Ko uvećava cene radova na srpskim prugama i putevima

Piše: Živan Lazić

Na oproštajnom premijerskom presu Aleksandar Vučić se skoncerisao na isticanje velikih napora građevinske operative da završi oba kraka drumskog Koridora 10.

Isprečili su se teški tereni kroz Sićevačku, odnosno Grdeličku klisuru, ali naredne godine, obećao je novi predsednik, turisti će do Grčke voziti autoputem. Dovršetak nekoliko kraćih deonica na kraku od Niša prema Sofiji nije oročio.

Posledice prezaduživanja

Potom se predsednik usmerio na put od Beograda do Bojara, mestašca na granici sa Crnom Gorom, okvirno najavljujući rok gradnje do Požege, odakle će 70 kilometara bočnog kraka voditi ka Bosni, preciznije Sarajevu.

Oba koridora se dugo i etapno grade, inozaduživanjem, pod uslovima povoljnijim za inostrane izvođače. Od Evropske unije su dobijeni krediti za konačnu izgradnju Koridora 10.

Kako smo u međuvremenu uspeli da se ponovo prezadužimo, više ne zadovoljavamo unijske preduslove za nova kreditiranja.

Okretanje kineskim bankarima

Stoga se unazad šest, sedam godina okrećemo drugim finansijerima; prvo smo od Rusije dobili 800 miliona dolara kredita uz tri odsto kamate. Pozajmica je ciljno usmerena na revitalizaciju pruga i voznog parka železnice.

Pošto nismo imali pripremljene projekate, za sada je samo manji deo kredita utrošen na obnovu nekoliko kraćih deonica osnovne trase pružnog Koridora 10, odnosno pruge Beograd- Bar. Potom smo se usredsredili na kineske bankare čijim parama smo podigli most Zemun - Borča, dok je u izgradnji blok B3 Termoelektrane "Kostolac".

Šema finansiranja je stroga i po korisnika ne baš naročita; Kinezi pozajmicu uslovljavaju da veći deo novca za radove, materijal i opremu bude isplaćen kineskim partnerima, pa nijedan od dva aranžmana nije imao efekta na srpske građevince i proizvođače.

Cena puta "narasla" preko noći

U ovakvim poslovima cenu ne određuje nadmetanje izvođača konkurenata, već se definiše na osnovu proračuna. Takav pristup podstiče sumnje, izražene i spram memoranduma načinjenom tokom nedavne promocije kineskog megaprojekta "Jedan pojas, jedan put".

Načelno je dogovoreno da nam kineski bankari pozajme 2,1 milijardu evra za izgradnju budućeg autoputa od Požege do Boljara, naravno uz većinsko učešće kineskih firmi pri nabavljanju materijala i izvođenju radova. Nevolja je što je samo nekoliko dana ranije naš Saobraćajni institut CIP vrednost izgradnje ove deonice procenio na 1,6 milijardi evra.

Svi su se zapitali - kako da cena, za samo nekoliko dana, skoči više od 30 odsto.

Koliko košta 29 kilometara pruge

Dok se putevi, uz brojna kašnjenja i sporne cene, polako i grade, nove šinske deonice se samo najavljuju. Reč je, uglavnom, o nekoliko etapa severnog kraka Koridora 10 Beograd - Subotica, dela međunarodne trase do Budimpešte.

Ponekad se i neki od ministara zaleti sa rokom gradnje, ali za sada nema radova. Pri tome i najavljene cene visinom zbunjuju i širu i stručnu javnost. Vlast kao da zaboravlja da bi kredite trebalo i vratiti.

Tako su Kinezi voljni da, pod svojim uobičajenim uslovima, finansiraju izgradnju deonice Beograd - Stara Pazova, mada na ovoj relaciji već postoji dvokolosečna pruga, segment osnovnog kraka Koridora 10 koji vodi ka Zagrebu. Resorna ministarka nije našla za shodno ni da objasni kako 29 kilometara pruge u ravnom Sremu košta čak 319 miliona evra.

Istraga Evropske unije

Još pre godinu dana najavljena je izgradnja i etape Stara Pazova - Novi Sad. Cena od 338 miliona dolara za 44 kilometara pruge obrazložena je potrebnom da se kod Sremskih Karlovaca, gde Dunav plavi teren, izgrade dva vijadukt mosta, svaki dužine oko tri kilometra.

Na ovoj deonici bi se izgradio i novi tunel kod Čortanovaca sastavljen iz dve cevi, dug čak 2,2 kilometara. Ipak, u stručnoj javnosti ima mišljenja da je vrednost izgradnje i ove deonice precenjena.

Sa kineskim partnerom je neobavezno dogovorena i izgradnja 104 kilometra duge deonica Novi Sad - Subotice. Neophodno je dograditi novi kolosek i temeljno obnoviti postojeći, toliko zapušten da se na tri kraće podetape "mili" puževom brzinom od 20 kilometara na čas. Oficijelna procena je da bi izgradnja koštala oko 400 miliona evra.

Visoke cene je uočila i Evropska unija, nesklona projektima gde se izvođači ne nadmeću za posao, već biraju voljom finansijera. Javno je obznanila da počinje propitivati koliko je ovako zamišljena izgradnja u skladu sa evropskom legislativom.

Stoga oprezni Viktor Orban nije stavio potpis ni na jedan obavezujući dokument o daljoj dogradnji međunarodne relacije, ka Budimpešti. Naravno, veliko je pitanje koliko i kakvi radovi na našem delu pruge imaju ekonomsko opravdanje ako izostane udvokolosačavanje kod našeg severnog suseda.

Evrounijska licenca

Lako mogu biti sporni i izvođači koje angažuje kineska strana, baš kao i oprema nabavljena od firmi iz najmnogoljudnije zemlje na svetu. Iskustva u gradnji bloka B3 u Kostolcu su poučna; nekoliko angažovanih kineskih podizvođača nema licencu Evropske unije, pa objekti koje grade ne bi mogli biti evropski atestirani, time ni uključeni u evropsku energetsku mrežu.

Sada je kineski partner u mukama pri traženju novog izvođača, sa evrounijskom licencom.

Neophodno je dobro pripremiti posao kako se slične nevolje ne bi ponovile i tokom gradnje pruge, a bilo bi još bolje ukoliko bi se udeo srpskih firmi u izgradnji uvećao na cirka 60-70 odsto ukupnih radova. Mada se sa obnovom i modernizacijom šinske mreže kasni decenijama, čini se korisnim još malo prostudirati i preciziriti najavljene projekte, posebno kada je u pitanje cena i udeo srpske građevinske i elektromašinske industrije i u ovako krupnim poslovima.

Jer kredite, naravno, treba i vratiti.