Kurs dinara protiv paora

Piše: Živan Lazić

Po običaju, država je pred žetvu podstakla priče kako u Robnim rezervama ima dovoljnih količina iz prethodne sezone, sve u nameri da signalizira kako baš i nema naročite potrebe za kupovinom ove robe, kao da zanavljanje rezervi nije standardna praksa svuda u svetu.

Dakle, država bi prethodnih zaliha trebalo da se rastosilja prodajom na tržištu, a rezervu za narednu godinu formira od ovogodišnjeg roda. No, cilj je zaplašiti seljake i pričom o "dobrom rodu i velikim zalihama" sniziti cenu po kojoj od proizvođača otkupljuje ne baš veliku količinu, od 120 do 200 hiljada tona, kako koje sezone.

Višak i pored državne nebrige

Srbija, preciznije Vojvodina, tradicionalni je proizvođač pšenice, rodi trostruko više nego što su lokalne potrebe.

Čak i sada kada već tri decenije traje državna nebriga o uzgoju, otkupu i prodaji žita, pa je seljak, svestan da na pšenici minimalno zarađuje ili, čak, gubi, obradu i utrošak na ovaj usev maksimalno minimalizovao. Da je žito u nas strateška roba, kao što je u Nemačkoj i Francuskoj, da ne spominjemo Kanadu, Australiju ili Argentinu, bilo bi sa ovdašnjih njiva i dvostruko više roda.

Zapravo, seljak žito i ne seje toliko da bi novčano profitirao, prava dobit je što je pšenica odličan čistač zemljišta, pa je sledeće sezone rod soje, suncokreta ili nekog drugog komercijalnijeg bilja mnogo bolji nego da nije sejano nakon pšenice. No, i ovako sa polja u Vojvodini nikne po pet ili više tona po hektaru, dok južno od Save i Dunava rodi za 1,2 tone manje, pri čemu je i kvalitet zrna osetno skromniji.

Tako se i tekuće sezone očekuje oko 1,6 miliona tona iz Panonije, te oko milion tona sa njiva u centralnoj Srbiji.

Daleko ispod berze

Sasvim prosečna godina. Ali, kako su ovdašnje potrebe maksimalno 1,5 miliona tona izvesno je da će preko milion tona preostati za izvoz. Problem je, zbog nedovoljne primene agrotehničkih mera, slabiji kvalitet pšenice, mada i u Vojvodini ima ne malo proizvođača sa robom na najvišem evropskom nivou.

No, kako se u nas pšenica pri skladištenju ne razdvaja po kvalitetu, već se sve trpa đuture, prodaje se po najnižoj ceni na berzama, onoj po kojoj Francuzi i Nemci prodaju stočnu pšenicu. Tako naši bolji proizvođači gube i po četrdesetak dolara po toni.

Na skroman kvalitet se pozivaju i najveći ovdašnji otkupljivači, tako su i pred aktuelno skidanje roda zaobilazno pustili među seljake vest da će plaćati po 16, 17 dinara za kilogram. Dosta niže od berzanske cene u Budimpešti koja se poslednjih mesec dana nije spuštala ispod 185 evra za tonu, što mu dođe 21,8 dinar po kilogramu, koliko je proteklih dana bio i zahtev nekoliko agrarnih udruženja.

Kada bismo se pozvali na berzu u Hamburgu cena je od 198 do 215 evra, dok je u Marseju u rasponu od 205 do 280 evra. Evropske cene su, ne previše, ali vidljivo iznad dugogodišnjeg proseka.

Potražnja za dinarom

Očito, seljaku se nudi cena bitno niža nego što je berzanska. Vidljiv je monopolistički pristup najvećih otkupljivača, ujedno i najvećih trgovaca i sa ogromnim silosima, ali i najvećih zakupaca teretnih barži.

Sa takvih pozicija moguće je ponašati se oštro, ponekad i poluucenjivački. No, čini se da je ove sezone, baš kao i dve, tri prethodne, još jedan razlog zašto je cena pšenice na domaćem tržištu niska pa seljak gotovo da nema zarade.

Reč je o kursu domaće valute. Kreće se oko 117,3 dinara za evro, mada ekonomisti već duže vreme tvrde da je precenjen najmanje trideset odsto. Stoga naš seljak i kada za robu dobije evrocenu približnu tržišnoj završava sa manje dinara nego što bi bilo realno.

Po čemu vidimo da je dinar precenjen? Ne kotira se na novčanim berzama, odnosno nema potražnju čak ni među našim gastarbajterima u Beču koji svaki čas navraćaju kući i često plaćaju dinarske račune.

Gubljenje domaće konkurentnosti

Precizan pokazatelj je i stalno rastući deficit u spoljnotrgovinskom bilansu. Pre četiri godine je iznosio tri milijarde evra, potom je počeo da kontinuirano raste i lane je dostigao 6,32 milijardi; previše za zemlju čiji BDP jedva dostiže 45 milijardi evra.

Podatak da je u prva četiri meseca tekuće godine dostigao 2,45 ukazuje da je lako moguće da na kraju decembra domaši i 7,5 milijardi. Blizu neizdrživog.

Posledice "jakog dinara" su vidljive. Primer krastavca pomorišana je ilustrativan. Pri kursu od 117 dinara uvoz iz Tajvana je toliko jeftin da je domaćem proizvođaču nemoguće biti konkurentan, mada u nas postoje područja, recimo kod Bačkog Petrovog sela, sa izvanrednim uslovima i tradicijom u uzgoju ovog povrća.

Jak dinar ubija domaću proizvodnju i važan je razlog zašto je izvoz iz Srbije preskroman. Prirodna je, pak, posledica stalno rastući spoljnotrgovinski minus.

Koga zaokružiti

Kako je rod sa vojvođanskih pšeničnih polja toliki da i u ispodprosečnoj sezoni imamo bar milion tona iznad domaćih potreba, jasno je da je inoplasman nužan.

A tu se u celu priču uključuju i izvozni uslovi, pre svega kurs domaće valute. Može se razumeti nezadovoljstvo paora niskom cenom.

Međutim, teško da će imati većeg benefita od poslednjih dana učestalih jadikovki na "nisku cenu". Mnogo više koristi bi imali da su pre desetak dana pazili koga zaokružuju na izbornim listama.