Zašto kažeš "readmisija" kad misliš "deportacija"

Romska istorija je istorija velikih selidbi, koje su uvek bile podstaknute socijalnim nemirima i ratnim događanjima, gde su pripadnici ovog naroda prvenstveno zbog svoje miroljubive prirode uvek izvlačili deblji kraj.

Egzodus Roma sa Kosova i uopšte, prostora Jugoslavije tokom devedesetih spada u jedan od najmasovnijih. Ogroman talas ljudi zaputio se put boljeg života u pravcu Zapadne Evrope, pritom prodajući svoju skromnu imovinu kako bi imali za hleb dok se ne snađu u belom svetu. A snašli su se. Sa obrzirom na odgovornije socijalne programe koji postoje u Evropskoj uniji, za razliku od uslova koji su imali na prostoru Srbije ili Kosova, čergarenje više nije bilo deo njihovog života, a uglavnom su svi bili situairani i zaposleni.

Međutim, beg od Miloševićevog režima u jedan normalniji život im nije potrajao dugo. Jedinstveni ugovor o readmisiji između Srbije i Evropske unije, stupio je na snagu 1. januara 2008. godine. Saradnik za Zapadni Balkan pri Institutu za otvoreno društvo iz Budimpešte, Mensur Haliti, kaže da je proces kroz koji prolaze Romi u procesu readmisije ekstremno stresan za njih. Prema njegovim rečima, oni dolaze u nepoznatu sredinu, gde ne poznaju jezik niti imaju prijatelje koji mogu da im pomognu da se snađu.

"Oni dolaze u zemlju koju nikad nisu videli ili je se ne sećaju, gde ne poznaju jezik, gde nemaju prijatelje, a neko očekuje od njih da se automatski integrišu u društvo. Ukoliko nemaju te osnovne stvari, neće se integrisati u društvo i tačka", kaže Haliti.

Nemaju nikakve uslove za napredak

Dobrila Nikolić iz zrenjaninske Kancelarije za Rome smatra da je katastrofalno što nijednu državu koja je potpisala ugovor o readmisiji ne brine kako će se ti ljudi snaći, da li će imati krov nad glavom i da li će imati šta da pojedu. Ona kaže da je njihov ekonomski status u Srbiji ispod granice ljudskog digniteta i da velika većina njih žive u neljudskim uslovima, pri čemu su potpuno odstranjeni iz zajednice, kako zbog nepoznavanja jezika, tako i zbog otvorenog rasizma koje naše društvo ispoljava prema Romima.

"To je strašno. Mi njima nemamo šta da pružimo. Imali smo ženu sa dvoje male dece koja je spavala u mrtvačnici, da ne pričam sve gde je bila i kroz šta je sve jadnica prošla. A narod ćuti o tome, kao, oni su Cigani, oni su navikli na to...užas", ogorčena je Nikolićeva.

U tekstu ugovora o readmisiji stoji da on postoji kako bi pomogao ljudima koji su se zbog loše situacije u svojoj matičnoj državi iselili u zemlje Evropske unije, međutim, istina je malo drugačija. Opšti utisak boraca za ljudska prava je taj da se na ovaj način bogate države zapadne Evrope na neki način čiste od imigranata, prikrivajući svoj rasizam iza plašta reči "readmisija", zbog čega ne čudi što neki od njih, na primer, nazivaju francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija fašistom 21. veka. Neki smatraju i da su reči "readmisija" i "organizovana deportacija" podjednako tačne oznake kada se govori o ovom procesu. Sociolog Vladimir Marković smatra da je proces readmisije potrebno nazvati pravim imenom, a to je prisilna deportacija neželjenog dela stanovništva. Prema njegovom mišljenju, proces readmisije je ružan eufemizam za sistemsko proterivanje ljudi iz Evrope.

"Sa stanovništva sociologije, razlike između deportacije i ovoga što se nazva readmisijom nema. Pored toga što se naziva "readmisijom", ova prislna migracija neželjenog dela populacije se još naziva i "dobrovoljnom migracijom", što je po definiciji samo ružan eufemizam za ovo što se događa", smatra Marković.

Mensur Haliti navodi da je sporazum o readmisiji, ovakav kakav je, potpisan jer je to Evropska unija zahtevala od Srbije kako bi naša država dobila vizne olakšice za svoje građane. Dakle, računica je bila jasna - ili ćete sa nama sarađivati u procesu readmisije ili ništa od belog šengena.

"Ne zaboravimo da je prihvatanje sporazuma o readmisiji bila jedna od tačaka koje je Srbija morala da potpiše kako bi dobila beli šengen, kao i da bi uopšte ušla u Evropsku uniju. Dakle, naša država koja je na evropskom putu nije imala izbora", navodi Haliti.

Proterivanje viška stanovništva

Sociolog Marković kaže da se trenutno dešava proterivanje ljudi ne zbog dobrih namera i povezivanja tih ljudi sa svojom nazovi matičnom zemljom, već zato što čelnici ekonomski razvijenih zemalja Evropske unije žele da izbace višak ljudi koji se, prema njihovom mišljenju, iskorišćava njihov ekonomski sistem.

"Ta politika je posledica slabljenja takozvane "države blagostanja", kako je naše društvo do sada percipiralo EU. Sada dolazimo do situacije da nekadašnje države socijalnog staranja proteruju višak ljudi koje ne mogu da obuhvate mrežom socijalne politike i dešava se deportacija Roma i sad vidimo jasniju sliku te politike", jasan je Marković.

On dodaje da su razlozi zbog kojih se malo čuje o ovom problemu rasističko javno mnjenje srpskog društva i činjenica da su i pripadnici naroda zemalja zapadne Evrope u kojima su sadašnji povratnici živeli, imali duboko ukorenjene predrasude prema njima. Prema njegovim rečima, i kremu belog društva iz Evrope je prikriveno drago što će Romima videti leđa i to vrlo eksplicitno povezuje sa nacističkim režimom.

"Evropska unija poprima dimenzije jedne imperijalističke sile, i po definiciji želi sve više da se odvoji od država i naroda koje je okružuju. Zbog toga i realne politike koja se sprovodi na tlu EU, ne čudi što borci za ljudska prava migranata to nazivaju "Tvrđavom Evrope", što je termin kojim je Hitler označavao svoj projekat", kaže Marković.

Readmisija u drugim krajevima Vojvodine

Sombor nije jedan od centara gde ljudi obuhvaćeni sporazumom o readmisiji stižu u velikom broju. Prema podacima, u ovaj grad stigla su samo dva povratnika.

U Vrbasu ne postoji nijedna organizacija koja se bavi ovim delikatnim pitanjem, tako da ne postoje nikakvi podaci koji bi ukazivali na to koliko Roma proteranih iz EU ima u ovoj opštini.

U Subotici postoje podaci da je granični prelaz kod Horgoša svake godine ilegalno pokuša da pređe čak oko hiljadu Roma koji žele da se vrate nazad u Evropu.

U Sremu se trenutno nalazi između 10 i 15.000 povratnika, od čega najveći broj u Rumi.

Još uvek ne postoji jasan podatak o tome koliko je ljudi već stiglo u Srbiju, jer pored organizovanih deportacija, neki od njih sami odlučuju da prekinu "duldung" i da sami pođu na put ka Srbiji, kako bi izbegli komplikacije poput imigracionih zatvora, u kojima mogu da budu i više meseci. Procene su da u Srbiju treba da stigne oko 150.000 Roma iz zapadne Evrope.

Poslušajte emisiju {mp3}euroforum/04-64{/mp3}