Kako ih je Veljko Paunović "provalio" i pobegao glavom bez obzira

Pobegao je od zlatiborskih zora i onih škola za trenere koje drže omatoreli osnovci. Nije išao lakšim putem, pribavljanjem zvanja na osnovu prošlog života u kopačkama.

Klupa na tim trenerskim školama ume da nažulja kada ti predaju tipovi koji na tabli crtaju postave sa 12 fudbalera, mamurni od večernjih predavanja "ispod sača". Te pačije škole na kraju podele diplome, primenu gledate na srpskim livadama iz vikenda u vikend.

Srpski fudbal je vlasništvo onih koji nikada nisu uspeli da ovladaju svim padežima, ali jesu veštinom sedenja blizu čela trpeze. Od posebnih veština imaju to da uklope bele čarape sa tamnim odelom i torbicu od kože sa lošim zadahom. Jedni druge oslovljavaju sa "bata", od ostalih traže da ih zovu "čika" verujući da se hronični nedostatak znanja nadoknađuje brojem godina.

Selektor, prvak sveta, može da bude uveren u dve stvari, prva -  da bi ga potrošili kao vlažnu maramicu za ruke, druga - da bi ga rasitnili u sitne apoene kojima bi kupili još neku godinu vlasti u ovom Mordoru. Nije im dorastao, niti bi trebalo da rizikuje i pokušava da nauči na teži način. Ako će već sva ona zlatna deca što služe kao maska za čekove bez pokrića koje emituje srpski fudbal negde daleko, što bi se on razlikovao?

Trener ne može da okupi družinu nevoljnih i smorenih. Ti igrači će porasti, postati cinični i siti, kada ih ubaciš u tu ludu kuću od seniorskog tima, pre ili kasnije poželeće da izađu kroz prozore. Ona svetina napolju što kliče je pritvorna, spremna da baci u blato pale idole, da sudi i presuđuje. Ko će braniti, ko lepše peva, kome treba oduzeti pasoš, koja je ćelava glava naša i treba je tetošiti i proglasiti za nedodirljivu, publika glasa u tom sumanutom rijalitiju koji traje godinama. Za takve igrati i takvima se klanjati je sviranje violine na Titaniku, nema svrhu čak ni kada pobeđuješ.

Zbog toga je odlazak Paunovića dobra vest. Učinio je za trenutak naše jadne živote vrednim, pomogao nam da se pospemo zlatnom prašinom. Sada je to Paunovo perje otpalo, i sa nas samih, i sa živine što trčkara po blatu dok se grebe o tuđ uspeh. Ponovo smo neprijatan prizor u ogledalu i nikakva galama to neće promeniti. Štedite dah, biće vam potreban, srpski fudbal je navikao na smrad, ali sada to u čemu pliva već dve decenije preliva bedem zdravog razuma. Nevinih nema, svi smo saučesnici. (preuzeto sa Sportske.net)