I dok rastu tenzije između Irana, Amerike i njihovih saveznika, BBC je dobio retku priliku da uđe u ovu azijsku zemlju.
Iranci su i dalje ljuti što je američki predsednik Donald Tramp prošle godine raskinuo nuklearni sporazum i zemlji uveo pogubne sankcije.
Dopisnik BBC-ja Martin Pejšns, zajedno sa kamermanom Nikom Milardom i producentkinjom Sarom Svift, posetili su Teheran i sveti grad Kom, kako bi razgovarali sa Irancima o narastajućoj krizi.
Dok su bili u zemlji, njihovo snimanje bilo je kontrolisano - kao i u slučaju svih drugih stranih medija, tim je u svakom trenutku pratio vladin predstavnik.
Čak i u sparnim letnjim mesecima, i dalje se nazire sneg na visokim proplancima planine Alborc koja čini zadivljujuću pozadinu glavnog grada Irana.
Najluksuzniji kvartovi Teherana smešteni su na padinama, pružajući utočište od vreline i zagađenja koji guše ovaj grad od skoro devet miliona stanovnika.
Vikendom mnogi Iranci - i mladi i stari - odlaze u šetnju planinskim stazama sa rančevima i štapovima za planinarenje da bi ostavili grad za sobom. Ali čak i visoko na čistom planinskom vazduhu nema bekstva od američkih sankcija.
„Ko nije pogođen ovim", jedan čovek postavlja retoričko pitanje.
Da bi ilustrovao suštinu, pokazuje mi planinarsku kopču, koja mu visi sa pojasa. Ona sada košta četiri puta više nego pre godinu dana.
Donald Tramp ponovo je uveo Iranu sankcije prošle godine, nakon što je jednostrano istupio iz nuklearnog sporazuma sklopljenog 2015. godine.
Taj sporazum sklopili su Iran i šest svetskih sila.
Američki predsednik izjavio je da je prethodni sporazum bio previše velikodušan prema Iranu i omogućio toj zemlji da slobodno razvija balističke projektile i da se meša u situaciju na Bliskom Istoku.
Tramp želi da upotrebi „maksimalni pritisak" kako bi naterao Iran da se vrati za pregovarački sto. Mnogi se plaše da bi to moglo da dovede do sukoba.
Iran je besan. On smatra da ga je Amerika izdala, kao i da su ga napustile evropske zemlje koje i dalje podržavaju sporazum - Velika Britanija, Francuska i Nemačka.
Odluka Amerike učvrstila je ovdašnje radikale u stavu da nikada nije ni smelo da se veruje Vašingtonu.
Nepoverenje prema Americi (i Velikoj Britaniji) vuče duboke korene u Iranu, budući da su ove dve zemlje 1953. godine organizovale državni udar kojim je svrgnut demokratski izabran premijer.
„Mi, Iranci imamo veoma dugu istoriju i uvek moramo da se suočavamo sa problemima", kaže Hadi, vlasnik jednog od malih kafića koji nudi osveženje planinarima u prolazu.
Njegov kafić je samo napola izgrađen, umesto krova stoji šatorsko krilo, ali me on poziva unutra na čaj i voće - trešnje, kajsije i lubenicu.
Hadi kaže da su Amerikanci mislili da će sankcije dovesti do pobune i da iranska vlada neće imati drugog izbora nego da pristane na kompromis.
Ali on dodaje da su sankcije postigle upravo suprotno, ujedinivši i liberale i konzervativce širom zemlje.
„Ovde imamo nacionalno jedinstvo i što je situacija teža, ljudi su jedinstveniji."
Sankcije se najviše osećaju daleko od planina, dole u gustoj magli prostranih južnih predgrađa Teherana.
To je lavirint uskih uličica i domova naslaganih jedni na druge. Tu živi radnička klasa Irana.
Oni su već preživljavali na margini i pre sankcija, ali ih je prošla godina gurnula preko ivice.
Cena hrane više je nego udvostručena i zato što je ekonomija u krizi, mnogi imaju problema da nađu posao i sastave kraj sa krajem.
„Nisam sigurna šta Donald Tramp postiže povređujući nas", kaže Zoreh Farzaneh, majka troje dece koja za život zarađuje tako što slaže odeću. Ona zarađuje oko dva dolara dnevno.
Farzaneh kaže da su sankcije uvele njenu porodicu u siromaštvo i da više ne može da priušti meso za porodicu, niti inhalator za astmu protiv koje se bori.
Ona šalje jedanaestogodišnjeg sina u dobrotvornu organizaciju kako bi imao makar jedan pristojan obrok dnevno. Poniženje koje oseća zato što je primorana da moli za pomoć ne da joj mira.
„Zahvaljujemo Bogu što imamo da jedemo komad hleba i sira", rekla mi je ona. „Makar imamo mir u Iranu - nema rata."
Svaki Iranac sa kojim sam pričao na ovom desetodnevnom putovanju smatra da je malo verovatno da će doći do rata sa Amerikom.
I to sve uprkos napetostima koje su porasle nakon što su SAD optužile Iran za napade na naftne tankere u Omanskom zalivu i nakon što je Iran oborio američki izviđački dron iznad Ormuskog moreuza.
Bivši iranski zamenik ministra spoljnih poslova Hosein Šeikholislam kaže da je to zato što rat nije u interesu nijedne od zemalja.
„Neće biti rata. Naravno, moguće je da će neko počiniti grešku. Ali mi ne želimo rat."
„A ja verujem da Tramp shvata da mu rat ne ide u korist, zato što rat protiv nas znači mrtve američke vojnike - a on nije spreman da organizuje sahrane po Vašingtonu", kaže Šeikholislam.
Nazad u planinama, ulažem sve veći napor dok se penjem uz planinsku stazu, prolazeći pored potoka nabujale kristalno čiste vode.
Upoznajem mladu ženu, Nasim, koja ovde planinari sa grupom prijatelja.
Pitam je šta misli o predsedniku Trampu. Ona se smeje. Diže ruke u vazduh, sa dlanovima okrenutim prema gore, pokazujući da ne zna šta bi rekla.
Ali onda me zatiče onim što izgovori.
„Možda bi za nas bilo i bolje kad bi izbio rat", kaže ona.
Pitam: Zašto bi bilo ko želeo rat?
„To bi onda možda dovelo do promene našeg vladajućeg sistema. Možda bi dovelo do bolje situacije. Ali ako će dovesti do građanskog rata, onda ne, onda ne bi bilo nimalo dobro", odgovara ona.
Ljudi poput Nasim su 2009. godine izašli na ulice iz protesta zbog osporenog ponovnog izbora predsednika Mahmuda Ahmadinedžada.
To je nazvano „Zelenom revolucijom", zbog boje koju je koristio jedan od poraženih opozicionih predsedničkih kandidata Mir Hosein Musavi, koji se od tada nalazi u kućnom pritvoru.
Vlasti su žestoko reagovale na masovne proteste i insistiraju na tome da ne postoji snažan opozicioni pokret u Iranu.
Ali ovo je zemlja sa mnogim političkim opcijama.
Imate tvrdokorne verske konzervativce, baš kao i liberale - i verovatno većinu Iranaca koji samo žele da gledaju svoja posla. Upravo su ove podele ono što Tramp misli da može da iskoristi.
Da ne bude zabune, zemlju trenutno vode radikali.
Ali kad se Iran nađe u sukobu sa Amerikom, većina Iranaca, bilo konzervativni ili liberalni, vlastitu zemlju stavlja na prvo mesto.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 1
Ja
Eh moji Srbi... da ste i vi takvi...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar