Priča Vuka Šćekića: Prilagođavanje i u 102. godini nesvakidašnjeg života

Autor: Veljko Drljača

Novi Sad

24.06.2026.

13:30 > 13:12

U životu punom velikih preokreta i promena, od partizana do Golog otoka, od Crne Gore i Slovenije pa sve do Vojvodine, u 102. godini života, jedan od najstarijih Novosađana Vuko Šćekić, započeo je još jedno poglavlje.

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

Priča Vuka Šćekića: Prilagođavanje i u 102. godini nesvakidašnjeg života

Foto: 021.rs

Nesvakidašnji život Vuka Šćekića, sa kojim smo razgovarali prošle godine na njegov 100. rođendan, obojen je uzbudljivom i tragičnom istorijom prošlog veka. Uprkos tome, Vuko još uvek sa zadovoljstvom pozitivno promišlja o budućnosti.

Posle više od 50 godina provedenih na Limanu, nedavno se preselio u dom za stare. Tamo, kako nam je rekao, "ima više kandidata za posete neko što dom može da primi".

Iako je već zakoračio u drugi vek života, nema puno kajanja. Žao mu je samo, kako kaže, što nije više pisao o zanimljivoj istoriji i događajima iz njegove mladosti. Iako samokritičan, podsetimo da je Vuko već napisao knjigu o Golom otoku i to kada je imao 92. godine, u kojoj je samo jedno poglavlje posvetio sebi.

Uprkos tome što je još uvek izuetno bistre misli, vid ga polako izdaje, ali sa lupom pri ruci taj mali problem lako je rešio. Što se tiče dugovečnosti, kaže da ne nema savet ili objašnjenje za produžetak životnog veka.

"Ja se ne sećam se da sam nešto razmišljao o godinama života. Kad odjedanput proslaviš 100 godina, idu te stote godine. Osećam se dobro, uopšte ne osećam da je to 102. godina, ništa me ne boli", priča Vuko.

Nažalost, Vuku je nedavno preminula supruga sa kojom je bio u braku 66 godina i koja mu je bila najveći oslonac. Tako se Vuko, još jednom u svom dugom ali krajnje neizvesnom životu, našao u situaciji u kojoj mora da se prilagođava novonastalim okolnostima.

Kao što smo ranije pisali, on se rodio u selu Babino, nadomak Berana. Tamo počinje njegova duga i mučna, ali uprkos svemu, pobednička priča.

Kao gimnazijalac, 1943. godine odlazi u partizane sa kojima se borio do oslobađanja od fašističke okupacije. Posle rata čeka ga politički progon u periodu Informbiroa i ozloglašeni Goli otok na kome provodi više od šest godina. Sila progona dovela je do kraha njegovog prvog braka. Iako kaže da je to bio brak iz ljubavi, pod pritiskom ondašnje vlasti i omraženosti prema onima koji su bili na Golom otoku, morao je da se razvede.

"Kako je prolazilo vreme, sve više je teror bio neviđen, grubo fizičko nasilje. Pomalo razmišljam da sam možda bio u zabludi, ko to zna. Posle dva, tri ispitivanja, svi smo rekli da smo pogrešili, ali u duši niko od nas nije priznao to", ravnodušno se priseća Vuko.

Posle Golog otoka, život nije odmah krenuo na bolje. Zbog svoje prošlosti bio je omražen u društvu pa nije lako mogao da dođe do posla. Jednom prilikom je, kako je ispričao za 021.rs, zajedno sa drugom iz vojske otišao kod predsednika opštine, koji je bio oficir u ondašnjoj Udbi, kako bi pokušali da se zaposle, međutim tada saznaje da u svom rodnom kraju neće imati budućnost.

"Čekali smo jedno sat vremena, stajali ispred njegove kancelarije. Kad smo ušli unutra, on sedi za stolom, nešto piše. Onda nas pita, a šta hoćete? Mi kažemo, pa posao. Ti Miško ćeš dobiti posao, moraćeš malo da sačekaš, a ti Vuko nećeš nikad, već idi radi zemlju kod oca. Mišku su dva brata poginula u ratu pa je mogao da dobije posao. Od nas desetak Šćekića šestoro je završilo na Golom otoku", priča Vuko.

Posle toga, uz pomoć oca odlazi u Sloveniju kod brata od strica. Rođak mu je ujedno bio i španski borac koji mu je pomogao da pronađe posao. Posle nekog vremena u Sloveniji, prijavljuje se na konkurs za finansijskog knjigovođu u Despotovu i tako, gotovo slučajno dolazi u Vojvodinu, jer je na konkursu mislio da je reč o Despotovcu, koji se nalazi južnije u Srbiji.

Ma da, kako kaže, bilo mu je sasvim svejedno gde završi, samo da ne mora da priča na slovenačkom, jer nije uspeo da ga savlada.

Posao knjigovođe naučio je baš na Golom Otoku, gde je završio kurs nekoliko meseci pre nego što je pušten na slobodu 1956. godine. Kako nam je ispričao, u zatvoru je radio i kao kamenorezac, ali sa namerom nije hteo da spominje tu kvalifikaciju, jer je hteo da nastavi sa školovanjem. U Gimnaziji je bio odličan đak, a tokom školovanja 1943. godine priključuje se oslobodilačkoj borbi. Ratne godine provodi sa Četvrtom proleterskom brigadom, a iz rata izlazi kao oficir u vojsci.

"Brzo se ginulo, pa se brzo i napredovalo. Mnogo omladine je poginulo tada. Teška mi je bila armija. Naime, zbog patriotizma nisam javno iskazivao da bih hteo da se demobilišem, ali u duši sam osećao to, ja sam hteo da dalje učim", iskren je Vuko.

Ipak, na kraju je ostvario svoju želju za formalnim obrazovanjem. Godinama kasnije, posle zatočeništva, u tridesetim godinama života upisao je Pravni fakultet u Beogradu koji je i završio za nešto više od četiri godine, iako je sve vreme tokom studija paralelno radio kao knjigovođa.

Brak preko kačamka

Vuko se sa svojom dugogodišnjom suprugom upoznao kada je već imao tridesetak godina u Despotovu, pod zanimljivim okolnostima.

"Nezgodno mi je o tome da pričam pred ćerkom. Ona je bila Hercegovka, imala je četiri brata, svi su bili veliki. Jedan od njih je radio kao magacioner i jednom me je zvao da dođem kod njih na ručak, spremaju kačamak. Došao sam kod njih upoznali smo se i ja sam počeo da dolazim kod njih, tako je mene kačamak oženio", šaljiv je Vuko.

Njegovu suprugu i Vuka nasleđuje dvoje dece, dva unuka i dvoje praunučadi. Njegova ćerka Sonja nam je rekla da, uprkos svemu što je Vuko preživeo, nikada nije taj teret stavljao na porodicu, naprotiv, oni su sasvim slučajno saznali da je Vuko uopšte i bio na Golom otoku.

"On nikad nije hteo da nas truje nekim ideološkim stavovima, da nas na bilo koji način ograničava ili sputava. Mi smo to potpuno slučajno otkrili tako što je moj brat nešto kopao po papirima" kaže njegova ćerka Sonja.

Posle Despotova zaposlio se u preduzeću Dunav-Tisa-Dunav i dolazi u Novi Sad, prvo u Almaški kraj i onda u limansku kulu, gde provodi više od pola veka. Tokom tih godina, priča ovog neočekivanog Limanca prelazi iz neprestane borbe za opstanak u priču jedne porodice i novih prijatelja u čijem se središtu nalazi Novi Sad. Vukovi "kandidati" za posete su najvećim delom njegove komšije i rodbina, ljudi sa kojima je proveo čitav vek.

"I tako odjednom, deca na fakultetu, žena se zaposlila, popravila se situacija, i materijalna i moralna. Prestao sam i ja da razmišljam o mom Golom otoku i interesima iz mladosti. Novi Sad mi je bio nešto svetlo, ponosan sam bio što sam u Novom Sadu, ako me je nešto partija naučila u svoje vreme, to je da budem skroman. Sa čim sam ja zaslužio da dođem u Novi Sad i da živim u tako kulturnoj sredini? Ostvariti svoje snove mladosti baš u Novom sadu, zavrišiti fakultet, imati porodicu, zbog svih tih stvari Novi Sad sam voleo ljubavlju zaljubljenih, ljubavlju mladoženje", zahvalan je Vuko.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Dodaj 021.rs kao glavni izvor na Google-u

Teme

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.