Da li je realno da svako prima platu?

Tako oko 2.800 stanovnika prima po 550 evra svaki mesec, bez obzira da li su zaposleni ili ne.

Laburisti mogući predvodnici

Reč je o eksperimentu u kome Finska, država poznata po socijalnom modelu društvene organizacije, propituje ponašanje ljudi u situaciji kada ceo ili deo prihoda stiče nevezano za radni doprinos. Sledeće godine iznos će se uvećati na 800 evra mesečno. Sličan eksperiment se dešava u kanadskom gradiću Manitubi, dakle u zemlji izrazito (neo)liberalne ideologije.

Istina, proletos su Švajcarci referendumom odbili predlog da svaki njihov nezaposleni državljanin dobija mesečno 2.500 evra samo zato što živi u ovoj bogatoj državi. Ipak, 26 odsto stanovnika glasalo je Za, mada je svota bila na nivou najviše socijalne nadoknade.

Nedavno je i lider britanskih laburista Džeromi Korbin obznanio da razmatra mogućnost da njegova stranka u program uvrsti pravo na univerzalni lični dohodak (ULD), za početak eksperimentalno "jer se ne zna šta će se desiti kada ljudi počnu dobijati platu za nerad". I dok se svojevrsni opiti događaju unutar malih i ciljno odabranih grupa, plan Korbina bi se odnosio na državu sa 65 miliona žitelja i ekonomojom petom po snazi na svetu.

Prevazići tehnološku nezaposlenost

Kao osnovni motiv Korbin je spomenuo "osiguranje od nezaposlenosti".

Ali onih što ne mogu da nađu posao bilo je oduvek. Mora da je ovo neka bitno drugačija situacija od svih dosadašnjih, pogotovo kada su problemi sa zapošljavanjem uzeli zabrinjavajuće razmere po obimu i, još više, trajnosti. Da je u pitanju takozvana "tehnološka nezaposlenost" sugeriše i maskenbal pred referendum u Švajcarskoj, kada su povorku predvodili "kartonski roboti" sa napisima: "Ne želim da vam preotmem posao i da vas dovedem u patnju. Želim da vas oslobodim od napornog i monotonog rada, zato sam za ULD".

Svakako da je korist od digatalizacije, kompjuterizacije i robotizacije nemerljiva. Postalo nam je u trenutku dostupno ono što do pre četvrt veka nismo mogli ni sanjati. Roboti nas zamenjuju na mestima koja zahtevaju ekstremno naporan ili pak rad jednoličan i monoton do jezivosti. U tom smisluje rad je humanizovan, kreirana su i nova zanimanja i radna mesta u vezi sa pripremom ili načinima upotreba novih tehnologija.

Poslovi se sele u IT sektor

Međutim, broj ljudi koji ostaju bez radnog mesta je uočljivo veći. Poređenje između Epla i Dženeral Motorsa odslikava preuzimanje poslova i zarade:

50.000 zaposlenih u najvećoj svetskoj firmi (a prvih osam su sve iz sektora IT) je 2011. godine prihodovalo 248,3 milijarde dolara, dok je 250.000 radnika u najvećoj firmi realne ekonomije prihodovalo tek 51 milijardu "zelembaća". Dakle, svaki zaposleni u Eplu je prihodovao trideset puta više od zaposlenog u najmoćnijoj proizvodnoj kompaniji.

Ne želeći da dodatno podstiče već globalno izražen osećaj nesigurnosti, Korbin nije išao do kraja i nije predlog za uvođenje ULD obrazložio "osiguranjem od tehnološke nezaposlenosti", čime u najužem krugu kineskog vođstva obrazlažu stalno odlaganje odavno najavljenog uvođenja milion robota u najveće proizvodne kompanije.

Kada softveri pišu softvere

Danas kada mašine proizvode nove mašine savršenije od njih samih, dok softeri "sami" pišu i najsloženije programe, postaje sve aktuelnije pitanje potrebe i mogućnosti da ljudi rade u proizvodnji, ali sve više i u finansijskim institucijama i uslužnim delatnostima. Radnici ostaju bez posla ili rade slabo plaćene poslove, te ne stiču prihode dovoljne da kupe mašine koje roboti proizvode. Dolazimo i do suštine aktuelne krize, kada je vidljivo da su ljudi sve ređe u mogućnosti da kupuju novije proizvode i usluge koje roboti sve ubrzanije proizvode i, na neki način, kreiraju.

Naše tradicionalno shvatanje da je kapitalu neophodna ljudska radna snaga se polako pokazuje kao trivijalno pojednostavljenje. Kapital je oduvek najviše, po mnogima i jedino, interesovao profit, radna snaga je bila samo neophodno sredstvo kojim se ostvarivao višak vrednosti; tako reći, nužno zlo.

Dok je tokom gotovo celog XX veka razvijeni kapitalizam počivao na mogućnosti srednje klase, od nižeg, preko srednjeg, do višeg sloja, da troši baš usled visoke zaposlenosti i dobrih zarada, danas je gro vodećih ekonomista mišljenja da je prošlovekovna paradigma zauvek potrošena. Krizu tumače kao sekularnu stagnaciju i izlaz iz nje smatraju mogućim tek kada se sam kapital transformiše i nađe nov način za sticanje profita.

Transformacija kapitala

Pokušaji, za sada eksperimentalni, sa univerzalni ličnim dohocima su usmereni na pomoći da se nađe izlaz iz krize baš pomoću transformacije kapitala. Ako se malo dublje zadubimo, videćemo da je u svim varijantama "plate za nerad" osnovno da se ne ide protiv investiranja. Na protiv, oblici testiranih distribucija su takvi da ostavljaju prostor za neprekidno ulaganje.

Zagovornici ULD procenjuju da se ljudski rad sve više udaljava od proizvodnje, kreiranja finansijskih ili usluga drugih vrsta, pa je logično da i prihod svakog pojedinca ne bude uslovljen radom u proizvodnji, banci ili uslužnoj sferi. Ako mašinama za stvaranje profita više nisu potrebni ljudi, onda ne trebalo, niti ima osnova, da primanja ljudi budu uslovljena poslom za mašinama.

Zdravstvo, školovanje i stanovanje

Promena je radikalna i, ako se realizuje, značila bi da se odustaje od osnovnog kapitalističkog postulata da su ljudi prinuđeni da prodaju radnu snagu kako bi preživeli. Ipak, ne bi trebalo razumeti da će ljudi bukvalno primati platu za nerad; u početku biće obavezni više od zaposlenog voditi brigu o deci ili starijim članovima familije.

Ceo poduhvat mogao bi postići efekat jedino ako bude dopunjen velikom transformacijom u uslugama obrazovanja, zdravstva i stanovanja koje bi morale postati lako i jeftino dostupne. Jer, ako se u ove svrhe budu izdvajali visoki troškovi, malo šta će ostati za stalnu potrošnju srednje klase shvaćene u najširem smislu.

Saglasni i liberali

Mada se ceo pokret doživljava kao socijalan, osnovne ideje su u skladu sa učenjima Hajeka i Fridmana, dvojice gurua liberalne ideologije. Hajek je u obezbeđenim bazičnim uslovima video dosta jaku garanciju da ljudi, zaštićeni osnovnim prihodom, smelije rizikuju ulaskom u preduzetništvo. Fridman se, pak, zalagao da se do neke forme minimalnog ličnog dohotka za svakog dođe putem dobrovoljnog poklona, smatrajući da se na taj način distributivna uloga sa države premešta na tržište.

Zagovornici univerzalnog ličnog dohotka postaju pokret širokih društvenih slojeva; to je neophodno, baš kao što je potrebno da se razvijaju kao grupa kojoj "pravo na slobodno vreme" nije važnije od obrazovanja, zdravlja i uslova stanovanja.