Ko štiti žrtve: Žene koje su prijavile nasilje neretko svedoče da im je sistem odmogao da se oporave

Gorica Nikolin

gorica@021.rs

Info

20.12.2021.

12:00 > 11:04

Sistem zaštite žrtava nasilja ne funkcioniše, a to najbolje znaju oni koji su pokušali da dobiju odgovarajuću pomoć.

Ko štiti žrtve: Žene koje su prijavile nasilje neretko svedoče da im je sistem odmogao da se oporave

Foto: Pexels

Svaki oblik nasilja je vrlo ozbiljan, ali se posebno teško doživljava seksualno nasilje budući da je jedan od najgorih napada na telesnu autonomiju.

Oni na prvim linijama odbrane žrtava često ne razumeju šta im je posao, neretko nisu senzibilisani za problem koji bi trebalo da reše, što bi značilo da ne bi trebalo da rade u policiji, tužilaštvu ili ustanovama socijalne zaštite.

Krivo je i društvo koje osuđuje žrtve, dovodi u pitanje njihove motive za prijavu, ukoliko do prijave uopšte i dođe. A tom društvu podstrek za jačanje nasilničkog mentaliteta daju tabloidi koji truju širok medijski prostor i za to nikada ne odgovaraju, pokazuje višedecenijska praksa nekažnjavanja.

O otežavajućim okolnostima za oporavak žrtava nasilja u Srbiji i uslovima koji bi trebalo da postoje da bi bilo kakav oporavak bio moguć za 021.rs u serijalu "Nisi sama" govore Andrijana Radoičić Nedeljković, master socijalnog rada u udruženju "Atina" i Nataša Elenkov, aktivistkinja organizacije Ženska solidarnost.

Na pitanje šta je potrebno da se dogodi da bi jedna žrtva nasilja pokušala da nastavi normalan život nakon proživljene traume - i da li je uopšte moguće živeti normalno, Andrijana Radoičić Nedeljković kaže da je prvi korak mogućnost da žrtva o tome može da govori kada hoće, koliko hoće i bez osuda društva.

"I to je nešto što smo mi, u brojnim primerima koji su se dešavali poslednjih godinu dana u Srbiji, uvideli da je skoro pa nemoguće. Bar ne u našem društvu, u kojem se konstantno ispituje odgovornost žene za nasilje koje trpi. Ključno pitanje javnosti je uvek zašto su žene ćutale, a ćutale su jer su morale. Zato što nisu imale drugi izbor, a taj drugi izbor je da progovore, pa da budu okrivljene za to isto nasilje i da ne naiđu na adekvatnu kompenzaciju u smislu da nasilnik bude osuđen. Žrtve najčešće nakon nasilja nastavljaju da budu stigmatizovane i na različit način targetirane kroz javnost, kroz njihove zajednice i okolinu u kojoj žive. Dakle žene moraju, a ne žele da ćute o nasilju, a moraju da ćute zato što mi nemamo adekvatne mehanizme podrške", navodi Andrijana Radoičić Nedeljković.

Našim sistemom predviđene su određene podrške žrtvama nasilja poput psihološke, materijalne i pravne pomoći. Međutim, dobiti takvu pomoć nije lako, a žrtve često nemaju nikakve koristi ni kada se izbore za neku sistemsku podršku. Naša sagovornica napominje da nema ni dovoljno specijalizovanih usluga za žene žrtve seksualnog nasilja, a civilno društvo još uvek nosi najveći teret ovakvih usluga, najčešće bez finansijske podrške od strane države.

"Mreža podrške ženama trebalo bi da se razvija i da bude održiva, kvalitetna i da zaista odgovara potrebama žena. To trenutno kod nas nije slučaj. Ono što nas posebno u civilno sektoru zabrinjava su priče žena koje dolaze nakon što su koristile usluge koje sistem nudi za žene žrtve nasilja - specifično, za žene žrtve seksualnog nasilja ne postoje usluge u sistemu, ali one često koriste usluge namenjene ženama žrtvama nasilja generalno. Ono što one kažu nakon tog iskustva je 'bolje da nisam ni prijavila' ili 'bolje da nisam ni pobegla', a to je dodatan poraz. Kada žena koja je preživela nasilje dobije podršku, a onda ta podrška bude toliko neadekvatna da ona zažali što je uopšte prijavila, mislim da je to jedna ozbiljna poruka koja mora da se čuje i koju sistem mora da prepozna", zaključuje ova članice "Atine".

Ko može da pomogne žrtvi i da li to nužno moraju da budu posebno kvalifikovane osobe? Naravno da je poželjno da svi imaju na raspolaganju dovoljan broj stručnjaka koji znaju da slušaju, ali to nije naša realnost, naglašava Nataša Elenkov.

"Ja sam ove godine prošla instruktažu za rad na SOS telefonu, konsultantkinja sam za žene žrtve muškog nasilja pri Autonomnom ženskom centru. Ali ne moramo svi da budemo na ovaj način edukovani. Moramo da krenemo od jedne vrlo jednostavne stvari, a to je da verujemo ženi. Moramo da uzmemo u obzir da je sve što oseća u momentu posle preživljenog nasilja normalno, da su sve reakcije koje ima - bilo telesne ili psihološke, normalne i prihvatljive. Izlazak iz nasilja je moguć, oporavak je moguć, ali to je jedan proces. Žene koje nam se obrate, bilo da su to naše drugarice, poznanice ili ih ni ne poznajemo, ne duguju nam ništa i mi smo tu za njih. Veliki deo posla je da žene prihvate da nisu krive i za to je često potrebna podrška", smatra Elenkov.

Photo: Pixabay

Ona naglašava da je neophodno žene ubediti da imaju kapacitet i snagu da se oporave.

Andrijana Radoičić Nedeljković dodaje da je dosta poražavajuća činjenica da je bolja adresa za ženu žrtvu nasilja nevladina organizacija nego sistem koji je uspostavila država, ali da to jeste naša realnost. Srećom, stručnjaci i stručnjakinje u nevladinim organizacijama u Srbiji su zaista kompetentni, svesni i pripremljeni za pomoć.

"Zaposleni u ustanovama socijalne zaštite poput centara za socijalni rad prolaze brojne obuke i rade u različitim situacijama sa žrtvama. Međutim, kada govorimo o pomoći za žrtve seksualnog nasilja, ti kompleksni oblici zahtevaju specifičan tretman, iskusne stručnjake koji razumeju šta znači trauma. Ne možemo univerzalne usluge nuditi svima i tretirati sve žrtve nasilja kao da imaju iste probleme i potrebe. Verujem da zaposleni u centrima za socijalni rad žele da saslušaju i možda da se potrude da pronađu pomoć, ali prava pomoć sistemski izostaje i čak ukoliko bi želeli da žrtvu upute na neku dalju uslugu, oni bi u krajnoj instanci bili prinuđeni da je upute na organizaciju civilnog društva", kaže naša sagovornica.

Obraditi u svojoj glavi proživljenu traumu je zadatak koji svaka žrtva radi sama. To nije lako kad ste osuđeni na društvenu i medijsku kritiku onih koji nemaju najbolje namere i takve okolnosti definitivno ne motivišu druge žrtve da prijave zločin i da krenu put oporavka. Taj put je, smatra Nataša Elenkov iz Ženske solidarnosti, popločan osudama.

"Treba da krenemo od toga kakav je bio odgovor javnosti prema ženama koje su bile hrabre i jesu hrabre, izašle su u javnost, a u javnosti su bile demonizovane jer nisu, recimo, odmah izašle. Traumatska memorija nije linearna već je iscepkana, što znači da je žrtvi potrebno vreme da procesuira šta se dogodilo, da prihvati da je se dogodio taj stravičan napad na telesnu autonomiju, psihički i fizički integritet. Svaka žena ima svoj tempo oporavka i pitati zbog čega se neko otvorio u određenom trenutku uvek je zlonamerno pitanje. Ljudi koji ne veruju ženama uvek će naći način da je okrive, bez obzira na to da li ispriča svoje iskustvo odmah ili kasnije. Treba da stvaramo klimu podrške ženama da bezbedno obrade svoju traumu", naglašava ova aktivistkinja.

Privlačenje pažnje javnosti, stavljanje javnosti u stalnu nelagodu koja izaziva pažnju i momenat šoka ono je na šta igraju svi tabloidi i za to nikada ne odgovaraju. Posledice njihovih nedela su dalekosežne, naročito jer se decenijama razvija tabloidni pristup nasilju u porodici i nasilju nad ženama.

Poslednjih nekoliko godina imamo ekspanziju medijskog senzacionalizma kad je reč o seksualnom nasilju, kaže Andrijana Radoičić Nedeljković i dodaje da je od kršenja propisa mnogo ozbiljniji prekršaj činjenica da se žrtvama uništavaju šanse za oporavak.

"Ni deca više nisu zaštićena od toga i često imamo slučaj, od Malčanskog berberina i kasnije, da su identiteti zlostavljanih devojčica otkriveni, jezivi detalji nasilja koje im se dogodilo, a to se nekako opravdava interesom javnosti. Uopšte nije interes javnosti da zna detalje nečijeg silovanja. U interesu žrtve je da se ne znaju ti detalji i da se ne sazna njen identitet, ili da se bar ne sazna na taj način. U potpunosti izostaje odgovornost medija za takvo činjenje, izostaje i društvena osuda prema medijima za takvo činjenje. Mnoge kampanje u medijima pozivaju da se nasilje prijavi, da se sankcioniše, a to bi trebalo da znači i da treba da se borimo da se sankcioniše i nasilje kroz medije. To se do sada nije desilo", stava je Andrijana Radoičić Nedeljković iz "Atine".

O normalizaciji nasilja u Srbiji već smo govorili u serijalu "Nisi sama" na 021.rs. Konkretno, kada je reč o žrtvama nasilja prema ženama, sve počinje još "od malih nogu" kad su devojčice učene da trpe dodire koji im ne prijaju, kaže Nataša Elenkov.

"Za nepoštovanje telesne autonomije žena odgovorna je rana socijalizacija devojčica, a ja često kao primer navodim to da smo od malih nogu pripremljene i učene da naše granice i autonomija nisu važne, bukvalno smo pripremane da budemo žrtve. Koliko puta sam čula da su žene morale da istrpe ne samo kad neki nepoznati rođak hoće da ih ljubi, već je to moralo i da im se svidi jer bi u suprotnom bile prekorene zato što su se opirale. Imamo situacije u osnovnoj školi, u pubertetu, gde se dečacima dozvoljava i toleriše pipkanje i štipkanje devojčica. Za ranu socijalizaciju vrlo je važno pričati o značaju seksualnog obrazovanja jer osobe koje uče o svojoj telesnoj autonomiji znaju da je poštuju - i svoju i tuđu. U nekom trenutku je priča o uvođenju seksualnog obrazovanja kod nas počela, ali se vrlo brzo odustalo. Na tome treba insistirati jer ako želimo da menjamo društvo i stvaramo ljude koji neće biti nasilnici, moramo da krenemo od najranijih dana, da se oslobodimo svih društvenih i kulturoloških pritisaka koji dovode do toga da se devojčice, devojke i žene ne tretiraju ravnopravno kao dečaci, mladići i muškarci", zaključuje Nataša Elenkov iz Ženske solidarnosti.

Detaljnije o ovoj temi poslušajte u emisiji u serijalu "Nisi sama" na Radiju 021.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži 021

Teme

Komentari 7

Hronološki Najpopularniji

Deja Udruženje očeva

20.12.2021 • 17:38

I mi se pitamo ko štiti žrtve?

Sa većinom stvari iz teksta se slažem, da, žrtve nasilja doživljavaju dodatnu viktimizaciju od okoline, neadekvatan tretman sistema socijalno-pravne zaštite, stalno preispitivanje, konstantno neverovanje, podsmeh, podrugljivi komentari... za sve žrtve nasilja koje su se javile udruženju, najčešće muškarci. Uz to, neprihvatanje prijava kada su muškarci žrtve, neravnopravan tretman muških žrtava nasilja u odnosu na žene žrtve nasilja. Dokle polarizacija? Hajdemo činjenice da žrtva nasilja u porodici ne mora biti samo žena. U 2019. godini, po Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, a na osnovu evidencije koja se vodi prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, odnos prijava PREMA PRIJAVLJENIM POTENCIJALNIM POČINIOCIMA u partnerskim odnosima je 66-34% muškarci-žene. Od 36227 prijava nasilja u 2019, prijava nasilja u partnerskim odnosima je 18950 ili 52% ukupnog broja nasilja. Nasilje u porodici NIJE samo nasilje prema jednoj kategoriji ili jednom polu. U Srbiji ne postoji ni jedna sigurna kuća koja prima sve žrtve nasilja! Nasilnik/ca može biti bilo ko kao i žrtva.
Dejan Pavlović magistar socijalnog rada, socijalni savetnik, iskustvena podrška žrtvama nasilja i još po svašta
#zaustavinasilje #sigurnakucazasve #nultatolerancijananasilje

2 5 -3
Sss

20.12.2021 • 17:34

Kada zrtve progovore i prijave nasilje one su krive.Nije im dosta podmuklih udaraca u tjelo gdje znaju gde ce zrtve udarati da im ostaju posljedice da od bolova neznaju sta ce.Toliko je podmukao sistem prema zrtvama da su one krive.Treba proci sistem i doziviti diskriminaciju i ismejavanje zrtava i ponizivanje.Neka znaju da se zrtve nemogu poniziti ,vise ce se poniziti oni sto rade zrtvama da im gore bude od goreg.

7 1 +6
S

20.12.2021 • 16:32

Ponosne su porodice na one sto tuku zene ,jos kad ih na sud dodju podrzati i krivo svjedociti blistaju od srece sto je neko dobio batine na pravdi boga
.Niti stida niti srama niti pred bogom niti pred zrtvama.

6 1 +5

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.