Prva globalna gasna kriza

Živan Lazić

zivanlaz@gmail.com

Info

20.04.2022.

11:50 > 11:50

Jedini način da se države kupci snabdeju dovoljnim količinama gasa po prihvatljivim cenama je obnova slobodne trgovine sa Rusijom.

Foto: 021.rs

Međutim, svetski moćnici rade upravo suprotno i sve žešće zabranjuju poslovne aranžmane sa najvećim izvoznikom ovog energenta.

Stariji još pamte kada je nafta 1973. preko noći gotovo trostruko poskupela. Prethodno su SAD odustale od fiksnog pariteta dolar-zlato, potom su se sa Saudijskom Arabijom dogovorili da ova država, u to vreme daleko najveći izvoznik nafte, robu prodaje isključivo za američku valutu.

Zauzvrat, Ameri su Saudijcima obećali prodaju najnovijeg naoružanja. To je bio novi razlog neprekidnog uvećanja potražnje za dolarima, pa je (beskrajno) štampanje sopstvene valute ubrzo postao najisplativiji američki posao.

Teže i skuplje

Novi nagli skok cene nafte, podstaknut sukobima između Irana i Iraka, dogodio se krajem iste decenije, a treću, dosta kraću, naftnu krizu beležimo 1990. godine i opet je u vezi sa poremećenim političkim odnosima između zemalja sa Bliskog Istoka.

Međutim, u našem pamćenju nema krize gasa koja je obuhvatila ceo svet. Upravo su aktuelna dešavanja na tržištu energenata i prva globalna gasna kriza. Razlog je činjenica da je snabdevanje gasom mnogo teže i skuplje nego nabavka nafte. Dugo vremena se zasnivalo na gasovodima, pa su snabdevači, transportne rute i kupci decenijama fiksirani. Promene su jedino po osnovu širenja gasne mreže.

Transport nafte je, ipak, mnogo fleksibilnijiji. Kupci mogu na tržištu slobodno da biraju prodavce, naravno i obrnuto. Tek kada su počeli da se grade veliki gasni tankeri, počelo je i snabdevanje gasa brodovima, i od dobavljača sa drugih kontinenata, što je omogućavalo izvesno utrživanje kupoprodaje. Ipak, i ovaj način transporta delom je ograničen infrastrukturom potrebnom za transformaciju gasa u tečno stanje na mestu utovara u brod, te preobražajem unazad na mestu istovara.

Gas poskupeo zbog Kine

Stoga je globalno tržište dugo bilo podeljeno: Evropljanima je gasovodima energent stizao iz Norveške, Alžira, potom sve više i iz Rusije. Sa druge strane, izvoznici sa Bliskog Istoka, iz Afrike, Australije i Latinske Amerike su azijske države, velike potrošače, gasom snabdevali namenskim tankerima. Kako Kina, Japan, Južna Koreja, Indija, Tajland godišnje kupuju otprilike 600 milijardi kubika, reč je o vodećem biznisu u svetu, pa su Kina i Južna Koreja postale velesile upravo u izgradnji LNG tankera. Gotovo su monopolisale izradu ovih plovila i veoma retko se LNG tanker izradi izvan 11 brodogradilišta u ove dve zemlje poznatih upravo po vrhunskom majstorstvu u brodogradnji.

Tek kada u poslednjih desetak godina počinje nešto intenzivnija prodaja tečnog gasa evropskim konzumentima, dolazi do direktnog sučeljavanja dva načina snabdevanja. Rezultat je bio dosta dug period prilično niskih cena gasa.

Dalji tok je dalje uvećanje potrošača gasa, podstaknut pre svega 2017. godine odlukom Kine da gas zameni ugalj pri zazgrevanju kako stambenih, tako i industrijskih prostora širom najmnogoljudnije države na svetu. Tokom pandemije potrošnja gasa naglo jenjava, cena dostiže rekordno nizak nivo.

No, nagli izlazak iz pandemije sredinom prošle godine razbuktava potrošnju, tim pre što Kina ubrzava program energetske transformacije. Cene divljaju, čemu dodatni poodsticaj daju evropske države neočekivanim odlukama da prestaju ugovaranje o dugoročnoj kupovini gasa, te počinju sve više da se oslanjaju na spot trgovinu i berzanske cene. Gas naglo poskupljuje, sukob u Ukrajini dovodi do skoka cena ovog i drugih energenata do nezabeleženih visina.

Fleksibilnost potrošnje

Na održavanje ekstremnih cena utiče i politika sankcija prema Rusiju, napadaču u ratu. Jeste da je za sada manji broj održava odlučio da pod sankcije podvede gas, od većih samo Kanada, SAD i Velika Britanija, ali mnogi pojedinačni kupci, brodari i luke počeli su, svojom voljom ili uklapajući se u sankcije, da izbegavaju ruski gas. No, kako je Rusija sa gotovo 250 milijardi kubika godišnje najveći izvoznik, nemoguće je kupovinom od ostalih izvoznika, pre svega Katara, nadoknaditi rusku ponudu. Cene su ponovo podivljale povremeno dostižući i 1.900 dolara za hiljadu kubika. To je povećanje od 500 odsto.

Suština je u snadevanju gasom Evropske unije, pa i Evrope u celini. Kako razvijene unijske države godišnje troše između 470 i 530, a proizvodi tek šezdesetak milijardi kubika, vidi se koliko je oslonac na uvoz veliki, umnogome i neizbežan. Dugo je Norveška bila najveći snabdevač, ali poslednjih sezona smanjuje i proizvodnju i izvoz, te trenutno isporučuje do 110 milijardi kubika.

Iz Alžira do Italije pristiže oko 35, iz Rusije između 150 i 190 milijardi kubika. Sve gasovodom, dok još oko 60 milijardi pristiže LNG tankerima iz dvadesetak država, najviše iz Katara, SAD i, opet, Rusije. Takođe, Holandija se odlučila da usled učestalih manjih zemljotresa zatvori najveće evropsko gasno polje Groningen, čija je dragocena funkcija bila da omogućava fleksibilnost potrošnje.

Uski Suecki kanal

Zbog sukoba u Ukrajini, u Briselu, možda je tačnije reći u Vašingtonu, odlučuli su da do kraja godine smanje uvoz ruskog gasa za dve trećine, a do kraja 2030. godine u celosti prekinu. Kako su već duže vreme evropska gasna skladišta popunjena manje nego ikada do sada, Uniji je ove sezone potreban veći uvoz gasa. Procenjuje se da bi se u normanim okolnostima iz Rusije potraživala i svih 190 milijardi kako bi do najmanje 80 odsto popunila 105 milijardi kubika velike kapacitete skladišta, odakle se gas crpi tokom snažno uvećane zimske potrošnje.

No, Unija se odlučila da se gasom snabdeva od drugih dobavljača. Robert Habek, ministar ekonomije Nemačke, smesta posećuje Katar i druge bliskoistočne prodavce gasa. Odgovor teško da je mogao da zadovolji agresivnog lidera "Zelenih". Do kraja godine sa ovog područja bi moglo da stigne tek 16-17 milijardi kubika, a slične su dodatne mogućnosti Nigerije i ostalih afričkih izvoznica. I to pod uslovom da se nekako reši pitanje prolaza kroz Suecki kanal, kojim ne mogu da plove najveći LNG tankeri. Upravo ovaj transportni problem će dodatno umanjiti trgovinu, još više je usporiti i poskupeti.

Višestruko viša cena

Ameri su obećali 15 milijardi kubika više, nešto će valjda pristizati i od Jamajke i još nekih karipskih banana-država, ali u oba slučaja samo pod uslovom da se na američkom kontinentu uvećaju kapaciteti za transfomaciju gasa u tečnost. Tu su u učestali protesti protiv fraking metode vađenja gasa, u Americi uobičajene uprkos uticaju na uvećanje trusnosti područja.

Sve skupa, tankerima bi moglo da pristigne najviše dodatnih 40 milijardi kubika, pod uslovom da se šire razvije gasovodna mreža od evropskih luka za LNG gas do najvećih potrošača. Na još 40 milijardi novih kubika u Briselu računaju iz Norveške i Alžira. Međutim, u Oslu se rekli da njihove rezervne mogućnosti nisu velike, dok je jedini precizan ugovor postignut oko isporuke devet milijardi kubika iz Alžira u Italiju. Ali, i ovaj isporučilac i dalje blokira dotok u Španiju zbog političkih neslaganja u vezi sa španskom podrškom pojedinim ilegalnim pokretima na severu Afrike.

Proizilazi da bi u tekućoj godini Unija mogla da nadomesti najviše 65 milijardi kubika "ruskog gasa", i to po ceni koja je najmanje dvostruko veća u odnosu na ruski aranžman, a često i po tržišnim cenama koje se poslednjih sedmica kreću od 850 do 1.200 evra za hiljadu kubika.

Katar malo nudi

Što je još neugodnije, iz Katara, posle Rusije najvećeg izvoznika, ni za buduće vreme nisu stigle vesti o nekoj posebnoj saradnji. Veće količine bi mogle pristizati tek za četiri-pet godina kada u ovoj državi budu započeli eksploataciju novog većeg naftnog polja.

No, kako Katar želi da očuva saradnju sa kupcima iz Azije, gde je cena u uobičajenim prilikama dosta viša nego u Evropi, ni tada put Starog kontinenta ne bi mogao da šalje više od 45 milijardi kubika, naravno pod uslovom da se protok kroz Suecki kanal nekako ubrza. Pa i do ove količine ne bi došlo prve sezone eksploatacije novog majdana, već za nekoliko godina postupnim uvećanjem.

Procene da bi proizvodnja biogasa u Uniji mogla dostići 35 miljardi kubika su više nadanja i pokušaji da se po svaku cenu što više i što pre napusti višedecenijski partner nego što je realna opcija. Evropa se vraća i nuklearnoj energiji, ali se ni na srednji rok ne može računati da će energija iz ovih pogona da zameni onu iz gasnih elektrana.

Pretnja američke ministarke

Zapravo, jedini način da se evropski kupci snabdeju dovoljnim količinama gasa, i to po prihvatljivim cenama, jeste održavanje partnerstva sa Rusijom. Posao se decenijama razvijao i u suštini je obrazac idealne saradnje kada najveći prodavac robu isporučuje najvećem kupcu.

Međutim, na političkoj sceni najmoćnji se ponašaju sasvim suprotno interesima evropskih potrošača i neprekidno uvode sankcije protiv najvećeg izvoznika gasa. Pre neki dan smo od Dženet Jelen, američke ministarke za finansije, čuli čak i oštru pretnju da "niko neće moći da sedi na ogradi", odnosno, kako se u Srbiji kaže, na dve stolice.

Nije, dakle, dovoljno što sankcije primenjuju države G7, Evropske Unije, Australija, Južna Koreja, američka ministarka, uz neskrivenu pretnju, zahteva da se Rusija podvede pod sveopštu, svetsku, izolaciju.

Teme

Komentari 6

Hronološki Najpopularniji

Dragan

21.04.2022 • 00:18

Ah

Još jedan rusofil.Evropa je do rušenja berlinskog zida živela bez ruskog gasa i nije se smrzavala.Mi i onako nemamo gasne elektrane nitin ih iko ima jer je gas loš (pun vlage).I u NS je nekad davno planirana elektrana na gas.

4 9 -5
Anonimus

20.04.2022 • 16:26

Retko dobar prilog!

7 7 0
pravi

20.04.2022 • 14:39

uzrok

naftna i jos veca gasna polja su - pogodite gde - u Ukrajini! i to u delu crnog mora bas oko Krima, a dobar deo opet - tamo gde Rusi svoje prstice mesaju - Donbas. I Zaporozje, koje odavno merka Orban.
Kada je sve to izaslo na videlo i kad su velike firme krenule sa pripremama za eksploataciju, upao cika putin i napravio dar-mar. Kao fol da zastiti ruski narod. Zapravo i nije fol, ali ne onako kako mi mislimo.
Gasa ima i bice. Cika Zivan/autor nije nesto bio u Kataru za stvarno pa da zna koji su kapaciteti. I koliko gasa se jos uvek sprzi u Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji kao otpad prilikom vadjenja nafte. I to se u medjuvremenu monetarizuje.
A severne zemlje imaju beskrajne kolicine hidrida, eksploatacija je jos komplikovana, ali ako cena odgovara, nema kraja...
Isto tako i gasifikacija uglja direktno u dubini - ako bas mora. Toga zapadna Evropa ima podosta, ali za sada ekonomski nije isplativno. Ali ako bude potrebno radice se i to.
Tesko ce se vratiti zavisnost od Rusa, bez velikih politickih promena.
Ovo sve iz perspektive zapadne Evrope. Kako ce se Srbija snaci koja je svesno igrala na jednu kartu u gasnom snabdevanju, to je diskutabilno.
Pozz iz dijaspore

9 15 -6

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.