Novosadska industrija: Privatizacija pojela gigante
Joka i Milan su više od tri decenije u braku. Imaju dvoje dece, a gotovo ceo svoj radni vek proveli su u industrijskim zonama Novog Sada.
Foto: 021.rs
Joka je 31 godinu radila u fabrici Albus, dok je njen suprug Milan radio u nekoliko različitih fabrika, često, kako kaže - "tri norme", bez dodatne plate.
Upoznali su se na poslu, kao i još osam parova iz njihove smene, sa kojima su ostali prijatelji, i dodaju, svi su u srećnim brakovima.
Danas su oboje penzioneri.
A industrijske zone nisu značajne samo u njihovim životima.
Novi Sad i Novosađani dan-danas imaju mnogo toponima za mesta susreta koja više ne postoje.
Ona autobuska stanica između Futoške i Ž. stanice, i ceo taj potez, izgleda da će zauvek pre biti Kokra ili Lutrija nego nekakva raskrsnica Bulevara oslobođenja i Bulevara kralja Petra I.
Godine i decenije su, uprkos rušenju i nestanku, nadživeli i Pečurka, legendarna pumpa kod Spensa, i Atrijum, i Pilot, i mnogi, mnogi drugi.
A za decu novosadskih prigradskih naselja, posebno za one sa zapadne strane Novog Sada, na putu prema Bačkoj Palanci, grad je počinjao od Rasadnika, ili eventualno od Jugoalata.
Isto tako su se oni iz Šangaja ili Malog Beograda pozicionirali u odnosu na novosadsku rafineriju, oni sa Salajke ili Podbare su dobro znali gde je Danubius, a Merkur, Neoplanta, Pobeda ili 'nova' Autobuska postali su opšta mesta za Novosađane.
Toliko su, eto, industrijske zone Novog Sada uticale na našu stvarnost.
Neke od ovih su preživele i danas stoje postojano, u novom ruhu, kao još uvek značajni simboli grada, dok neke druge čekaju na neka nova, bolja vremena - prazne i razrušene.
Priča Joke i Milana
Joka i Milan me dočekuju poput svake druge porodice poreklom iz 'naših' krajeva, iz Bosne.
Joka se izvinjava zbog neurednog dnevnog boravka, i odmah počinje da čisti pomalo, kroz razgovor. Nju raduje da priča o svom nekadašnjem radu, čak i kad su priče teške, dok njen suprug tek sa vremena na vreme progovori da potvrdi njene reči.
"Tamo, sine, koliko si vredan toliko si mogao nešto malo bedno, više da nagrebeš", počinje Joka.
Tvrdi da je njen posao bio težak, da se radilo non-stop, i za subote - sve da se ima za crne dane. Ali ima i mnogo lepih uspomena na svoje dane u novosadskom "Albusu".
Seća se svojih kolega, koje i danas ponosno opisuje kao "jako vredne ljude, sposobne i odane" i kaže da su, iako nisu imali kvalifikacije, bili u svom radu tamo tako pažljivi i stručni da im se ništa nije mnogo zameriti.
"Ja sam bila u sindikatu znaš, član sindikata. I tamo stvarno, to je bila pretežno nekvalifikovana radna snaga. Ali to su bili jako vredni ljudi, sposobni, odani, svi smo bili tu jedni za druge", tvrdi Joka.
Milan će dodati - "I kod mene je bilo tako, u svakoj firmi tako bilo".
Ali radnici su, posebno za Joku, jedna od retkih svetlih tačaka u njenom radu. Seća se kako se "kralo posvuda", seća se kako je i u doba samoupravljanja uvek bio neko iznad ko se više pita, ali najkritičnije govori o privatizaciji.
Kaže da su radnici Albus sami izgradili, da su svoj novac davali za sve, pa na kraju i za sopstvene mašine, i da je jednog dana samo neko došao i uzeo im to sve, "da niko ne zna ni gde, ni kako, ni zašto".
"Mi smo napravili firmu Albus. Naša generacija. Niko nama nije Albus poklonio. Mi smo od naših plata - svaka ta generacija je bila zadužena da se skida s plate. Davali smo za školstvo, za zdravstvo. Uzimali su sami koliko su hteli. To su sve radnici kupili. To je sve od naših plata", tvrdi Joka.
