Najnoviji sukob na Bliskom istoku Izraela i Irana ponovo je izazvao bojazan od potencijalnih nuklearnih katastrofa.
Podsetio je na jezive slike ljudi koji umiru od posledica radijacije posle černobiljske tragedije 1980-ih godina.
Izrael je 13. juna napao Iran, gađajući upravo nuklearna postrojenja širom te zemlje, tvrdeći da Teheran namerava da napravi atomsku bombu.
Iran od tada uzvraća lansiranjem raketa i projektila na Izrael.
Izrael je u nekoliko navrata od 13. juna gađao nuklearna postrojenja, a situacija je zaoštrena kada je i Amerika 21. juna upotrebila 'bunker bombe' u napadu na nuklearne objekte u Iranu.
Tokom proteklih decenija nekoliko nuklearnih tragedija dovelo je u pitanje globalnu bezbednost nuklearne tehnologije i kontrolu koju ljudi imaju nad njom.
Evo nekoliko od nuklearnih katastrofa sa teškim posledicama.
Do prve detonacije nuklearnog oružja na svetu došlo je u pustinji Novog Meksika.
U Drugom svetskom ratu, američka vlada je pokrenula projekat „Menhetn", regrutujući naučnike i inženjere iz cele zemlje da žive i rade u tajnom istraživačkom centru u Los Alamosu, u Novom Meksiku.
Pod vođstvom Roberta Openhajmera, oni su napravili prvu atomsku bombu na svetu.
Prethodno je, 1945. godine, usled nepažnje došlo do smrtonosne nesreće aktiviranjem takozvanog „kritičnog sistema" koji se koristio za bezbedno testiranje reaktivnosti plutonijumskog jezgra.
Nekoliko dana posle nesreće jedan od naučnika preminuo je od masovnog otkazivanja organa.
Jedna od ozbiljnijih nuklearnih nesreća u SAD-u zabeležena je 1979. u Pensilvaniji.
Zbog tehnoloških kvarova praćenih nizom ljudskih grešaka delimično se otopilo jezgro reaktora u nuklearnoj elektrani Ostrvo Tri milje.
Ispuštene su male količine radioaktivnih gasova, nije bilo žrtava, ali je zaključak federalne istrage bio da je nesreća mogla da se spreči.
Oštećeni reaktor je od tada zatvoren.
Krajem 1980-ih došlo je do jedne od najvećih nuklearnih tragedija u istoriji čovečanstva.
Inženjeri su 26. aprila 1986. isključili napajanje nekih sistema u reaktoru broj četiri Černobiljske nuklearne elektrane na severu Ukrajine, tada delu Sovjetskog Saveza.
Prekid dotoka električne energije usporio je turbine koje su vodu za hlađenje pumpale do reaktora, a unutrašnji pritisak je rastao.
Eksplozija pare oduvala je poklopac sa reaktora, izloživši jezgro atmosferi, što je dovelo do oslobađanja velike količine radioaktivnog materijala.
Procenjeno je da je to bilo čak u 400 puta većoj količini nego kada je bačena atomska bomba na Hirošimu u Japanu 1945. godine.
U elektrani su odmah stradala dva radnika, a u narednim mesecima preminulo je još 29 ljudi usled akutnog trovanja radijacijom, od 134 koji su dobili istu dijagnozu.
Dan posle eksplozije, evakuisan je Pripjat, grad nadomak kojeg je bila nuklearna elektrana, a oko lokacije reaktora je uvedena „zona isključenja" ili zabranjena zona od 30 kilometara.
Radioaktivni materijal se proširio na velike delove Evrope, između ostalog na Švedsku i Nemačku, podaci su Francuskog centra za nuklearna istraživanja i Švedske agencije za nuklearnu energiju.
Katastrofa je podstakla svet da preispita globalne standarde nuklearne bezbednosti.
Veruje se da je tragedija jedan od razloga koji je ubrzao raspad Sovjetskog Saveza.
Godinama kasnije, Černobilj je dobio nove žitelje.
U Sovjetskom Savezu zabeležana je još jedna nuklearna tragedija.
Smatra se trećom najgorom nuklearnom katastrofom u istoriji, posle Černobilja i Fukušime, iako se o njoj decenijama ništa nije znalo.
Do velike eksplozije došlo je 29. septembra 1957. u nuklearnoj elektrani Majak blizu grada Kištima na Uralskim planinama u centralnom delu tadašnjeg SSSR-a.
Zvaničnog saopštenja tadašnjih vlasti nije bilo, te se eksplozija smatra jednim od najopasnijih tajnih curenja nuklearne energije 20. veka.
Uzrok eksplozije bio je pad sistema hlađenja u rezervoaru za tečni nuklearni otpad usled čega se nakupila toplota, objašnjeno je u enciklopediji Britanika.
Oslobođeni radioaktivni dim protezao se više od 300 kilometara severoistočno od lokacije, što će kasnije biti poznato kao „kontaminirana područja Istočnog Urala".
Pošto su se rezultati zataškavali, ne može se sa sigurnošću reći koliko je ljudi stradalo, ali prema nekim kasnijim procenama približno je poginulo 200, a više od 10.000 ljudi je bilo izloženo visokom nivou zračenja.
Detalje tragedije otkrio je dve decenije kasnije sovjetski naučnik Žores Medvedev iz egzila.
Moskva zvanično nije priznala katastrofu sve do raspada SSSR-a 1990-ih, a posledice po životnu sredinu su i dalje prisutne.
Samo mesec dana kasnije, došlo je i do prve ozbiljnije nuklearne nesreće u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva (UK).
Izbio je požar u jednom od reaktora nuklearnog postrojenja Vindskejl u severozapadnoj Engleskoj, namenjenog za proizvodnju plutonijuma u vojne svrhe.
U toku je bio Hladni rat i države su se utrkivale u razvoju nuklearnoj naoružanja.
Požar je trajao približno 16 sati, usled čega je došlo do oslobađanja radioaktivnih materijala, pre svega jod-131 u atmosferu, piše enciklopedija Britanika.
Vatra je izbila pošto su tehničari pokušavali da povećaju temperaturu jezgra reaktora kako bi se ubrzla proizvodnja bez adekvatne procene rizika.
Nije zabeležen nijedan neposredni smrtni slučaj, ali je britanska vlada kasnije procenila da su stotine ljudi možda dobile rak štitne žlezde kao rezultat izlaganja radioaktivnom jodu.
Da bi se tih godina sačuvala nuklearna reputacija Velike Britanije, detalji nesreće obelodanjeni su tek 1980-ih.
Zvanični izveštaji su tada otkrili da je požar bio mnogo ozbiljniji i da je tehnička pogrešna procena skoro dovela do eksplozije velikih razmera.
Nuklearna nesreća zabeležena je i u bivšoj Jugoslaviji, poznata kao Vinča akcident.
Deset godina pošto je Institut za nuklearne nauke osnovan u Beogradu, 1958, šestoro naučnika je ozračeno nepoznatom dozom radijacije, za koju se tada pretpostavljalo da je smrtonosna.
Samo nekoliko meseci ranije, 17. maja završen je prvi jugoslovenski nuklearni reaktor, a uključio ga je lično Josip Broz Tito, SFRJ predsednik.
Dugo se smatralo da se slučaj zataškavao, istoričar Dragomir Bondžić je te navode opovrgnuo.
„Rukovodstvo države i Vinče je verovatno htelo da zataška, ali nije bilo moguće, jer je bio veliki incident u kojem je više od tridesetoro ljudi bilo ozračeno, a šestoro značajnoj meri", ispričao je Bondžić godinama kasnije, ukazujući da je bilo vesti u dnevnom listu Politika.
Zaključeno je da su ljudski faktor i tehnička nesavršenost reaktora doveli do akcidenta, što je objavljeno i u Vinčinom biltenu već 1961. godine, ispričao je Bondžić 2022.
Šestoro ozračenih su dan posle nesreće premešteni na lečenje u Institut Kiri u Parizu.
Njihovo lečenje ostaće upamćeno, jer je prvi put u svetu urađena transplatacija koštane srži - samo jedan nije preživeo.
„Nisam se uplašio, ali sam znao da se nešto strašno dogodilo i da ćemo mnogo da se mučimo da bismo prezdravili", ispričao je godinama kasnije Radojko Maksić, jedan od njih.
Tri godine posle černobiljske katastrofe, tadašnje jugoslovenske vlasti su uvele moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, koji je i dalje na snazi jer ga je Srbija nasledila.
Poslednjih godina govori se o potencijalnim uvođenju većeg broja malih modularnih reaktora za upotrebu nuklearne energije, ali je sve za sada na nivou razmatranja.
Institut za nuklearne nauke „Boris Kidrič" u Vinči otvoren je zbog potreba jugoslovenskog nuklearnog programa započetog 1950.
Proizvod tog programa je prva i do sada jedina nuklearna elektrana na prostoru bivše Jugoslavije.
Izgrađena je u Sloveniji, tri kilometara od grada Krško, zbog nedostatka energije u tadašnjim republikama Sloveniji i Hrvatskoj.
Zvanično je otvorena 1983, ali su reaktori u narednih šest godina skoro 70 puta prestajali sa radom zbog raznih kvarova.
Elektrana je zatvorena 1991. zbog rata u Sloveniji, a po raspadu socijalističke Jugoslavije ostala je tačka sporenja Slovenije i Hrvatske.
One se spore oko korišćenja i raspodele troškova elektrane.
Katanac je drugi put stavljen 2008. kada se izlila tečnost za hlađenje, slovenačke vlasti su tvrdile da van postrojenja nije bilo posledica.
Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) ocenila je incident nulom, što je na Međunarodnoj skali nuklearnih događaja (INES), „odstupanje", bez štetnih uticaja na okolinu.
Zbog povećanog curenje glavnog sistema unutar kontejnera, Krško je iz predostrožnosti bio je nekoliko meseci tokom 2023. privremeno zatvoren.
Zemljotres jačine devet stepeni Rihterove skale koji je pogodio Japan 2011. pokrenuo je cunami i doveo do druge najveće nuklearne katastrofe.
Razorni potresi tla počeli su 11. marta 2011, sa epicentrom u gradu Fukušima.
Zemljotres i cunami onesposobili su sisteme za hlađenje tri reaktora nuklearne elektrane TEPKO Daiči.
Posledično je došlo do topljenja njihovih jezgara i oslobađanja velikih količina radioaktivnog materijala u vazduh i vodu.
Pogledajte video o katastrofi u Fukušimi
Direktnih posledica po zdravlje stanovništva navodno nije bilo, zaključeno je 2011. na panelu Ujedinjenih nacija.
Optimističan je bio i izveštaj Svetske zdravstvene organizacije (SZO) dve godine kasnije.
Ova nuklearna katastrofa neće doprineti porastu stope oboljenja od raka u regionu, ali se mnogi ne vraćaju u domove koje su napustili posle tragedije.
Japanske vlasti su 2018. godine objavile da je jedan radnik umro pošto je bio izložen zračenju.
Deceniju od katastrofe, bivšim šefovima operatera nuklearne elektrane sud je naložio da plate 94,5 milijarde evra jer je nisu sprečili.
Posledice ove tragedije još nisu uklonjene, a mnogi mladi Japanci traže milionsku odštetu, tvrdeći da su zbog zračenja dobili rak.
Pogledajte: Ispuštanje vode iz nuklearne elektrane u Fukušimi - šta je u njoj i da li je bezbedna
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar