Legenda kaže da je antički grčki sportista Milo od Krotone bio toliko snažan da je mogao da konopac obmotan oko glave pokida samo vlastitim obrvama.
On je u šestom veku pre nove ere stekao slavu kao strahovit rvač, sa čak šest pobeda na Olimpijskim igrama.
On je navodno imao kompletnu kontrolu nad svim svojim mišićima jer je mogao da ih napinje ili opušta u skladu sa pokretima svog protivnika.
Kako je postao toliko snažan?
Priče kažu da je razvio poseban metod.
Bez proteinskih šejkova i tegova, trenirao je tako što je podizao muško tele.
Kako je životinja rasla, on je ponavljao trening sve dok tele nije izraslo u bika.
Zatim ga je, navodno, poneo na leđima dok je obilazio Olimp, pre nego što ga je zaklao i pojeo.
S obzirom da odrasli bik može da teži između 500 i 1.000 kilograma, očigledno je da u priči ima dosta preterivanja.
Milov podvig bi na taj način predstavljao novi rekord u „mrtvom dizanju" (deadlift) tegova.
Ali zanimljiv deo u ovoj priči je da opisana tehnika podseća na moderne treninge koje nazivamo i „progresivnim opterećenjem", pri kojem se težina postepeno dodaje sa ciljem formiranja mišićne mase.
Pa kako su onda trenirali antički sportisti?
Prvi borci i trkači na Olimpijskim igrama su imali na raspolaganju samo rudimentarnu tehnologiju i oskudno znanje iz psihologije, ali su njihovi metodi bili mnogo prefinjeniji nego što može da se pretpostavi.
Prvo panhelensko takmičenje, Olimpijske igre, održano je 776. godine pre nove ere.
Počelo je trkama, da bi drevni Grci kasnije dodali i skakanje, boks, rvanje, i sada već zaboravljenu brutalnu borilačku veštinu pankration, čiji su moderni ekvivalent popularne mešovite borilačke veštine (ultimat fajting).
Borbe su obično bile završavane sakaćenjem boraca ili čak i smrću.
Da li nam naduveni stomaci govore o tehnikama disanja koje su borci upotrebljavali?
Istoričari su morali da shvate i povežu načine na koji su se takmičari pripremali za ove predstave iz malo dostupnih izvora, kaže Klejton Leman sa univerziteta u Južnoj Dakoti.
On je studirao sportske treninge tog doba.
„Morali smo da koristimo literarne izvore koji su bili rasuti na sve strane", objašnjava on.
„Koristili smo i neke indirektne metode - crteži na keramičkim posudama su bili posebno korisni, jer su davali vrlo živopisne slike treninga i borbi koje su se odvijale".
Jedan od specifičnih izvora saznanja o sportskim treninzima je poznat i pod imenom Gimnastikus.
Njega je napisao filozof Filostratus iz Atine u 2. veku nove ere.
Filostratus se nije bavio detaljima svakodnevnog treninga - uglavnom je o sportu pisao kao o plemenitom dostignuću - ali je povremeno pisao i o neobičnim stvarima koje su sportisti radili, kao što je jurnjava za životinjama, savijanje metalnih šipki ili plivanje u okeanu pod punom ratnom opremom.
Na osnovu ovog, ali i drugih izvora, sumirali smo sve što smo saznali o tome kako su nekada trenirali stari grčki sportisti.
Pogledajte video: Vežbanje mi je spasilo život
Podizanje bika koje je izvodio rvač Milo nije bio jedini način za uvećanje mišića.
U druge trikove spadaju i držanje četiri konja u isto vreme, davanje otpora guranju i stezanje pesnica.
Borci su i vukli, udarali i grudima zaustavljali ispunjene džakove: slabiji sportisti su koristili brašno i semenje smokve, dok su oni snažniji džakove punili peskom.
Rvači su bacali disk, koji je tada bio mnogo teži, i dizali stene na koje su bile pričvršćene ručke.
U Teri je otkrivena crna, vulkanska stena, viša od većine muškaraca i teška 480 kilograma, sa urezanim imenom rvača koji je uspeo da je podigne sa zemlje.
Sportisti su trenirali u teretanama (gymnasia) ili borilištima na otvorenom (paloestra), ali za razliku od današnjih vežbaonica, ovi prostori su imali i biblioteke i učionice.
Drevni Grci su verovali da je obaveza građana da unapređuju telo i um.
Sportsku aktivnost su videli kao neku vrstu mudrosti (sophia) koju su poredili sa kreativnim umetnostima, filozofijom, matematikom ili astronomijom.
Shodno takvom shvatanju, nije ni bilo čudno da su i um i telo vežbali na istom mestu.
Veliki broj otvorenih rasprava između uvaženih filozofa se odvijao upravo u ovim gimnastičkim prostorima, kaže Leman.
Ovi forumi su pomogli i da se dođe do najotvorenijih formi demokratije koji će se kasnije pojaviti i u Atini (istina, samo kod muškaraca koji su pripadali tadašnjoj eliti).
„Rimljani su ćaskali u javnim kupatilima", kaže on.
„Grci su to radili u teretanama i otvorenim borilištima".
Za trenere je korišćen naziv paidotribes - i on vodi poreklo od reči „dečak" i „trljanje", što nam sugeriše da je njihova glavna preokupacija bilo masiranje sportista raznim uljima.
Rvači su se takođe mazali uljima tokom svojih treninga i borbi.
Potom bi po koži posipali pesak, da poboljšaju stisak.
Zatim bi, kasnije, sve to strugali sa sebe uz pomoć „strigila", polukružnog oruđa napravljenog od drveta, bronze ili gvožđa.
„Strugotina skinuta sa slavnih sportista je važila za trofejni suvenir", kaže Leman.
„To bi se prodavalo publici - boca puna znoja i peska".
Kao u nekom odjeku modernih vremena o lenjim i preplaćenim sportistima, Filostratus je žalio zbog onog što je video kao propast sportske tradicije u antičkoj Grčkoj, nazivajući sportiste svog vremena „tromim i mekanim" u odnosu na protekle decenije.
Za to je krivio oslobađanje sportista od vojnih obaveza, porast finansijske pohlepe i dostupnost luksuznoj hrani.
Filostratus je opisao i mentalni temperament za koji je smatrao da je idealan za ambicioznog sportistu, kao i način na koji se to stanje postiže.
Smatrao je da kolerični i razdražljivi sportisti moraju da budu naučeni uzdržanosti, kaže Leman, dok je za flegmatične i mirne sportiste smatrao da im je potreban dodatni poticaj.
A melanholični? Filozof je smatrao da su oni bili apsolutno nepodesni.
Apstinencija je bila aktivno podržavana.
Filostratus je seks video kao „beščasni užitak" i „koruptivni oblik luksuza neprikladan i štetan za sportiste".
„On ga, čak, u kombinaciji sa pohlepom, vidi i kao izvor varanja i iskvarenosti među sportistima", kaže Heder Rid sa Morningsajd univerziteta, koja je istraživala odnos drevnih sportova i filozofije.
Postoje i dokazi da su sportisti namerno izbegavali seksualna iskušenja.
Navodno je jedan od šampiona u pankrateonu „okretao glavu kada bi na ulici video pse koji opšte, ili odlazio sa banketa kada bi muškarci počeli da razgovaraju o seksu, samo da bi zadržao unutrašnju snagu i koncentraciju", kaže Lukas Hristopulos sa univerziteta u Hirošimi u svom radu o grčkim borilačkim sportovima.
Ženama je bio zabranjen pristup muškim treninzima ili borilištima, mada postoji i priča o Kalipateiri, majci koja se ušunjala na jedno od takvih mesta da bi gledala svog sina tokom boks meča.
Srećom po nju, bilo joj je oprošteno, ali samo zato što su njen otac, brat i sin bili olimpijski pobednici.
Takođe, postoje dokazi da su se i žene bavile sportom.
Istoričarka Beti Spirs sa univerziteta Masačusets ističe crtež sa vaze iz šestog veka pre nove ere koji prikazuje ženu pod imenom Atalanta kako se rve sa muškarcem, statuu devojke koja trči iz 500. godine pre nove ere i prizore žena iz visokog društva kako učestvuju u trkama kočija.
Takve su bile, recimo, Spartanke Eurolionis i Kiniska, prve žene koje su pobedile na Olimpijskim igrama 392. godine p.n.e.
Zabeleženi su i retki prizori fizičkih treninga devojaka u trčanju, bacanju diska, bacanju koplja i rvanju, što je jedan filozof ocenio vrlo važnim da bi „plod njihovih materica imao snažne korene u snažnim telima".
Drevni Grci su znali kako da ojačaju telo, ali je njihovo znanje iz fiziologije bilo donekle mistično.
Oni su verovali u delikatnu supstancu koju su nazivali pneuma, nešto slično kineskom čiju.
U to se, prema Kristopulosu, ubrajalo i zaustavljanje i zadržavanje daha, jačanje grudnih mišića i opuštanje stomaka i dijafragme i, samim tim, ,,potiskivanje izmeta" nadole.
Korišćenjem pneuma tehnike, jedan bokser je navodno ispruženim prstima udarao svog protivnika u stomak toliko snažno da mu je probio kožu, prodro kroz meso i iščupao iznutrice.
Postojao je i sportista poznat po nadimku Prst, jer je obično na početku meča protivniku lomio prste.
Ali nije bilo te tehnike disanja koja je mogla da spasi pankretionskog sportistu koji je umro tokom Olimpijade 564. godine p.n.e.
Navodno je njegov trener viknuo; „Nikad poražen na Olimpijadi" dok je njegov protivnik stezao kragnu oko vrata njegovog pulena koji je pobedio na takmičenju, ali je kasnije umro od gušenja.