Ipak, Joka zaključuje da bi, kada bi mogla da kaže nešto sebi pre nego što se zaposlila u Albusu, rekla samo da ode što pre "negde preko". Veruje da bi samo tako danas živela bolje. Ali veruje i da nije sve izgubljeno. Ona misli da bi sve industrijske zone mogle ponovo da rade kao nekad, i da tako treba – ali kaže da "niko neće da se bavi time".
Milan se ovde ubacuje i kaže da bi on opet rado radio tamo gde je proveo svoj radni vek. On kaže da nije ni tad bilo savršeno, ali je on bio zadovoljan.
"Nije ni tad bilo sve dobro, ali ako si hteo da radiš, mogao si da radiš i da zaradiš nešto. Danas deca nemaju gde ni da rade", zaključuje Milan.
Narod me zove - u Pobede nove
Petar je takođe penzioner. Danas živi sa suprugom u Bačkom Jarku, i u Novi Sad ide uglavnom da poseti unuke.
Petar sa porodicom, iz arhive sagovornika
On je svoj rad proveo na kontroli u petrovaradinskoj Pobedi. Svojih radnih dana seća se mnogo lepše nego Joka. Kaže da su u samoupravljanju svi radnici "bili nekako bliži" i da se u celoj firmi osećala solidarnost.
"Ako je neko podbacio, nije bilo problema da drugi dotira. Uvek smo bili solidarni i što se tiče isplata plata, i za sve što treba", kaže Petar.
Petar ponajviše žali za raspadom nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i kaže da su novosadske industrijske zone radile kako su radile, pre svega zbog velikog domaćeg tržišta koje su imale.
A danas, on ne veruje da se tu može išta popraviti, i misli da je "ogromna šteta" što se sve odigralo kako jeste.
"Ko bi mislio da će to ovako izgledati danas? Ta moja Pobeda, te sve fabrike su izgrađene kako treba. To je bilo sve kompletno novo, dobro urađeno – to je bila prava industrija. Ovo danas, to su sve neke radionice, i šta ja znam, ovi što dolaze i otvaraju kod nas. Sklepaju to sve od ovih panela i zdravo. Mlad čovek koji počinje da radi, mora da radi, mora da se trudi, ali mora da ima i gde. Mi smo mogli, u moje vreme nije bilo nezaposlenih. Danas toga više nema, mladi nemaju gde, ni kad hoće", zaključuje Petar.
Pročitaj još
Radnička klasa odlazi u - privatizaciju
Privatizacija se formalno definiše kao proces prenošenja vlasništva nad kapitalom iz javne, odnosno državne u privatnu svojinu.
Na teritoriji Srbije, ovaj proces započet je još u vremenu Jugoslavije, i to za vreme savezne vlade Ante Markovića. Taj prvi pokušaj privatizacije otpočeo je 1989. godine, sa izvesnim doradama naredne 1990. godine, te potom i sa dodatnom doradom, na teritoriji samo SR Srbije 1991. godine sa uvođenjem takozvanog Zakona o svojinskoj transformaciji, formalno nazvanog Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine.
Taj prvi pokušaj privatizacije naišao je na umeren uspeh, sa neočekivanim i snažnim podsticajem u vidu visoke inflacije i ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. Zakon je potom promenjen 1994. godine, i napravljeni koraci ka privatizaciji imovine su gotovo u celosti poništeni, i tako je i ostalo sve do narednog pokušaja iz 1997. godine.
I taj pokušaj iz 1997. godine bio je, poput onog prvobitnog, i dalje neobavezan, decentralizovan i usmeren ka radničkom akcionarstvu – kao takav, i njegov uspeh bio je ograničen te je tako do 2000. godine jedino veliko preduzeće koje je bilo, makar i delimično privatizovano Telekom.
"Prava" privatizacija je u Srbiji sprovedena 2001. godine, i to usvajanjem nove izmene i dopune zakona o svojinskoj transformaciji, i ta nova vlada tada još uvek SR Jugoslavije odabrala je takozvani model klasične prodaje, ali sa izvesnim lokalnim specifičnostima.
To je na teritoriji Srbije podrazumevalo da je planirana prodaja, a ne besplatna podela, ali tako da se prodaje "strateškim investitorima" i to konkurentskim metodama, kako je Vlada navela, dok bi građani i zaposleni dobijali na poklon manji deo akcija u preduzećima, maksimalno 30 odsto za preduzeća koja se prodaju na aukcijama.
Pored toga, ovaj zakon je predviđao i restituciju, kao i restruktuiranje za preduzeća koja nisu imala dobre izglede da nađu kupca.
Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo, za 021.rs kaže da je grešaka tokom privatizacije bilo mnogo, ali da je ključna što poslodavci i političari još uvek nisu shvatili da su "radnici najveći kapital poslodavca i najvažniji deo procesa rada i stvaranja viška vrednosti".
"Ovde se radnik shvata kao oruđe za sticanje profita, sa kojim se može raditi šta je poslodavcu volja i koje se veoma lako može zameniti jeftinijim oruđem. Nijedna privreda na svetu se nije razvila takvom logikom, a kako su nam sve greške iz prethodnih ciklusa pokazale - privatizacije i trke do dna nakon toga - korist koju od dehumanizacije radnika imaju samo predatorski poslodavci, koji dolaze u Srbiju da bi ostvarili kratkoročan ekstraprofit i nakon toga se gube bez traga. Očigledno je da političari koji kreiraju ekonomsku politiku, politiku zapošljavanja i rada, nisu svesni ovoga, ili ih jednostavno nije briga", naglašava Reljanović.
Svi na pod - ovo je privatizacija
Reljanović takođe objašnjava da je radno zakonodavstvo tokom 90-ih godina prošlog veka i dalje bilo dosta naklonjeno radnicima, ali da je ipak napravljen oštar otklon od prethodnog samoupravljačkog sistema.
Dodaje i da su privatizacije iz ovog perioda bile nešto bolje po radnike, odnosno nisu bile praćene masovnim otpuštanjima, bile su strateški ograničene, i u zavisnosti od ciklusa privatizacija uključivale su i podelu udela u vlasništvu samim radnicima, pa čak i bivšim radnicima.
O procesima privatizacije sa početkom ovog veka, Reljanović ima mnogo negativnije mišljenje. Tvrdi da je pozicija radnika značajno oslabljena, prvenstveno Zakonom o radu iz 2001. godine, da je potom malo izbalansirana Zakonom o radu iz 2005. godine, koji je i danas na snazi, ali da su konačne izmene iz 2014. godine dodatno ustalile neravnotežu moći u radnom odnosu u korist poslodavca.
"Istovremeno, procesi privatizacije koji su sprovedeni imali su samo nominalno za cilj zaštitu radnika, budući da su uobičajeno predviđali da novi poslodavac nije mogao da otpušta radnike u jednom kraćem periodu. Međutim, niz privatizacija izvršen je zbog lokacija zemljišta ili zgrada, rasprodaje imovine preduzeća, radi preorjentisanja na obavljanje drugih delatnosti - sve ove kombinacije nisu podrazumevale opstanak radnika koji su bili zaposleni u trenutku privatizacije, tako da su novi poslodavci masovno otpuštali radnike nakon isteka minimalnog perioda zabrane", naglašava Mario Reljanović.
Sagovornik 021.rs ističe da su otpuštanja uglavnom sprovođena u skladu sa zakonom, i to u skladu sa Zakonom o radu iz 2001. godine, ali da to nije čudno jer "sami radnici nisu imali neka naročita prava u ovim situacijama", te dodaje i da, čak i kad jeste bilo prekršaja, radnici nisu bili dovoljno upoznati sa svojim ograničenim pravima, te veruje da su postojali slučajevi nezakonitosti koji nisu ni zabeleženi. A ističe i da sudovi i inspekcije "nisu bili ništa manje ili više efikasni tada nego što su danas u zaštiti radnika".
"Poznati su mnogi slučajevi u kojima su radnici stizali i do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu zbog nemogućnosti države da zaštiti njihova imovinska prava, odnosno potraživanja po osnovu rada, u takvim situacijama. Inspekcija rada praktično nije mogla puno toga da učini osim ako se radilo o očiglednom kršenju zakona, odnosno očigledno nezakonitim otkazima. U slučajevima stečaja ni tada kao ni danas nije postojao efikasan mehanizam za zaštitu potraživanja radnika. Zaposleni spadaju u prioritetne poverioce tokom stečaja, ali se u velikoj većini situacija ne namire iz stečajne mase ni približno visini dugovanja poslodavca", tvrdi Reljanović.
Kao dodatni problem privatizacije u Srbiji, Mario Reljanović ističe i slabljenje sindikata uzrokovano naglim opadanjem broja radnika, ali i "neustavnoj odredbi koja je aktuelna decenijama u Zakonu o radu – da samo zaposleni mogu biti članovi sindikata, čime je sindikalno organizovanje oteto od velikog broja radnika koji u drugim državama imaju pravo da budu članovi sindikata iako nisu trenutno aktivni radnici".
"Povrh svega toga, sindikati su upali u spiralu smanjenja uticaja i smanjenja članstva, što ih je nateralo da se bore za status quo umesto za poboljšanje položaja radnika, čime su dalje izneverili očekivanja radnika što je dodatno uticalo na umanjenje članstva i mobilizacioni potencijal, i tako u krug", dodaje stručnjak za radno pravo Reljanović.
Devastirana industrija iz perioda SFRJ
Ekonomski analitičar Stefan Marić smatra da industrijska tranzicija u Srbiji nije bila samo odgovor na nasleđene probleme, već i svesna politička odluka.
"Srbija je danas jedna od najdeindustrijalizovanijih zemalja u Evropi, a industrija koju smo nasledili iz perioda SFRJ gotovo je u potpunosti devastirana", kaže Marić.
I on se slaže sa Reljanovićem u kritikama perioda privatizacije i tranzicije, i kaže da je ona sprovedena "brzo i bez jasne strategije, u trenutku kada su u svetu dominirali modeli takozvane 'šok terapije'".
"Mi smo, da bismo se uklopili u neki novi evropski poredak, kao nova liberalno-kapitalistička zemlja u potpunosti, podlegli neverovatnim promenama, i ako mene pitate ekonomskim zločinima. Gotovo sve ono što je dobro, danas je nasleđe iz tog, predtranzicionog perioda, a mi smo se tako lako odrekli toga", kaže Marić.
A i Reljanović potvrđuje ovu ocenu, te zaključuje i da su trendovi uspostavljeni privatizacijom, i danas aktuelni u našem društvu.
"To nije samo posledica tranzicije, već i neoliberalnih politika koje prevladavaju u ekonomskim politikama država, pa i Srbije, u 21. veku. Te politike svode radnike na objekte koji imaju samo zadatak da uz što manje koštanja stvore što veći višak vrednosti. U tom smislu se apsolutno nije brinulo o sudbini radnika tokom privatizacije, ali ni nakon toga situacija nije bolja jer je nakon rasprodaje kroz privatizaciju nova politika bila privlačenje direktnih stranih investicija po svaku cenu, što podrazumeva takozvanu 'trku do dna', koja se u potpunosti uklapa u neoliberalni i dehumanizovani koncept radnih odnosa", zaključuje Mario Reljanović.
Marić pojašnjava i da je specifično, u kontekstu Srbije, jasno da je pored profitnog motiva, tu i sekundarni motiv "brisanja istorije, i to temelje i narodno-oslobodilačke borbe, i važnih ličnosti, pa tako i to industrijsko nasleđe".
Mogu li industrijske zone opet proraditi?
Naravno, kaže Stefan Marić, ali "ne znači da je to verovatno".
"Unutar postojeće ekonomske doktrine, postoje jasni obrasci, i vrlo striktna pravila, i onda unutar takvih nekih parametara vi ne možete da promenite na bolje neke stvari sada u industrijskoj zoni. Ali to ne znači da je koncept toga loš. Da je ideja i samo postojanje neke industrijske zone u nekom gradu loš", tvrdi Stefan Marić.
On se slaže sa ocenom Joke, nekadašnje radnice Albusa, u pogledu mogućnosti obnavljanja značaja industrijskih zona, ali ni on nije optimističan da je tako nešto verovatno – "ne samo sa ovim režimom, nego i sa ovakvim sistemom". A i Mario Reljanović ističe da je jasno da ne postoji nikakva politička volja za ovakvim projektom.
"Koncept svakako nije loš, ali da bi on bio realizovan, mora da postoji jasan plan razvoja, ne samo da se profitira i da se zapošljava radi zapošljavanja nego recimo, da se uslovljavaju strane firme da zapošljavaju kvalitetnu radnu snagu, da prenose tehnološku opremu i neophodno znanje, da doprinesu razvoju grada ili zemlje – suštinski sve suprotno od ovoga sada, a to znači da ih ne podstičete da samo dođu na brzinu, zaposle neke ljude radi subvencija i potom vrlo lako odu", opisuje svoje viđenje Stefan Marić.
Dodaje i da se svaka zemlja zapadne Evrope tako razvijala, pa jasnim i snažnim protekcionističkim merama, i da su tek naknadno otvarale slobodno tržište, i naglašava da mu je "prosto neverovatno da to nije zdravorazumski i jasno važnim donosiocima odluka ovde".
Ipak, Marić dodaje da je jasno i da je ovo "previše daleko", ali veruje da postoje jasni koraci koje bi bilo lakše i realnije provesti "sa nekom novom vlašću". On objašnjava da kao prioritete treba postaviti subvencije poljoprivrednicima i fokus na razvoj poljoprivrede, razbijanje monopola u drugim industrijama, i postavljanje jasnih uslova i pravila za strane investitore koja favorizuju domaće sirovine, domaće visoko-profilisane radnike i domaće podizvođače.
"To sve zvuči sasvim logično, ali po današnjim, nekakvim nazovi-pravilima, važi potpuno suprotno. Vi ste, recimo, oslobođeni poreza na uvoz sirovina iz inostranstva danas – to znači da vas poreski država Srbija podstiče da vi ne razvijate domaće manje firme", ističe Marić.
"Penzija mi je skroz skromna"
I Marić i Reljanović tvrde da su masovna otpuštanja radnika tokom privatizacije, iako formalno po zakonu, bila sprovedena po zakonu koji "potpuno favorizuje poslodavce u odnosu na radnike".
Tako, oni ističu da su radnici u ovom periodu bili ugroženi, i kako kaže Marić, "sasvim sigurno zaslužuju neku vrstu nadoknade, pa da li u vidu simboličke ili materijalne pravde".
Joka i Milan kažu da misle da jesu izgubili mnogo tokom privatizacije, ali nisu usaglašeni oko toga kako danas gledaju na to. Milan je, sve u svemu, zadovoljan svojim poslom tamo kad ga se seti, i kaže da i danas žive pristojno. Joka ipak žali, i posebno ističe da misli da je zaslužila i beneficiran radni staž – prvenstveno zbog rada sa opasnim hemikalijama, a dodaje i da joj je penzija mala.
Petar kaže isto to, i tvrdi da je to sve njihovog, radničkog neznanja u tom vremenu.
"Nama nije padalo na pamet da pitamo koliko se uplaćuje u penzioni fond, da li od straha ili iz neznanja češće, ne znam, ali nije se pitalo. Uglavnom su onda uplaćivana ta minimalna sredstva, i samo su ovi zaposleni u par najvećih firmi imali i mnogo veće plate, pa i mnogo veće penzije sada, a mi ostali eto - kako bih rekao, penzija mi je skroz skromna", kaže Petar, nekadašnji radnik za 021.rs.
Petar na proslavi njegovog 80. rođendana, iz arhive sagovornika
Stefan Marić predlaže i način kompenzovanja ugroženih radnika i tvrdi da "ako ili kada bude postojala politička volja, ja verujem da je to i dalje moguće".
"Mnoge od tih nekadašnjih fabrika su devastirane ili jedva funkcionišu, pod stečajom su ili blizu njega, ali one se i dalje mogu iskoristiti. Neki radnici bi danas možda mogli da budu vraćeni na posao, ili bi barem moglo da se iskoristi njihovo znanje za reorganizaciju te fabrike, i time se i oni nagrade. Može se, i ako bude volje za to, napraviti i neka lista recimo radnika koji su danas najugroženiji, pa se i njima pružiti recimo neka simbolična podrška. Ovo je specifično za Srbiju, i još nekoliko zemalja koje su kroz ovaj problem prošle u sličnom periodu i na sličan način, i sve ove zemlje imaju iste probleme i nikakvu nameru da nešto urade, tako da bi moralo malo da se eksperimentiše, ali ne sumnjam da bi se, kada bi bilo volje, mogao pronaći i neki uspešan način", zaključuje Marić.
Šta je sa novosadskom industrijom danas?
Privatizacija novosadskim gigantima nije donela ništa dobro. Umesto povećanog obima proizvodnja, veliki broj ih je ugašen ili je broj zaposlenih smanjivan sa nekoliko stotina na nekoliko desetina.
Na zapadnom delu grada još uvek se nalazi garaža novosadskog Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća.
Novosadski JGSP još uvek je javno preduzeće, ali poslednjih godina, a posebnom tokom 2025. godine, sve glasnije se govorilo o javno-privatnom partnerstvu, što je kulminiralo kada je pregovore o tome u oktobru najavio i gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin.
Drugi deo zapadne privredne zone već je nestao i nekadašnje firme Jugoalat, Jugodent i Dunav su već izgubljene.
Najveća, Jugoalat, nestala je poslednja, i iako nekadašnja zgrada još uvek stoji, najavljeno je njeno rušenje i građenje petnaestospratnog stambeno-poslovnog kompleksa, kao i sportski centar na ovom prostoru. Što je možda i najbolja slika procesa privatizacije novosadskih produzeća.
Na drugoj strani, nije mnogo drugačije, te su tamo i Pobeda i Marija Snežna privatizovani, ali oba i danas većinski funkcionišu kao prostor za industrijske objekte, samo ne u veličini ili jedinstvenosti koja je nekad krasila ovaj prostor u Petrovaradinu.
Što se tiče severnih industrijskih zona, tamo je situacija u pogledu opstanka radničkih prostora ponajbolja, ali i ovde su prisutne promene imena, praksa i radničkih struktura. Prethodnih godina grad je u njih ulagao, pa tamo i dalje ima firmi koje posluju. Samo u industrijsku zonu Sever IV grad je u prethodnih 10 godina uložio više od četiri milijarde dinara. Isto tako, ulagalo se i u industrijsku zonu Kać, u kojoj je uloženo više od milijarde dinara.
U ovim radnim zonama radnici su odlazili u HINS, Novograp, Neoplantu, Koteksprodukt, Stoteks, Bazar, Novkabel, Novosadsku mlekaru, 27. mart, Neobus, Danubius, Agrohem...
Radna zona Sever IV je površinski najveća u Novom Sadu, i ona je najpoznatija po rafineriji nafte koja je teško oštećena tokom NATO bombardovanja 1999. godine, a tu se nalazi i termoelektrana-toplana. U ovoj zoni su danas Lear, Barry Callebaut, CTP, Continental.
Koliko industrijskih zona ima u Srbiji?
Prema zvaničnom Registru industrijskih zona u Srbiji, koji je prikupio Republički zavod za statistiku, na teritoriji Srbije se danas nalazi 374 industrijske zone.
Ovi podaci su iz novembra 2020. godine, i ne uključuju teritoriju Kosova i Metohije.
Pored toga, navodi se da 133 opštine imaju industrijske zone, dok ih samo 35 nema. One zauzimaju skoro 30.000 hektara prostora, gradile su se nove zone u 44 opština u tom trenutku, još 46 opština je imalo strateški plan za građenje, a još 60 neformulisan plan izgradnje.
U Novom Sadu, u istim ovim podacima, navodi se da industrijske zone zauzimaju površinu od 1685 hektara, te da trenutno 1366 hektara, odnosno 81 odsto ovog prostora nije u upotrebi, odnosno "raspoloživo je za nove poslovne subjekte".
A u istom tom Novom Sadu, od 1953. do 1960. godine, otvoren je 21 industrijski gigant koji su na vrhuncu zapošljvali oko 30.000 ljudi, piše portal Luftika.
Dodaje se i da je u tih sedam godina, društveni proizvod Novog Sada povećan za 480 odsto, dok je broj zaposlenih povećan za 260 odsto.
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H
Ostalo iz kategorije Novi Sad - Vesti
Mićin: Gotovo sam siguran da ćemo osposobiti staničnu zgradu
04.02.2026.•
24
Gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin kaže da će radovi na staničnoj zgradi u Novom Sadu trajati do kraja godine, dok će novo stajalište biti gotovo za šest meseci.
Skupština grada: Opozicija napustila salu - Deklaracija o osudi policijske sile ni na dnevnom redu
04.02.2026.•
32
Odbornici Skupštine Novog Sada razmatraju više od 20 tačaka dnevnog reda. Opozicija je napustila sednicu nakon što je vladajuća većina odbila da na dnevni red stavi Deklaraciju o osudi prekomerne policijske sile.
Novosađani, rok za prvu ratu poreza na imovinu za 2026. je 18. februar, kamata za kašnjenje 16,5 odsto
04.02.2026.•
0
Rok za plaćanje prve rate poreza na imovinu za 2026. godinu je sreda, 18. februar.
Limanski zbor danas protestuje zbog gradnje crkve kod Štranda
04.02.2026.•
29
Stanovnici Limana najavili su protest za sredu, 4. februar, sa početkom od 9 časova na okretnici kod Štranda.
Crkva na Limanu, Deklaracija o policijskom nasilju, planovi: Novosadski odbornici danas zasedaju
04.02.2026.•
14
Odbornici Skupštine Novog Sada razmatraće danas više od 20 tačaka dnevnog reda.
Lep "remi" u Betaniji: Rođeno osam devojčica i osam dečaka, među njima i bliznakinje
04.02.2026.•
0
U Novom Sadu je u protekla 24 časa rođeno 16 beba.
Danas u Novom Sadu vetrovito, toplije, a moguća je i kiša
04.02.2026.•
0
Sreda će u Novom Sadu biti toplija, vetrovita, a moguća je i kiša.
Februarska sreda pred Novosađanima: Protest, tribine, promocija knjige...
03.02.2026.•
0
Sreda pred Novosađanima biće nešto prijatnija, koliko je to moguće sa zimskim temperaturama.
Plan novog groblja u Novom Sadu: SPC primedbom tražila crkvu - prihvaćeno
03.02.2026.•
35
Plan detaljne regulacije novog groblja u Veterniku, u blizini naselja "Jugovićevo", naći će se pred gradskim odbornicima u sredu, 4. februara. Usvajanjem ovog dokumenta će se steći uslovi za dalju izgradnju.
Štrajk zaposlenih Instituta BioSens i imenovanje amfiteatra "Dr Vasko Sazdovski"
03.02.2026.•
1
Zaposleni u Institutu BioSens održaće u sredu, 4. februara novi jednočasovni štrajk upozorenja od 13 do 14 časova.
Beljanski: Izbor dekana Medicinskog fakulteta sproveden nezakonito, neophodni novi izbori
03.02.2026.•
4
Advokat Vladimir Beljanski izjavio je na konferenciji za medije ispred Medicinskog fakulteta u Novom Sadu da je postupak izbora dekana sproveden suprotno važećim propisima i da zbog toga mora biti ponovljen.
Nezavisni sindikati fakulteta UNS sutra protestuju u Kampusu: Imaju tri zahteva
03.02.2026.•
4
Nezavisni sindikati fakulteta Univerziteta u Novom Sadu održaće u sredu, 4. februara, jednočasovni protest u Kampusu.
I narednih dana vetrovito u Novom Sadu, ali toplije
03.02.2026.•
0
Sreda će u Novom Sadu biti toplija, ali tmurna i moguća je kiša.
Goran Marković o uvredama ministarke iz Novog Sada: Sreća što tu nema bilo kog pametnog
03.02.2026.•
10
Nakon što je ministarka iz Novog Sada Adrijana Mesarović iznela niz uvreda na račun Gorana Marković, oglasio se i čuveni reditelj.
U Novom Sadu za jedan dan rođeno 19 beba, među njima i blizanci
03.02.2026.•
0
U Novom Sadu je u protekla 24 časa rođeno 19 beba.
Danas u Novom Sadu tokom dana malo toplije, uveče moguća kiša
03.02.2026.•
0
U Novom Sadu će danas ujutru biti hladno uz slab mraz, a tokom dana promenljivo i malo toplije uz smenu sunčanih i oblačnih intervala.
Hladan dan uz mnogo sunca: Novosađani, evo šta vas očekuje ovog utorka
02.02.2026.•
0
Ovaj utorak u Novi Sad donosi zbunjujuće vreme, ali i poneki događaj zbog kog vredi rizikovati da se malo "smrznete".
Akcija PMF-a "Budi student jedan dan": Prijave do 8. februara
02.02.2026.•
1
Prirodno matematički fakultet i ove godine organizuje akciju "Budi student jedan dan", namenjenu maturantima srednjih škola koji žele da upoznaju studije na PMF-u i iskuse kako izgleda jedan studentski dan.
Planovi obnove kulturnih dobara u Novom Sadu: Tanurdžićeva palata, Gradska kuća, Almaški kraj, verski objekti
02.02.2026.•
14
Tokom ove godine je planirana obnova fasade Tanurdžićeve palate, starog Doma zdravlja u Njegoševoj, Gradske kuće, nastavak obnove Almaškog kraja i drugi radovi na kulturnim dobrima u Novom Sadu.
Komentari 12
Zvalavi iz Bugojna
Aleksej
Михајло
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar