Najava povećanja plata - uvertira za predsedničke izbore

Jedino tako se može razumeti odluka Vlade Srbije da poveća plate gotovo svima u javnom sektoru; profesorima sedam, lekarima, policiji i vojsci pet odsto, a nešto će dobiti i administracija u pravosuđu. Penzioneri će se morati zadovoljiti sa 6.000 dinara jednokratne pomoći do Nove godine, a potom će se i njihova penzija uvećati za 1,7 odsto.

Haotična javnost

Premijer je mesecima unapred najavljivao potez, uslovljen neophodnom saglasnošću MMF i zaista je učinio mnogo napora kako bi odobrovoljio "medjunarodnog finansijskog žandara". Adut mu je rast BDP u tekućoj godini za 2,7 odsto, bezmalo duplo više od plana, a i minus u budžetu je za 150 miljadi dinara manji od planiranog.

Javnost je, uključujući i dobar deo zaposlenih u javnim službama, nezadovoljna i stalno podseća da su uredbom pre nepune dve godine primanja u javnom sektoru onima sa platom iznad 25.000 dinara skresana za 17 odsto do 40.000, a čak 32 odsto iznad ove granice; u proseku zarade bolje plaćenima su snižene za nepunih 18 odsto.

Mada na prvi pogled izgleda razumljivo da su mnogi nezadovoljni visinom predstojeće povišice, veliko je pitanje da li su građani u pravu. Još je čudnije da i opozicione stranke prigovaraju na navodno premalom povećanju. Kao da su zaboravile da slična argumentacija i retorika pred ovogodišnje parlamentarne izbore nisu imale nikakav efekat na glasače.

Privilegije javnaša

Zaposleni u javnom sektoru su baš privilegovani u odnosu na radnike zaposlene kod privatnika. Efektivno rade četiri sata, naspram sedam sati radnika kod gazda, a zarade su, i nakon snižavanja, bile cirka 40 odsto iznad zarade zaposlenog u privatnom sektoru na sličnom poslu i sa sličnim kvalifikacijama. Putem sindikalnog udruženja stiču i sitnije dodatne koristi, a pored svega višak zaposlenih u ovom segmentu, izuzev zdravstva gde ima manjka lekara, tehničara i sestara, nije ispod 40 odsto ukupnog broja.

Kako onda da radnik iz nekog pogona ili seljak sa njive podrži kukanja iz javnih preduzeća?

Još je manje rezona za povećanje zarada nastavnicima; poredeći popise iz 1991 i 2011. godine vidi se da je broj učenika smanjen, pre svega usled demografskog kolapsa, za 31, dok je broj uposlenih uvećan za 29 odsto. Tu je višak svaki drugi, pa se rekordno uvećanje baš u ovom sektoru može objasniti time da učitelji i nastavnici, sindikalno organizovani, snažno utiču na raspoloženje učenika, ali i njihovih roditelja, baka i deka. Stoga je neophodno da se sledeće sezone iz ove struke čuju pozitivni tonovi.

Greška na početku svetske krize

Drugi razlog zašto građanstvo negativno gleda na rast penzija i zarada u javnom sektoru je povećanje krajem 2008. godine, na početku svetske krize, kada su svuda u Evropi primanja ozbiljno snižavana.

Primera radi, u Estoniji i Rumuniji penzionerima su penzije, a zaposlenima u državnoj službi zarade jednokratno umanjene u proseku za 22 odsto. S druge strane, naši su, navodno na pritisak SPS i PUPS- a, podigli zarade 10 odsto, a da nije bilo nikakvog ekonomskog osnova.

Bio je to drastičan udarac budžetu u svim narednim sezonama. Ljudi, naravno, selektivno pamte i danas malo koji penzioner, prosvetar ili javnaš ovu povišicu doživljava kao neosnovanu i nepravednu.

Šta je posledica olakog deljenja teško ušteđenog novca budžetskih korisnika zaposlenima u državnim službama?

Uštede su umnogome načinjene skromnim investiranjem države. U Srbiji se ulaže tek 17 odsto BDP, a da bi se ozbiljnije povećao bruto nacionalni dohodak neophodno je investirati 26-27 odsto. U vreme najbržeg razvoja Vojvodine, 1974-1982. godine, tadašnji pokrajinski premijer Nikola Kmezić je razvoj zasnivao na investiranju svakog trećeg zarađenog dinara, dakle 33 odsto BDP.

Ulaganjem do radnih mesta

Država bi morala ulagati u infrastrukturu, recimo u potpuno zapostavljene pruge, u agrar, jedinu delatnost koja u razmeni sa inostranstvom kontinuirano ostvaruje suficit, ali bi on relativno brzo i uz modernije prerađivačke pogone mogao biti dvostruko viši od sadašnjih milijardu dolara. Naravno, u obzir dolazi i brzorastući IT sektor, podrška banjskom turizmu...

Što je ulaganje manje, između ostalog jer se novac šakom i kapom deli javnom sektoru, neće biti ni poboljšanja kvaliteta naših proizvoda, niti ćemo moći povećati izvoz. A mala zemlja bez inostrane potražnje nema dovoljno podsticaja za rast proizvodnje. Bez rasta proizvodnje nema novih radnih mesta.

Teranje u inostranstvo

Tako se uvećava broj mladih koji perspektivu vide negde na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj zajednici. Svaki put kada premijer leporek najavi povećanje zarada u javnim preduzećima, prosveti ili administraciji, u isti mah je i znatnom broju mlađanih uskratio potencijalno radno mesto, odnosno usmerio ih na odlazak u inostranstvo.

A samo prošle sezone blizu 58.000 naših građana, dominantno mladih i odličnih stručnih kvalifikacija, otišlo je iz ove zemlje. Dakle, kada se profesor u državnoj školi pohvali povećanjem, baš kao i zaposleni u policiji ili vojsci, mora da zna da je istovremeno i veći broj njegovoih zemljaka, i to pre svega mladih, otišlo trbuhom za kruhom.