Tetrad je bio popularan sistem koji je skoro istovetan nekim modernim tehnikama koje kombinuju naporne treninge i odmor.
U njemu su se smenjivali dani kratkih, ali intenzivnih pokreta, dani bezrezervnih pokušaja, relaksacije i umerenih napora, kaže Leman.
Ipak, on nije bio opšte prihvaćen.
Neki su ga kritikovali zbog nefleksibilnosti, jer je jedan sportista umro kada ga je trener naterao da nastavi posle dva dana odmora.
Ono što je ovde interesantno je činjenica da su Grci imali ideju o „principu superkompenzacije", modernoj ideji da će telo najbolje biti pripremljeno za optimalan nastup par dana posle naprezanja i odmaranja.
Van prostorija u kojima su vežbali, neki sportisti su koristili fizičko okruženje za trening.
Filostratus je pisao o tehnikama penjanja na drvo ili uz konopac, ili povlačenja tereta.
Neki su trenirali na tvrdom ili rastresitom pesku ne bi li ojačali noge.
Jedan bokser iz Tanosa je navodno plivao deonicu od 50 km oko svog rodnog ostrva, dok je drugi bio poznat po tome što je na leđima nosio bronzanu statuu iz hrama do svoje kuće kada je imao samo devet godina, kaže Hristopulos.
Bilo kako bilo, Milo je bio taj koji je preterao, jer je navodno umro kada je pokušao da iščupa stablo drveta golim rukama.
Tom prilikom je upao u procep i zaglavio se, da bi ga na kraju rastrgli vukovi ili lav, zavisno od toga koji ste apokrifni spis čitali.
Atletika je bila smatrana i pripremom za fizička iskušenja ratnih okršaja i obrnuto.
Jedan od poznatih filozofa je napisao:
„Nijedan građanin nema pravo da bude fizički nespreman: deo njegove građanske dužnosti je da bude u dobroj fizičkoj kondiciji, spreman da se odazove svojoj državi kada je to potrebno".
„To takođe zahteva i instinkt samoodržanja: bespomoćna je ta država koja u ratu ili opasnosti zavisi od nespremne omladine".
Pre nego što je bio pojeden, Milo od Krotone je navodno dnevno konzumirao osam kilograma mesa.
Ali pored toga, u praksi kroz vekove nije postojao konzistentan savet koji bi sugerisao šta bi sportisti trebalo da jedu.
U početku je ishrana sportista bila vegetarijanska i činile su je smokve, svež sir, testenina i ječam, kaže Hristopulos.
Ipak, od petog veka p.n.e, govedina i svinjetina su postali deo šire ishrane.
Treneri su eksperimentisali sa različitim rešenjima, kao što je bila ishrana koja se u velikoj meri sastojala od sira i mesa.
„Ponekada se zasnivala na proteinima, a nekada na ugljenim hidratima", kaže Leman.
„Jedi ribu, nemoj da jedeš ribu. Beli hleb ili hleb sa zrnevljem. Bila je to važna tema.
„Siguran sam da su imali različite teorije o tome, ali nauka o ishrani definitivno nije bila na današnjem nivou".
Umesto toga, antički Grci su bili usredsređeni na balans između četiri vrste telesnih tečnosti - krvi, crne žuči, sluzi i žute žuči.
Ali postojao je jedan savet koji je i danas pouzdan.
Leman citira filozofa koji je izrekao večitu mudrost:
„Ako želite da osvojite trofej na Olimpijskim igrama, nikad nemojte da jedete dezert".
Poznati po snazi i junaštvu, mnogi sportisti iz antičke Grčke su bili i popularne zvezde.
Njihova slava je poticala ne samo od njihovih pobeda, već i od ideala koje su zagovarali, kaže Rid.
„Etos moderne atletike, potpomognut jednostavnim elektronskim merenjem otkucaja srca, protoka kiseonika, proizvodnje snage i drugim pomagalima za merenje, promoviše pogubnu ideju da je cilj sporta neprekidno unapređivanje ovih brojeva", piše Rid.
Ipak, ona smatra da su Grci znali da popularni sportista predstavlja nešto više i da je otelotvorenje raznih vrlina.
Bila je to takozvana kalogatia: atribut koji je kombinovao lepotu i dobrotu.
„Iako se sport promenio u odnosu na ta drevna vremena, ono što je dobro i divno kod sportista - ostalo je isto.
„Nije to ni novac, ni poštovanje, nije čak ni pobeda ono što je dobro. Sve je u idealu".
Dakle sport nije bio samo zabava ili fitnes, već i aspiracija i želja da se ispune ideali.
Jedan filozof je rekao: „Kakva je sramota za čoveka da ostari, a da ne spozna lepotu i snagu sopstvenog tela! Razvoj lepote i krajnje snage je obaveza svakog građanina".
Tako da, idite u teretanu da vežbate, tamo unapređujte svoje vrline, učite geografiju i astronomiju i podignite najtežu životinju koja prođe pored vas.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Parkur
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar