Međunarodni zakon reguliše upotrebu vojne sile i primenu neprijateljstava među državama.
Kao i kad je u pitanju bukvalno svaki drugi savremeni sukob, u toku je žustra rasprava o zakonitosti poteza koje povlače dve glavne sukobljene strane - Izrael i Hamas.
Definisano u Članu 51 Povelje UN, pravo na samoodbranu je fundamentalno načelo međunarodnog prava.
Iako se aspekti ovog načela osporavaju, svi se slažu da država sme da se brani od oružanog napada.
Raspravlja se o tome koji je to stepen intenziteta koji oružani napad treba da dostigne pa da država sme zakonski da pribegne samoodbrani.
Većina međunarodnih pravnika složiće se da raketiranje civila koje ometa društveni život jednog dela zemlje čini oružani napad kako je on definisan u Članu 51.
Međutim, činjenice koje bi potkrepile samoodbranu često se osporavaju.
Učesnice u sukobu retko se slažu oko toga ko je napadač a ko branilac - a sukobi Izraela i Palestine u tom pogledu nisu izuzetak.
U ovom slučaju, kritičari izraelskog stava pozivaju se i na dva pravna argumenta.
Prvo, oni tvrde da je pravo na samoodbranu dostupno samo protiv neke druge države, ali ne i protiv nedržavnog entiteta kao što je Gaza.
Državna praksa, naročito posle napada od 11. septembra 2001. godine, u suprotnosti je s ovim tumačenjem samoodbrane, ali jurisprudencija Međunarodnog suda pravde nije još razrešila ovo pitanje.
Drugo, Međunarodni komitet Crvenog krsta, između ostalih, smatra da se Gaza i dalje nalazi pod izraelskom okupacijom zbog stepena kontrole koji Izrael vrši nad ovom teritorijom i oko nje.
Izrael tvrdi da nije okupirao Gazu od povlačenja iz 2005. godine i da teritorija ne može da bude okupirana bez „čizme na terenu".
Pravo na samoodbranu nije blanko ček.
Međunarodno pravo dozvoljava državama da se brane u pravim okolnostima, ali samo silom koja je nužna i proporcionalna.
Česta je zabluda da proporcionalnost u samoodbrani znači oko za oko, raketa za raketu ili žrtva za žrtvu.
Nije tako: u međunarodnom pravu nema mesta upotrebi sile iz osvete.
U nekim slučajevima, nužan i proporcionalan odgovor podrazumevaće veću vojnu silnu nego što je upotrebljena u prvobitnom napadu; u drugim slučajevima, biće moguće da se zemlja efikasno odbrani sa upotrebom manje sile.
Načelo samoodbrane pripada telu međunarodnog zakona koje reguliše pribegavanje sili ili „ulasku u rat" (na koji se često poziva latinskim izrazom jus ad bellum, što će reći, „pravo na rat").
Posebna kategorija međunarodnog prava reguliše upotrebu neprijateljstava jednom kad izbije sukob.
Ona je poznata kao zakon o oružanom sukobu (ili jus in bello, „pravda u ratu").
Zakon o oružanom sukobu važi samo za situacije koje mogu biti klasifikovane kao oružani sukob, sa različitim nizom pravila koji reguliše međunarodne i nemeđunarodne oružane sukobe.
Zakon o oružanom sukobu važi nevezano za razloge koji su naveli neku stranu da pribegne sili.
Ako rat započne na „pravoj" strani zakona, to državi ne daje više prava na primenu neprijateljstava od njenog neprijatelja.
Moguće je da država koja je zakonski pribegla sili počini nezakonita dela tokom oružanog sukoba - i obrnuto.
Zakon o oružanom sukobu uključuje detaljna pravila o različitim aspektima primene neprijateljstava (zaštita civila, ophođenje prema ratnim zarobljenicima, okupirana teritorija, i tako dalje).
Sva ova pravila počivaju na balansiranju četiri ključna načela: humanost i vojna nužnost, razlikovanje i proporcionalnost.
Načelo humanosti od zaraćenih strana zahteva da izbegavaju nepotrebnu patnju i svirepost.
Njegova protivteža je vojna nužnost.
U pravnom priručniku koji koriste britanske oružane snage navodi se da vojna nužnost dozvoljava državi da upotrebi silu, osim ako ona nije na neki drugi način zabranjena, koja je „nužna da bi se postigao legitimni cilj sukoba, konkretno potpuno ili delimično potčinjavanje neprijatelja u najranijem mogućem trenutku i uz minimalne gubitke života i resursa."
Argument da je izraelsko bombardovanje Gaze neefikasno zato što nikad nije uspelo da zaustavi raketne napada može, u nekom smislu, da predstavlja dokaz uzaludnosti upotrebe sile u ovom kontekstu.
Ali iz perspektive vojne nužnosti, ono može da opravda upotrebu veće sile kao nužne za postizanje cilja sprečavanja napada.
Naravno, činjenica da zakon dopušta određeno delo ne znači da je ono pametno u političkom, moralnim ili strateškom smislu.
U svakom slučaju, vojna nužnost ne može da opravda dela koja su zabranjena konkretnim propisima (što će reći, ona koji se tiču zaštite civila i izbora dozvoljenih meta) ili koje, u opštem smislu, rezultiraju „nanošenjem patnje zarad patnje ili osvete" (prema rečima Liberovog kodeksa, jedne od prvih kodifikacija pravila oružanog sukoba koje je primenio predsednik Abraham Linkoln u Američkom građanskom ratu).
Kamen temeljac u zakonu o oružanom sukobu jeste načelo razlikovanja: zaraćene strane moraju u svakom trenutku da razlikuju borce i civile.
Razna konkretna pravila ističu sadržaj ovog načela.
Napadi na civile i civilne objekte uvek su zabranjeni.
Napadi smeju da se izvode samo protiv boraca ili neboraca koji direktno učestvuju u neprijateljstvima, kao i protiv vojnih objekata.
Načelo razlikovanja isto tako zabranjuje nasilna dela ili pretnju nasiljem sa ciljem širenja terora među civilima, kao i napade izvršene sa ciljem koji, po svojoj prirodi, ne mogu da ostvare neki konkretan vojni cilj.
Lansiranje raketa na južni Izrael, na primer, kaže se da krši načelo razlikovanja zbog svoje suštinski neselektivne prirode.
Ali kad neki objekat postaje legitimna vojna meta?
Međunarodno pravo definiše objekte kao „objekte koji pružaju značajan doprinos vojnoj akciji... i čije potpuno ili delimično uništenje ostvaruje nedvosmislenu vojnu prednost."
U ovu kategoriju spadaju tenkovi Izraelskih odbrambenih snaga ili raketiranje Hamasa.
Problemi nastaju kod takozvane dualne upotrebe meta, kao što je bila srpska televizija koju je bombardovao NATO tokom rata na Kosovu 1999. godine.
Ali najteža pitanja javljaju se kad se dozvoljeni vojni cilj, kao što je lanser raketa ili skladište municije, nalaze u blizini civila ili civilnih objekata.
Bukvalno svaka odluka prilikom odabira mete u gusto naseljenoj oblasti kao što je Gaza dovešće do jedne takve situacije.
Tad na delo stupa načelo proporcionalnosti.
I dok je proporcionalnost važan koncept u drugim oblastima prava, među kojima i zakon o ljudskim pravima, on ima posebno značenje u zakonu o oružanom sukobu.
Kad god postoji rizik od gubitka civilnih života ili štete po civilnu imovinu, od zaraćenih strana se traži da odmere očekivanu vojnu prednost prema rizicima po civile i njihovu imovinu.
U nekim slučajevima, to će značiti - kao što je u presudi napisala bivša predsednica Međunarodnog suda pravde sutkinja Rozalin Higins - da „čak i legitiman cilj ne sme da se napadne ako će kolateralna civilna šteta biti neproporcionalna konkretnoj vojnoj prednosti stečenoj u napadu."
Napadač je isto tako u obavezi da smesta opozove napad ako, tokom njega, shvati da će se civili nađi u preteranoj opasnosti.
Svaki napadač koji bira vojne ciljeve u gusto naseljenim oblastima moraće da uradi sve što je u njegovoj moći da potvrdi prirodu mete i izbegne greške.
Praksa bacanja letaka ili zvanja građana pre bombardovanja Izrael predstavlja kao dokaze vlastitih napora da poštuje ova pravila, mada kritičari odgovaraju da ti metodi nisu uvek efikasni u sprečavanju gubitaka života i da, čak i kad jesu, ne mogu da izbegnu uništenje civilne imovine kao i nanošenje patnje i bola civilima.
S druge strane, česte su optužbe na račun Hamasa da on namerno ugrožava vlastite civile smeštajući vojne ciljeve među njih.
Ukoliko je to istina, to bi nesumnjivo bilo ozbiljno kršenje zakona o oružanom sukobu, ali to ne umanjuje obavezu Izraela da nastavi da preduzima sve mere predostrožnosti kako bi minimizovao gubitke civilnih života.
Sve savremene oružane snage, uključujući Izraelske odbrambene snage, imaju specijaliste za zakon o oružanom sukobu koji učestvuju u odobravanju meta.
Zakonitost neke konkretne odluke prilikom odabira meta često će zavisiti od činjenica.
Je li postojao legitiman vojni cilj?
Je li moguće u tim uslovima pogoditi tu metu istovremeno izbegavši gubitak života civila?
Šta je napadač unapred znao ili trebalo da zna?
Utvrđivanje ovih činjenica tokom oružanog sukoba ili posle njega nije nimalo lak zadatak.
Međutim, kad napadač namerno odabere civile ili civilne objekte za cilj, ne postoji ta verzija činjenica koja može da opravda njegova dela prema zakonu o oružanom sukobu.
Međunarodni sud pravde iznova je donosio presudu da primena zakona o ljudskim pravima ne prestaje da važi tokom rata, istovremeno tvrdeći da je zakon o oružanom sukobu specijalan zakon koji reguliše ovu oblast jer je osmišljen da se posebno osvrne na jedinstvene izazove rata.
Šta to znači u praksi nije uvek najjasnije, naročito u vezi sa odlukama o odabiru meta.
Kad su u pitanju sukobi u arapskim selima u Izraelu, ne postoji, međutim, podudarna primena zakona o oružanom sukobu: da li je reakcija izraelskih snaga reda i mira i bezbednosnih snaga u skladu sa međunarodnim zakonima u tim slučajevima zavisiće isključivo od primene zakona o ljudskim pravima.
Istočni Jerusalim predstavlja složeniju situaciju zato što, iako je Izrael anektirao njegovu teritoriju, bukvalno ga svi drugi smatraju delom okupirane palestinske teritorije, među kojima i Međunarodni sud pravde, koji je 2004. godine izrekao Savetodavno mišljenje o Pravnim posledicama izgradnje zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji.
I na kraju, i ne manje važno, ne sme da se zaboravi da zakon o oružanom sukobu samo može da ublaži užase rata.
Rat vođen uz revnosno poštovanje svih propisa iz pravilnika - kad bi postojao - i dalje će biti stravičan.
Guljelmo Verdirame je profesor Međunarodnog prava na Katedri za ratne studije i Pravnog fakulteta Dikson Pun, na Kings koledžu u Londonu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar