Četrdeset godina u četiri slike: Gde smo sada mi?

Duško Bogdanović

Novi Sad

08.08.2023.

10:06

Četrdeset godina - iskustvo nas uči - ogroman je period za prosečan ljudski život.

Četrdeset godina u četiri slike: Gde smo sada mi?

Foto: 021.rs

"Rolerkoster" svega i svačega: lepog, ružnog, dobrog, lošeg, sreće, nesreće, ljubavi, mržnje... Odrastanja, školovanja, odlazaka na posao, koji smo voleli. Ili, nismo. Porodica, deca, unuci. Svadbe i sahrane. Zdravlje i bolest.

I tu smo, gde smo. Svako od nas. Četrdeset proleća, leta, jeseni i zima.

Rezultat? Zavisi kako ih je ko iskoristio. Sve preživljeno - uz nekada presudan uticaj drugih ljudi, ali i nečeg fluidnog, nedefinisanog, mističnog čak, poput sreće ili sudbine - najčešće i u najvećoj meri, ipak smo - ili nismo! - sami sebi priredili.

U nama su - kod nekog više, kod nekog manje, jasno ili osenčeno - ostale slike preživljenog. Prvenstveno onog, u čemu smo bili protagonisti. Učesnici ili svedoci.

Slede četiri takve, u dva dela prepričane.

Slika prva. Koncem 1978, decembar beše, ekipa Hokej kluba Vojvodina, pripremala se u Čehoslovačkoj. Posle ručka, jedno popodne, šetali smo kroz Brno. Zanimljiv, tipičan srednjoveropski grad, sa vrlo očuvanim dokazima bogate istorije.

Šmek stare hašekovske Češke, prepoznavao se najvećma u ljudima. Vide strance i obraduju se. Hokejaši iz Jugoslavije, jaka stvar za zemlju, koja je svetska velesila u tom sportu. Te godine bili i globalni šampioni. Ipak, svuda osmesi.

Ispred jednog lokala, okupilo se dvadestak mladih. Izbija glasna muzika, oni strpljivo čekaju da uđu. Ali, tek kada neko izađe. Lokalna pravila. Divni i od svih nas obožavani Mića Rudić, "tehniko" ekipe - čovek koji je sa neverovatnom sposobnošću kombinovao reči iz najrazličitijih jezika i, volšebno, stvarao okvir za sporazumevanje sa potpuno nepoznatim ljudima - raspitao se kod čoveka na vratima o čemu je reč.

Kaže, popodnevni disko klub. Možemo li da vidimo, Mića ne odustaje. Ko ste, šta se, zanima vratara. "Hokejisti. Jugoslavci". Može!

Ali, uz uslov da svako od nas pokaže pasoš. Slika za neverovati: mi, jedan po jedan u redu, sa "soškom" iznad glave, redar ispred nas, ponosno viče: "Pozornost, pozornost, Jugoslavci!". Pravi se špalir i ulazimo u lokal, poput najcenjenijih gostiju. Holivudskih zvezda, recimo.

Atmosfera unutra, kao u četiri sata po ponoći. U svakom smislu. Poslednji smo izašli iz lokala. Nema ko od nas nije častio simpatičnog "majstora" na ulazu. Nikome taj, da uzvrati na ljubaznosti, čast nije odbio. Alal vera, na "cugu"!

Da, da, jugoslovesnki crveni pasoš: zagarantovan prolaz, bez problema i bez viza, za gotovo sve granice ove naše Kugle. U Čehoslovačkoj je ta crvena knjižica bila roba o kojoj se sanjalo na crnom tržištu. Bogatstvo se za njega nudilo.

Taj pasoš je bio relativno lak za promenu slike bivšeg vlasnika, izmenu osnovnih podataka, i što je za Čehoslovake vrlo bitno, bio je relativno propustljiv za domaće policajce na granici, a prilično nezanimljiv, u smislu dodatnih i detaljnih provera, za zemlje kuda je novi "vlasnik" namerio da ode.

Četrdeset godina je prošlo. Malo? Mnogo?

Česi i Slovaci, godinama već, putuju sa pasošima svojih zemalja. Zapošljavaju se po Evropskoj Uniji, bez problema. Gde god se traži profesionalni profil, koji zainteresovani ima. Štaviše, ulaze u druge zemlje na posebnim šalterima, onim samo za građane Unije.

Nedavno to videh svojim očima na beogradskom aerodromu. Dok smo mi, bivši "Jugoslavci", čekali u dva "tora" za proveru pasoša, u krkljancu, jedni drugima na stopalima, za zaspalom ili uplakanom decom u rukama, besni i nezadovoljni, posada aviona iz Praga, gospodski je, za nekoliko minuta, ušla u Srbiju.

Slika druga. Decembar 1982. Deset dana smo boravilili u Mijerkureja Čuku, gradu u centralnoj Rumuniji. Vreme najgore diktature bračnog para Čaušesku. Domaćini su bili izuzetno ljubazni. Hotel najbolji u mestu, od pedesetak hiljada stanovnika.

Avaj, dok su čekali goste iz Jugoslavije, deo zgrade za nas rezervisan, po odluci lokalne vlasti, nije bio grejan. Prvu noć smo spavali kompletno obučeni. Neki od nas, i sa delovima kabaste hokejaške opreme na sebi.

To mesto je rumunski centar za sportove na ledu. Prva utakmica. Negde sredinom prve trećine - kvrc! - gasi se rasveta. Mrak u hali. Niko od hiljadu gledalaca, da pusti makar jedan glas negodovanja. Ni jedan zvižduk. Čekali smo na klupama desetak minuta i otišli u svlačionicu.

Nastavili smo utakmicu za pola sata. Domaćini i publika mirni, kao da se ništa dogodilo nije. Za dva dana, isti slučaj. Ovoga puta, za nas, nema čekanja. Pravac svlačionica, na tuširanje. Međunarodna utakmica, najavljena uredno u medijima i na plakatima. Domaćini su se do neba izvinjavali, ali su bili potpuno nemoćni. I neimformisani. Niko tih godina u Rumuniji nije znao kada će se isklučivati električna energija i koliko će prekid trajati.

Sutradan u lobiju hotela, Lola Siler, moj saigrač, reče mi da jedan Rumun želi nešto ozbiljno da razgovara sa kapitenom. OK. Predstavio se. Državni prvak je u brzom klizanju, ali zbog nekih disciplinskih kazni, bilo mu je zabranjeno takmičenje u inostranstvu. Mladić je izvadio 500 dolara, ogromne pare u to vreme u Rumuniji, i saopštio mi plan: mi treba pored autobusa da ostavimo jednu praznu hokejašku torbu. On će se uvući u nju i uz naš prtljag, preći granicu.

Hokejaške torbe jesu ogromne, bravca od 80 kila, baz problema da spakuješ... Ali! Preopasno. I za njega, i za nas. Dabome da nisam pristao. Kako bih? Znao sam da su tad mnogi građani Rumunije, na sve moguće načine, pokušavale da napust taj pakao od države. Jedan jadničak, pisale su naše novine, povezao je dve prazne butan boce i pokušao sa njima da dopluta do jugoslovenske strane Dunava. Užas!

Iz Rumunije smo nastavili za Mađarsku. U Budimpešti nas je čekala još jedna utakmica. Neverovatno, niko, ali baš niko na granicama, policajaci i carinici rumunski, pa ni mađarski, nije tražio da se otvaraju i detaljno pregledaju naše torbe. Sudbina!

Četrdeset godina. Malo? Mnogo?

Rumunija je danas ozbiljna demokratska država. Borba za što veća ljudska prava i individualne slobode, svakodnevna je. Država je članica Evropske Unije. Putuju im ljudi, gde god požele. Turistički, uglavnom. Mnogi od njih rade u zemljama Unije. Ali, i po Americi i Australiji.

Sportisti, oni najbolji, popunjavaju sastave sportskih ekipa po celom svetu. Bez ikakvog problema. Kažu da mnogi građani iz pograničnog dela dolaze vikendom u Vršac i druga mesta našeg Banata i kupuju željenu robu. Jeftinije, za njihove prinadležnosti.

A, i to sam čuo, mnogi naši Banaćani bez posla, odlaze u Temišvar i okolinu i tamo rade poslove, koje, zbog slabog plaćanja, domaćini odbijaju da prihvataju. Eto!

Četrdeset godina. Malo? Mnogo?

Sledećeg utorka, još dve sličice sećanja. I podsećanja.