Kako se osvajala titula - Vladimir Savić: Navijači su cenili našu bezrezervnu borbu za grb Vojvodine

Fudbalski klub Vojvodina ove godine slavi 55 godina od osvajanja titule šampiona države kojom je po prvi put "razbijena" dominacija "velike četvorke" jugoslovenskog fudbala, a jedan od neizostavnih "šrafova" šampionske ekipe Vladimir Savić kaže da Vojvodina pre te sezone nije imala toliko značajnu reputaciju, dok su posle istorijskog podviga svi počeli da uvažavaju novosadski klub.
Pre početka sezone 1965/66. fudbalska javnost u Jugoslaviji nije mogla da zamisli da bi neko osim dominantne četiri ekipe prvenstva - Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka mogao da se umeša u trku za titulu prvaka stare "Juge", ali ekipa Vojvodine predvođena legendarnim Vujadinom Boškovim kao tehničkim direktorom kluba, trenerom Brankom Stankovićem i do te sezone pomalo potcenjenim prvotimcima počela je da "brusi" formu za najviše domete.
 
Napadač Vojvodine iz tog perioda kada je Vojvodina bila na vrhuncu svoje slave Vladimir Savić rođen je 1943. godine u Mačvanskoj Mitrovici, a pre dolaska u Vojvodinu nastupao je za FK Podrinje iz njegovog rodnog grada. Iako nije rodom iz Novog Sada to Saviću nije nimalo smetalo da postane prava Vošina legenda. On je u crveno-belom dresu nastupao ukupno osam sezona.
 
Savićev dolazak u "velegrad" u potrazi za uspehom
 
Savić kaže da je dolazak iz malog mesta u veliki grad poput Novog Sada, i veliki klub kao što je Vojvodina bilo ostvarenje snova.
 
"Dolazak u veliki grad kao što je Novi Sad i to u klub kakav je Vojvodina, za nas koji smo dolazili iz provincije, jednostavno, ne može da se zaboravi. Došao sam iz svog mestašca, Mačvanske Mitrovice, u jedan takav grad i takav klub, i to je za mene bilo iskustvo od neprocenjive vrednosti."
 
Kako potvrđuje, to bio ogroman korak, kako u životu, tako i u karijeri jednog mladog fudbalera. Njega je u Voši dočekala ekipa u kojoj je postojalo uzajamno poštovanje među igračima, ali i ostalima zaposlenim u klubu.  
 
"Verujem da je to bilo međusobno poštovanje svih nas unutar ekipe i kluba. Počev od direktora Vujadina Boškova koji nas je okupio, preko trenera Stankovića, koji je od prvog dana jasno zacrtao zadatke svakom od nas, pa sve do nas igrača. Ja sam došao u klub u kom su u tom trenutku bile veličine poput Ilije Pantelića, Brzića, Takača i nisam imao mnogo izbora, već da prepoznam svoje mesto na terenu i u svlačionici i da ispunjavam svoje zadatke. Takav stav su imali svi i zato smo bili takva ekipa."
 
Po dolasku u klub 1965. pred sam početak "šampionske sezone" najviše se držao Trivića, Radosava i Pušibrka kao u tom trenutku mladih igrača koji su bili njegova generacija. On potvrđuje da je poštovanje starijih uvek bilo prisutno, ali i da je postojala hijerarhija. 
 
"S obzirom na kvalitet te okosnice tima, moj pristup igri i odnos prema radu morao je da bude na najvišem nivou. Svojim radom i zalaganjem, pa i poslušnošću na terenu i u svlačionici, zaslužio sam status kakav sam imao. Ništa nije moglo da me poremeti i promeni moju želju da uspem. Iskoristio sam prvu šansu i spletom okolnosti, ta pozicija na kojoj sam ja igrao zaista mi je odgovarala. Na ruku su mi išli i rezultati čitave ekipe, pa smo svi gledali samo ka napred i međusobno smo se činili boljim."
 
Kao novajlija u timu Savić je došao u ekipu koja je već gotovo godinu dana "brusila" formu za ono što će uslediti - trofej prvaka Jugoslavije. Bez obzira što je pristigao kao nov i nedovoljno afirmisan igrač, Savić se u svojoj prvoj sezoni izborio za startnu postavu i odigrao je čak 29 utakmica na kojima je postigao pet golova.
 
Kako sam kaže rad sa trenerom Brankom Stankovićem, kao i saradnja sa tadašnjim tehničkim direktorom i legendom Vojvodine Vujadinom Boškovim bio je značajan kako za njega, tako i za čitavu ekipu.
 
"Brane je imao zahtevne treninge, bio je autoritet i kod njega je vladala prava disciplina. Svi smo želeli da se uklopimo i svako od nas znao je koji je njegov zadatak, što je verovatno bio ključ uspeha. Niko od nas možda nije bio toliko poseban kao pojedinac, koliko smo se trudili da se što bolje uklopimo i doprinesemo timu. Vujadin Boškov je bio najveća ličnost u našem fudbalu i verovatno najzaslužniji za taj uspeh Vojvodine. Svako ga je poštovao i on je svakoga gledao sa poštovanjem."
 
"Publika je prepoznala ponos sa kojim nastupamo i borimo se za klub"
 
Kako je Vojvodina u toj čuvenoj sezoni posle poraza u prvom kolu od Vardara u Skoplju počela da niže vrhunske rezultate, tako je i publika počinjala sa većim entuzijazmom i brojnošću da prati utakmice "Stare dame".
 
Savić se priseća da su navijači vremenom počeli da dolaze na stadion da vide kako njihov tim pobeđuje i igra u takvoj formi.
 
"Navijači nisu mogli da veruju da li su naši rezultati tako dobri. Verovatno su zato dolazili sve više da vide uživo kako igramo i pobeđujemo. Kako smo otvorili sezonu sjajnim rezultatima, tako je i publika počela da veruje sve više u nas. Mislim da je publika tada znala i sa kojim ponosom predstavljamo grb i klub i da smo ih time još više dovlačili na tribine da nas bodre."
 
Reputacija Vojvodine sve do te sezone i sjajnih rezultata koje je tokom iste postigla nije bila naročito značajna. Kako kaže Savić on je zajedno sa svojim saigračima predstavljao veliko iznenađenje kako u domaćoj, tako i u evropskoj javnosti.
 
"Kako je ta 'šampionska' sezona odmicala, stekli smo svi takvo samopouzdanje da nismo imali nikakav kompleks ni od koga. Nije bilo bitno protiv kog kluba, niti protiv kojih igrača igramo. Mada, vreme je bilo takvo da onda nismo ni imali toliko informacija, već smo samo želeli da budemo bolji od onoga preko puta. Možda nismo bili ni svesni tog uspeha i tek danas možemo da vidimo koliko je veliki on zapravo bio."
 
U to vreme mlađi fudbaleri u ovoj ekipi nisu se naročito isticali, te nisu bili zaduženi da prave atmosferu u klubu. Savić se priseća da je rezervni golman Veljković bio pravi šaljivdžija, te je on bio zadužen za podizanje morala ekipe.
 
"Rezervni golman Veljković bio je poseban. On je bio pravi šaljivdžija i ne mogu sada da se setim neke posebne šale, ali se sećam da je uvek umeo da popravi atmosferu u svlačionici. Na terenu su glavni bili Pantelić, Nikolić i Takač."
 
Najveći deo profesionalne karijere Vladimir Savić proveo je upravo u Vojvodini. Za ovaj tim nastupao je od 1965. pa sve do 1973. kada odlazi u Nemački Manhajm.
 
Posle dve sezone vraća se na jednu sezonu u Crvenku i tu završava svoju karijeru 1976. godine.
 
Najveći trag u njegovoj karijeri ostavilo je svakako igranje za Vošu, za koju je između 1965. i 1973. godine odigrao 181 utakmicu i postigao 12 golova.
ShopiNS
  • Boro iz Pobede

    04.05.2021 06:32
    Sta bi rekao Boskov da je ziv?
    Procitas ovaj tekst i kazes vauuu i onda se setis realnosti gde ti ulicar Lalat vodi sad taj isti klub!
  • Srpska Atina

    03.05.2021 18:42
    Gde god da igraš..
    To je nekada bilo tako a danas je samo korist,politika,lažni patriotizam,nameštanje.
    Zato je danas stadion prazan i pitanje je kada će se ponovo napuniti.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Sport