Drago Popović je 73-godišnji penzioner iz sela pored Požege. Pre 12 godina se sa suprugom Tamarom vratio iz Beča, gde su živeli više od dve decenije.
"Hteo sam da budem sa svojim narodom u starosti. Tamo za 23 godine jedva i komšiju da sam upoznao, a u svom selu znam svakoga."
Da živi slično kao Drago, ode u inostranstvo da radi, pa se vrati u Srbiju kad ode u penziju - planira čak 35 odsto ljudi. Barem onih koji su učestvovali u najnovijem istraživanju NGO "Srbija 21", a koje nosi naslov "Zašto ljudi odlaze iz Srbije".
Najveći broj onih koji su otišli ipak ne planira da se vrati - "ni pod kojim uslovima". Čak 41 odsto njih kaže da se nikada neće vratiti u zemlju, a tako mahom misle oni koji su u inostranstvu zaposleni za stalno.
Ipak, sličan je i onih koji penziju žele da provedu u Srbiji, čak 35 odsto, dok njih 15 odsto ne zna gde će dočekati starost.
Najmanji je procenat srpske dijaspore koja misli da će se vratiti u narednih nekoliko godina.
Dijaspora u najvećem procentu živi i radi u zemljama Evropske unije. Najveći broj njih radi i živi u Nemačkoj i Austriji - gotovo 40 odsto ispitanika iz našeg uzorka (23 odsto Nemačka i 16 odsto Austrija), navodi se u istraživanju.
"Nije iznenađujuć podatak da dijaspora najviše naseljava ove dve zemlje, pogotovo ako se uzme u obzir njihova blizina, ekonomski standard, tradicija, kao i mogućnost pronalaska posla", navodi se u istraživanju.
Iako najviše ljudi ne planira povratak, ono što bi moglo da utiče na određeni broj njih da se vrate u zemlju jeste poboljšanje socioekonomske situacije, kao i mogućnost za pronalaskom dobro plaćenog i sigurnog posla.
Subjektivna procena kvaliteta života u inostranstvu kod nešto više od tri četvrtine ispitanika je da žive dobro, dok svega šest odsto svoj kvalitet života ocenjuje podnošljivim.
Drago, koji je godinama radio kao parketar u Austriji, kaže da je "imao sve što mu trebalo, ali nije bilo ljudi".
"Nemaš sa kim ni da porazgovaraš. Dok radiš - i nekako, nešto se dešava. Onda, odeš u penziju i samo sediš kod kuće", kaže Drago.
„Ako sa nemačkom penzijom živiš u Nemačkoj , nije ti loše. Ako sa nemačkom penzijom živiš u Srbiji - to je džek pot", kaže Vladimir.
Iako ima na umu da bi, kada prestane da radi možda mogao da putuje ili da uživa sa porodicom, Vladimir Golić, inženjer koji trenutno živi u Kelnu u Nemačkoj, kaže da bi ga to prilično koštalo.
"To je jednostavno. Nema tu mnogo nostalgije. Mnogo, ali baš mnogo bi mi bilo jeftinije da živim u Novom Sadu, odakle su moji, nego u Kelnu. I to sa nemačkom penzijom - zvuči kao idealna računica", kaže Vladimir.
I brojke republičkih zavoda za statistiku i PIO fondova Srbije i Nemačke potvrđuju Vladimirove procene. Dok je prosečna plata u Nemačkoj 2.600 evra, u Srbiji je ona šest puta manja - 420 evra. Sličan je i odnos penzija. Kada prestanu da rade, Namci prosečno dobiju 1.200 evra, a Srbi tek 210.
"Ako sa nemačkom penzijom živiš u Nemačkoj, nije ti loše. Ako sa nemačkom penzijom živiš u Srbiji - to je džek pot", misli 39-godišnji Vladimir.
Čak polovina građana Negotina živi u inostranstvu, tvrdi Borivoje Krekulović, predsednik Zajednice dijaspore istočne Srbije.
I on sam otišao je još 1975. u Austriju, gde je kao tekstilni radnik živeo i radio deset godina. Onda se preselio u Švajcarsku, a iz inostranstva se sa suprugom vratio u Negotin tek kada su otišli u penziju.
"Deca i unućići su nam još gore. Idemo i mi zimi, a preko leta smo u Negotinu", priča Krekulović.
On kaže da može i u Švajcarskoj da živi od penzije koju je zaradio "napolju".
"Mi smo devizni penzioneri. Leže mi gore svakog meseca, pa podignu deca. Ali mi je lepše u rodnom kraju, pa smo malo tamo, malo ovamo", dodaje on.
Od kada je 2011. osnovao Zajednicu dijaspore istočne Srbije, Borivoje je sve više u Negotinu, jer kaže, uvek ima nešto da se završi. Učestvuje u humanitarnim i ekološkim akcijama u svom kraju, a više puta je donirao opremu i novac.
"Dosta ljudi ovde živi kao mi. Zato su stalno neke radne akcije. Ljudi dođu na nedelju-dve u zemlju i najčešće grade kuću za to vreme. Onda se svi skupimo da pomognemo."
Vladimir još nema decu, ali svakako kaže da bi voleo da oni žive u inostranstvu, jer imaju mnogo bolje prilike za obrazovanje, posao.
A tu još dodaje i bolju zdravstvenu zaštitu i uređeno društvo.
Srpsko ili švajcarsko selo?
Bojan Đurić iz organizacije "Srbija 21", koji je radio istraživanje, kaže za BBC da broj ljudi koji tvrdi da bi se vratio u zemlju nije mali, iako je ljudima teško da projektuju svoju budućnost toliko daleko unapred.
"Među mlađima je taj broj nešto veći, najzad i generalno među njima je i znatno veći broj onih koji planiraju povratak. Međutim, kada ljude pitamo gde vide budućnost svoje dece, većina njih kaže da tu budućnost vidi ili u zemlji gde se sada nalaze ili u nekoj drugoj, uglavnom zapadnoj zemlji. Osnovano je onda pretpostaviti da će se manji broj njih ipak vratiti kada budu bili u penziji ako u međuvremenu njihova deca trajno budu ostala u inostranstvu", kaže Đurić.
Od onih koji su ipak odlučili da u inostranstvu ostanu i nakon odlaska u penziju, Srbija često dobija pomoć u vidu donacija. Oni su prema podacima istraživanja o doniranju dijaspore za filantropske svrhe u Srbiji, često stalni donatori.
Kako je na predstavljanju rezultata istraživanja rekla Ana Kosel, direktorka Fondacije Ana i Vlade Divac, stariji pripadnici dijaspore najčešće novac daju u humanitarne svrhe, dok mlađi češće ulažu u razvojne projekte.
Donatori su u ovom istraživanju podeljeni u dve grupe - na opštu populaciju iz dijaspore i donatore iz dijaspore. Prvi su oni koji su donirali određena sredstva u prethodnih godinu dana, dok drugi doniraju određene iznose iz godine u godinu.
U zavisnosti od toga razlikuju se i razlozi za doniranje. U prvom slučaju češća je pomoć u pojedinačnim slučajevima za rešavanje zdravstvenih problema. S druge srane donatori žele da pomognu smanjenju siromaštva i ulažu u obrazovanje, te da doprinesu bržem razvoju matice.
Ispitanici u ovom istraživanju smatraju da je potrebno veće angažovanje institucija, a samo 16 odsto ih smatra da državne institucije rade u interesu društva.
Upravo nedovoljno poverenje u organizacije, fondacije i državne institucije su razlog zbog koga se naredne godine očekuje pad interesovanja za doniranje.
Donatori iz dijaspore smatraju da je potrebna veća transparentnost u radu - od garancije da će donacije otići u prave ruke do izveštavanja o rezultatima akcije u kojoj su učestvovali.
Ipak, ne postoje tačni podaci o tome koliko je donatora iz dijaspore. Isto tako, nema ni preciznih podataka o broju onih koji dijasporu čine. Kako je rečeno na predstavljanju rezultata ovog istraživanja, koje je inače prvo takvo ikad urađeno, pominju se cifre oko dva i tri miliona ljudi.
U istraživanju je učestvovala 5.281 osoba koja povremeno donira i živi u 83 države, kao i 529 stalnih donatora iz 18 država.
Projekat za unapređenje finansira USAID, a realizuje Koalicija za dobročinstvo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 23
BB
Meni ne treba puno. Osrednji stan, ker, nesto da se radi (sport, volontiranje, …) i neko sa kime moze da se normalno prozbori. Obicni, nekomplikovani ljudi. Ne zaboravite, gde god da zivis, postajes deo toga I onda maris za te ljude. A kako ne bi mario za one sa kim sam se rodio i odrastao. Trava je uvek zelenija na onoj drugoj strani. Cesto coveku treba da nesto izgubi (udalji se od toga) da bi shvatio koliko mu je to znacajno. Tako I tvoja rodjena zemlja. Meni sigurno. Lep pozdrav iz bela sveta.
jasno kao sunce
viza
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar