Ne zna se šta je više napunjeno robom. Donedavno bi to bio pogled za uživanje, pravo zadovoljstvo. Međutim, nekoliko godina unazad paori od tradicionalnih ratarskih useva imaju malo vajde.
Cene su već četvrtu sezonu zaredom izrazito niske i prihod teško da obezbeđuje novac za reprodukciju proizvodnje i preživljavanje. Kućne rezerve su odavno iscrpljene, a neizvesnost je toliko velika da se nerado obraćaju bankarima za kredite.
Prava Vojvodine
Naravno, nije lako odustati od nečega što je bio kamen temeljac ovdašnje poljoprivrede. Ali, već decenijama se u agrarnim krugovima, najviše baš među stručnjacima, govori o neophodnosti promene strukture srpske, posebno vojvođanske poljoprivrede. Puna oslonjenost na ratarske useve počinje krajem 19. veka i u svoje vreme davala je dobre rezultate.
Ali, vremena se menjaju, baš kao i uslovi poljoprivredne delatnosti. U socijalistička i jugoslovenska vremena Vojvodini se često uskraćivalo pravo da sama odredi strukturu sopstvenog agrara, i nametala se obaveza da proizvodi hranu za druge jugo-teritorije, posebno one koje nisu imale uslove za sopstveni agrar.
Vremenom se izgradila navika da se seju stotine i stotine hiljada hektara pšenice, još više kukuruza, mada su sumnje da je ovakva struktura poljoprivrede optimalna za pokrajinu odavno prisutne.
Poslednjih godina, sa sve češćom svetskom hiperprodukcijom kako pšenice, tako i kukuruza, šećera i soje, upitanost u korist od prevelikih površina pod ratarskim usevima postaje sve uočljivija. Siromašenje koje je posledično zahvatilo vojvođansko selo i seljaka ukazuje da su promene neophodne.
Niska cena
Na Produktnoj berzi pšenica se mesecima prodaje za 20–21 dinar po kilogramu, kukuruz je skuplji za najviše dinar. Cene su rekordno skromne, uslovljene dobrim rodom oba useva širom globusa unazad nekoliko uzastopnih godina.
Svetske rezerve su na maksimumu i ekonomski je logično da je cena za proizvođače nepovoljna. Prodaja se u ovom trenutku ne isplati, a seljačka nevolja je maksimalno uvećana jer nepovoljna tržišna situacija traje već duže vreme, i to u kontinuitetu.
Od 3,65 miliona tona pšenice roda 2025, što je za 25 odsto više nego takođe dobre prethodne sezone, seljak nema neke koristi. Procenjuje se da je od viška iz proteklih sezona preostalo najmanje milion tona, pa ispada da se trenutno u srpskim skladištima nalazi čak 4,5 miliona tona.
Domaće godišnje potrebe su oko 1,35 miliona tona i računica pokazuje da je višak od najmanje 3,3 miliona tona na stranom tržištu. Toliki izvoz žita je iz Srbije gotovo nemoguće obaviti u jednoj sezoni čak i kada bi se našao kupac. Ako se zna da je u Konstanci cena oko 180 dolara, računica pokazuje da je na dunavskoj luci teško dobiti više od 140–145 dolara. Jako malo.
Surovi latifundisti
Sa kukuruzom stvari su tek za nijansu manje nepovoljne. Berzanska cena na Crnom moru je oko 180 dolara, dok je protekle jeseni u Srbiji, posle nekoliko uočljivo rodnih sezona, rodilo samo 4,5 miliona tona, 14 odsto manje nego lane.
Međutim, zapušteno stočarstvo za posledicu ima oštar pad potražnje sa lokalnog tržišta, pa nam je za godišnju domaću upotrebu dovoljno i tri naspram donedavnih gotovo pet miliona tona. I ove robe je poprilično preostalo iz prethodnih sezona. Dakle, mada je rod bio slab, i kod ovog useva se mučimo sa izvozom i nezabeleženo niskim cenama.
Jako loše, pri tome i više godina duge tržišne neprilike ponovo nameću davnašnju temu o strukturi agrara u Srbiji, posebno u Vojvodini. Primedbe su da su ovdašnji seljaci previše oslonjeni na nekoliko osnovnih ratarskih useva. Ovim proizvodima na svetskom tržištu vladaju latifundisti kojima uzgoj na desetinama hiljada hektara omogućava nisku proizvodnu cenu, time i mogućnost da izdrže i periode katastrofalno nepovoljnih uslova na tržištu.
Sitni seljak u ovoj proizvodnji nije konkurent, već je unapred gubitnik. Slično je i sa kukuruzom, a sve više i sa šećernom repom ili suncokretom.
Šta rade u Rumuniji
Postavlja se, dakle, pitanje treba li ovdašnji seljak da menja strukturu uzgoja na svojim njivama. Kako srpski seljak nije jedini koji se suočava sa izazovima svetskog agrarnog tržišta, pogledajmo šta pred nedoumicama svetskog poljoprivrednog tržišta rade u drugim državama.
Rumuni su počeli da eksperimentišu sa uzgojem kukuruza uz navodnjavanje. Uspevaju da u ogledima na parcelama od po više desetina hektara postignu prinos od preko 22 tone po hektaru, gotovo trostruko više nego što postižu tradicionalnim oslanjanjem samo na "prirodnu" vlagu. Planiraju da prepolove površine pod ovim usevom, ali da ukupan prinos uvećaju za najmanje polovinu.
Dalji plan ima dve varijante: postići svetsku profitabilnost u uzgoju kukuruza, a mnogo je važnije i profitnije na jeftinoj stočnoj hrani izgraditi uspešno i mlečno i tovno stočarstvo. Ambiciozno, ali je put dobrano rizičan. Poslednjih meseci tone mleka i mlečnih proizvoda iz evropskog uzgoja preplavile su tržište i cenu mleka snizile su daleko ispod proizvodnih cena čak i najracionalnijih evropskih uzgajivača stoke.
Pet miliona tona povrća
Drugi, ovih dana neobično aktuelan primer jeste španska regija Almerija, koja je iz nekadašnje pustinje izrasla u vodećeg snabdevača povrćem najvećih evropskih gradova, u koje godišnje plasira bezmalo pet miliona tona hrane.
Da bi postigla vredan uspeh, morala je da se snabde dovoljnim količinama vode, ali i, još više, da maksimalno racionalizuje korišćenje dragocene tečnosti. Za nas to znači da bi trebalo dovršiti kanalske i vodne sisteme, potom se i dodatno preorijentisati na povrtarske useve. Za uspeh je, pokazuje i španski primer, neophodno neprekidno inovirati proizvodnju i razviti snažan i efikasan zadružni sistem.
Treći primer je mala južnoamerička država Gvajana, sa tek 730 hiljada stanovnika, koja uspeva da postigne samodovoljnost u snabdevanju svim osnovnim prehrambenim usevima. Uspeh je tim veći što je 85 odsto teritorije ove državice na obali Atlantika neprohodna džungla u kojoj nema nikakvog agrara. Poljoprivreda se realizuje na preostalih 15 odsto uskog obalnog pojasa obradivog zemljišta.
Relativna blizina ekvatora je ovoj državici obezbedila dovoljno toplote i vlage, ali za uspeh agrara su najvažniji intenzivne i pametne metode uzgoja. Odustalo se od monokulturnih parcela, pa se na poljima kokosovih stabala sadi i paradajz i ananas. U Srbiji, stariji još pamte, bundeva i lubenica su se uzgajale na parcelama sa kukuruzom, ali se u maniji monokulturisanja ova praksa izgubila.
Zajedno kokos i paradajz
Zanimljivo je da se u Gvajani često soja i kukuruz uzgajaju na istoj površini; ideja je da azot koji soja ostavlja u zemljištu kasnije posluži za uzgoj kukuruza. Ovim se prinos u odnosu na uobičajeni uzgoj uvećava za 20 do 50 odsto. Insistira se na tehnikama uzgoja koje ne iscrpljuju, već, naprotiv, obnavljaju zemljište. Istovremeno, stočarstvo je integrisano u ratarstvo upravo radi očuvanja kvaliteta zemljišta.
Upotreba veštačkog đubriva je minimalna jer se uzgajaju biljke koje štite jedne druge. Ovakav pristup bi mogao biti posebno zanimljiv za Vojvodinu, gde je vekovna i izrazita usmerenost na ratarstvo dovela do naglog opadanja kvaliteta oranica, te je na preko 85 odsto njiva sa najmanje četiri santimetra debelim slojem crnice prepolovljen ovaj dragoceni izvor kvaliteta zemljišta.
Komentari 1
Particulare matter
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar