uspele da promene narativ koji je zacementiran još devedesetih. Bez podrške porodice, obrazovanja i univerziteta, ne možemo očekivati da mladi reše problem koji prethodne generacije nisu pomerile", ističe Nataša Kandić.
Ovde Branislava Stević kaže da ratna iskustva često menjaju i porodične odnose, kao i druga ekstremno teška iskustva, i da je podrška porodice ključna za oporavak.
"Što su odnosi topliji i stabilniji, lakše je osobi da se ponovo poveže sa porodicom. Razgovor i prihvatanje daju smisao ljudskoj patnji, kako sa porodicom i primarni okruženjem, tako i sa stručnjacima", kaže sagovornica za 021.rs.
Pomirenje - dugotrajan proces
Kada govore o pomirenju, svi naši sagovornici su stava da je ono moguće, ali da je odgovornost na svima nama.
"Pomirenje je jedan dugotrajan proces koji obuhvata promenu celokupnog sistema, kako državnog, tako i vrednosnog. Počevši od škola, preko javnog govora, pa sve do promene zakona. Smatram da stavovi koji doprinose proširenju mržnje trebaju biti oštro osudjivani makar od strane društva, a sami postupci koji pumpaju taj narativ zabranjeni", kaže Filip.
I Bojan se sa ovim slaže, te je njemu jasno da "pomirenje mora doći sa svih strana".
Marija je stava da do pomirenja može doći "samo kada se pronađe način, ne samo da koegzistiramo, već i da stvorimo okruženje međusobne tolerancije".
"Potrebno je uvažiti zločine načinjene prema nama i od strane nas, a zatim napraviti odluku da ne sudimo čitavoj naciji zbog rata koji je vođen između tadašnjih vođa naših zemalja", dodaje Marija.
Sofija kaže da je upoznala mnogo vršnjaka iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine čiji su roditelji bili "na drugoj strani" te da je primetila da su svi oni, u njenom iskustvu, bili sličnih uverenja.
"Stekla sam utisak da su životne priče naših roditelja veoma slične, pa samim tim i nas dece, a čak sam imala priliku da razgovaram sa pojedinim roditeljima. Veoma slične životne okolnosti, identični strahovi, proživljene traume, odsustvo muških članova porodice, izgubljeni domovi - sve su to iste priče. Ono što nam je svima bilo zajedničko i u čemu smo bili sabrani jeste da ne želimo opet isti sukob i da treba da gradimo mir", ističe Sofija.
Emilija prvenstveno ističe da vidi mnogo problema u tome kako se rat predstavlja u srpskim medijima, i da oni i danas žele da manipulišu ljude da misle "na određen način".
"Najviše mi smeta kada vidim bespotrebno paradiranje i slavlje bilo kog rata iz devedesetih. Smeta mi i zauzimanje strane - maksimalna tvrdnja da je jedna strana u pravu, dok je druga totalno loša. Tabloidi koriste priliku da svaki delić nekog rata uveličaju, prikažu crvenim laserom i postave moralne kodekse. Nedovoljno pismeni ljudi u domenu medija i društvenih mreža će lako pasti na svu ratnu propagandu koja se plasira, a ratna propaganda je danas najbolja roba na medijskom tržištu. Ona je često u srpskim medijima zloupotrebljena i bez etički i moralno ispravnog cilja - nije ovde poenta preneti tačne i verodostojne informacije, već naterati ljude da misle u željenom smeru, ponekad neetičkom i nemoralnom", kaže Emilija.
O razgovoru sa vršnjacima "sa druge strane", Emilija kaže da je i tu imala pozitivno iskustvo, i da joj daje optimizam način na koji njena generacija gleda na rat.
"Imala sam priliku da razgovaram sa sinom našeg porodičnog prijatelja iz Prištine, koji je Albanac. Iako njegov otac, a naš prijatelj, nije bio učesnik rata, svakako smo vodili razgovor o odnosu Srba i Albanaca sa Kosova i Metohije. Sećam se jedne njegove rečenice: Your people hate ours, our people hate yours, I don’t see the point - I think that’s stupid. To je rečenica koja me je dosta razveselila i zbog čega sam počela dosta da poštujem njega kao osobu. Upravo taj pojam da nam nije jasno zašto se ljudi toliko mrze samo zbog politike predstavlja nešto što nam je zajedničko, te smo nastavili razgovor o tome kako naši narodi gledaju jedni na druge u svom okruženju. Tokom tog razgovora, zaključili smo da je zaista mržnja nešto što ne dovodi nikud", zaključuje Emilija.
A o pomirenju kaže da ne mora biti vidljivo, ali da svakako treba svima nama "jer je lek za koji mislim da nismo potpuno svesni koliko moćan može da bude".
"Kada dođemo u taj stadijum gde više ni ne možemo da se setimo razloga celokupnog spora, ili nam taj razlog više ne izaziva ikakve negativne emocije gde i sami spustimo gard, ili shvatimo da izlazak takvih emocija na površinu neće doneti išta pozitivno, tada stupa pomirenje", pojašnjava ona za 021.rs.
Ne razmišlja se o ljudima koji su preživeli rat
O pomirenju, Nataša Kandić ističe da je danas funkcionalan dijalog "gotovo nemoguć zbog represivne političke situacije", te je dodala i da je za priznavanje perspektive druge strane "neophodna promena obrazovanja i učenje kritičkog mišljenja".
A sličnog stava je psihološkinja Branislava Stević koja kaže da javni govor ne doprinosi ozdravljenju društva, i da se često ne razmišlja dovoljno o ljudima koji su preživeli rat.
"Retorika koja se sada koristi ne doprinosi isceljenju porodica koje su proživele ratno iskustvo niti doprinosti njihovom ozdravljenju, pre svega zbog nemanja nikakve odgovornosti kada se o ratnoj traumi i postratnom periodu govori. Retorika je vrlo agresivna, često osudjujuća i nekad se govori bez ikakvog razmišljanja o posledicama takvog govora, potpuno ne uvažavajući ljudsku patnju. Da bi se prekinuo niz trangeneracijeske traume potrebno je pre svega, suočiti se sa istinom. Važno je reći ono što se zaista desilo jer mi još nismo obradili ni traume iz Drugog svetskog rata a kamoli iz ratova devedesetih. Da bi se prenos traume okončao ne može se falsifikovati istorija ili prećutkivati o onom što se desilo. To je način da razumevajući istinu nikada više na ovim prostorima ne dodje do rata", naglašava Stević.
Šta bi rekli svojoj deci?
Na kraju, pitali smo sagovornike i šta bi oni svojoj deci rekli jednog dana, da ih pitaju o ratu.
Filip kaže da bi on svojoj deci preneo "isto ono što je i njemu njegov otac preneo".
"Upravo kulturne, religijske ili neke treće razlike su ono što nas sve čini unikatnim. Verujem da je poštovanje i prihvatanje toga u duhu upravo protivljenja onome što političari iz skoro svake strane rata devedesetih danas 'pumpaju' svojim biračima - da su samo oni posebni i različiti od drugih", objašnjava Filip.
Bojan na ovo gleda sasvim drugačije, kroz nacionalnu perspektivu.
"Pre svega bih ispričao kakvi su krvnici bili sa druge strane, da su napali decu, žene i starce i da su ih gađali iz aviona čak i tokom bežanja, i nakon što su odmakli daleko od svojih domova. Onda bih se nadovezao i na način na koji su Krajiški Srbi 'prihvaćeni' u Srbiji. Nakon toga bih se dotakao i činjenice da i dan danas ljudi u Hrvatskoj likuju sa tim, da se i posle 30 godina to slavi kao najveći uspeh u istoriji njihovog naroda i za kraj bih objasnio suštinu, odnosno da su Srbi koji su branili Krajinu mučeni branili svoja sela, kuće u kojima su živjeli i veoma skromne njive koje su ih hranile, a sve to u ratu u kom su se oko toga ko će da pobedi i kako će da se završi odlučivali neki političari koji te predjele nisu ni na slikama videli", kaže Bojan.
Marija ističe da bi sa decom bila otvorena, i da bi pokušala da im objasni razloge obe strane, ali sa idejom da im da mogućnost da sami naprave zaključke o tim sukobima.
"Najvažnija lekcija koju sam izvukla iz iskustva svog oca je da pripadnike drugih nacija ne treba označavati kao neprijateljske, čak i ako vlast to nalaže. On je na ratnom polju bio prisilom, a ne sopstvenim izborom, ali i nakon svega toga nije dozvolio da mu njegovo iskustvo promeni lična mišljenja i verovanja", naglašava Marija.
I Sofija objašnjava da bi volela da njena deca sami donose zaključke, te i da bi i ona imala sličan pristup kao njeni roditelji.
"Ako ikada postanem roditelj mislim da ću imati sličan pristup kao i moji roditelji, s tim da ću biti oslobođena trauma koje su moji roditelji poneli iz rata. Ostaviću dosta prostora deci da sami zaključe i saznaju. Rekla bih im svakako za učešće moga oca, prenela njegova iskustva, objasnila dosta stvari o kojima mislim da se ne govori dovoljno. Poslednji put kada sam sa tatom pričala o tome, posle izlaska serije Tvrđava, tata mi je rekao da mu je žao što je najbolje godine života proveo u rovu. On mi to nikada nije rekao, ali sam ja stekla utisak, što iz njegovih priča, što iz priča drugih ljudi koji su bili u ratu da nisu zadovoljni kako je to sve na kraju ispalo, mislim da se dosta njih oseća izigrano", dodaje Sofija.
Emilija kaže da, iako nije o tome pričala sa njim, prilično je sigurna da njenom ocu nedostaje život koji je vodio pre rata, i da ga je rat mnogo oblikovao te bi i to pokušala da prenese svojoj deci.
"Učila bih svoju decu da rat nije rešenje, jer ne znam da je neki rat doneo išta dobro. Rat je samo varka da će problemi biti rešeni i predstavlja isključivo marionetsku igru političara u kom i diplomatija može da izgubi smisao ako najvišu cenu plaća narod. Upravo taj narod najviše i pati. Lekcija koju bih izvukla iz očevog iskustva je da treba više ceniti život i svaki dan gledati kao novu priliku, jer nikad ne znamo koliko život može da se promeni i to za manje od 24 časa", objašnjava Emilija.
Nataša Kandić zaključuje ipak da je bolja budućnost moguća, i to upravo zbog ovih mladih koji pokušavaju da promene perspektivu.
"Postoje mladi koji traže pouzdane izvore, učestvuju u projektima i žele da znaju istinu. Njih niko neće moći da zaustavi. Oni su nada", kaže sagovornica za 021.rs.
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Info - Srbija
Smenjena direktorka Gimnazije u Vranju zbog podrške maturantima u blokadi
10.02.2026.•
0
Suzana Mišić Stanković smenjena je s funkcije direktorke Gimnazije "Bora Stanković" u Vranju zbog podrške maturantima u blokadi, objavili su lokalni mediji.
Vučić o studentskom pokretu: "Na strani sam tih mladih ljudi"
10.02.2026.•
0
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, komentarišući navodno menjanje mišljenja javnosti o studentskom pokretu, poručio je da se "oni konačno bave politikom", kao i da je "na strani tih mladih ljudi".
Sindikat: Otkazi u Juri neći biti i poslednji, stanje u domaćoj auto-industriji zabrinjavajuće
10.02.2026.•
1
Samostalni sindikat metalaca Srbije saopštio je da kompanija Jura Leskovac planira da zaposlenima ponudi sporazumne raskide ugovora o radu.
Pravosudna profesija saglasna da su Mrdićevi zakoni loši, a samo vojvođanski advokati obustavili rad - zašto?
10.02.2026.•
8
Advokatska komora Vojvodine je obustavila rad na jedan dan, sa zahtevom Ministarstvu pravde da hitno predloži izmene seta takozvanih "Mrdićevih zakona".
Bratina: Izbori za članove Saveta REM-a će biti ponovljeni, ali bez pregovora, uz direktno glasanje
10.02.2026.•
2
Ministar informisanja Boris Bratina izjavio je da "ima saznanja" da će čitava procedura za izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) biti ponovljena.
Zbog pomeranja trase gasovoda: 550.000 potrošača u zapadnoj Srbiji biće bez gasa 12. februara
10.02.2026.•
0
Direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio je za RTS da će 12. februara od šest sati do ponoći skoro 550.000 potrošača u zapadnoj Srbiji biti bez gasa zbog pomeranja trase gasovoda.
Smene i pritisci u SAJ-u - nema mesta za nelojalne
10.02.2026.•
19
U Specijalnoj antiterorističkoj jedinici (SAJ) u toku su opsežne smene profesionalnih pripadnika te elitne policijske jedinice.
Najgori plasman u protekle dve decenije: Srbija najkorumpiranija u regionu
10.02.2026.•
26
Srbija je po Indeksu percepcije korupcije za 2025. godinu zauzela 116. poziciju među ukupno 182 zemlje i teritorije u svetu.
"Svoj na svome": Stiglo dva i po miliona prijava nelegalnih objekata, prva rešenja očekuju se narednih dana
10.02.2026.•
5
Prva rešenja za upis nelegalnih objekata građani mogu da očekuju već u narednim danima, potvrdio je državni sekretar u resornom ministarstvu Ranko Šekularac.
Od Skoplja do Kruševca - ko su firme i osobe povezane sa uzgojem marihuane
10.02.2026.•
4
Među vlasnicima makedonske firme za medicinski kanabis Alphapharm, u čijim je prostorijama u Skoplju zaplenjeno oko devet tona marihuane, nalaze se i državljani Srbije povezani sa firmama iz Kruševca.
Vodostaj Dunava, Save i Tise u manjem porastu narednih dana
09.02.2026.•
0
"Srbijavode" su objavile da je vodostaj Dunava u stagnaciji i manjem porastu, sa takvom tendencijom i u naredna četiri dana.
Visoki savet tužilaštva u petak razmatra listu kandidata za TOK
09.02.2026.•
0
Visoki savet tužilaštva (VST) je objavio da će u petak, 13. februara, razmatrati i sastavljanje rang liste kandidata za izbor na javnotužilačku funkciju u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal (TOK).
DNEVNI KVIZ: Deset pitanja - znate li baš sve?
09.02.2026.•
18
Nova tura 021.rs dnevnog kviza upravo počinje.
Održan protest podrške zaposlenima u pravosuđu
09.02.2026.•
2
Ispred Ustavnog suda u Beogradu održan je studentski protest "Smene umesto čestitki" u znak podrške zaposlenima u pravosuđu.
Ženi upućivao uvrede i pretnje preko Fejsbuka, tereti se za proganjanje
09.02.2026.•
3
Policija u Požarevcu uhapsila je D.P. (36) koji je osumnjičen da je pretio jednoj ženi iz tog grada.
Ispituje se da li je bilo propusta u lečenju devojčice koja je preminula nakon operacije krajnika
09.02.2026.•
17
Četvorogodišnja devojčica iz okoline Čačka preminula je 4. februara nakon operacije krajnika.
Kamioni na Batrovcima čekaju četiri sata, a na prelazu Šid pet sati
09.02.2026.•
0
Auto moto savez Srbije (AMSS) je saopštio da automobili na graničnim prelazima prolaze bez zadržavanja dok kamioni čekaju dva do pet sati.
Bivši tužilac TOK: Stefanović je pod uticajem izvršne vlasti, ne znam gde da svrstam Zagorku Dolovac
09.02.2026.•
5
Samo tužioci sami mogu da sebi obezbede da budu samostalni u onoj meri u kojoj javnost to od njih očekuje, izjavio je bivši tužilac u Tužilaštvu za organizovani kriminal (TOK) Aleksandar Milosavljević.
Ovogodišnja Beograd prajd protestna šetnja zakazana za 5. septembar
09.02.2026.•
0
Ovogodišnja Beograd Prajd protestna šetnja biće organizovana 5. septembra, a Nedelja ponosa trajaće od ponedeljka, 31. avgusta, do nedelje 6. septembra, saopštili su danas organizatori.
Komentari 3
Osto'ja
"...stavove uglavnom formirali u porodici..."
Ako ove dve tvrdnje,iznete ovde u članku, primenimo na sve bivše republike onda je lako primetiti da su OČITO deca učena različito u različitim krajevima,pa i u porodicama.
Prestanimo da glorifikujemo SFRJ kao nekakav dobar model kada je lako uočiti da su akteri 90tih godina SVI vaspitavani u tom uredjenju . Teze da ih je pokvarilo 2-3 godine nacionalizma nisu tačne. Ta država je u startu posejala seme zla,izjednačavanjem svačijih uloga i konstantnom brigom da se uglavnom o tome ćuti!!!
Ovoj deci ima spasa samo ako se budu distancirali od lažnog br.i jed. i izvor ljubavi i nade nadju u opštim vrednostima!
pajo patak
Mlad
Mnogo je našeg naroda postradalo, gotovo milion raseljeno, ali su danas živi i zdravi, i upravo borbom naših očeva je sprečeno da nas opet gutaju Save, Šaranove jane, Jasenovci...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar