Mladi sa invaliditetom u domovima uskraćeni za bilo kakav razvoj: Neophodna deinstitucionalizacija

Suzana Stojićević

suzana@021.rs

Info

10.12.2022.

22:08 > 13:15

Život osoba sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama je pun ograničenja i diskriminacije, a iza ovih zidova višestruko se krše ljudska prava.

Mladi sa invaliditetom u domovima uskraćeni za bilo kakav razvoj: Neophodna deinstitucionalizacija

Foto: Pixabay

Posebno ugrožena grupa jesu devojčice i žene koje žive u tim institucijama.

Zahvaljujući organizacijama poput MDRI - Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, koja skoro 15 godina sprovodi monitoringe i uspeva da dođe do svedočenja korisnica, vidljivost ovog problema se povećava, što je prvi korak u borbi za njihova prava. Oni su ukazivali na to da sam boravak u ustanovama socijalne zaštite predstavlja sistemsko nasilje, gde su žene i devojčice neretko višestruko diskriminisane.

Inicijativa MDRI objavila je novi izveštaj o položaju osoba sa invaliditetom za vreme i posle pandemije, sa posebnim osvrtom na osobe koje žive u domovima. Sadržaj izveštaja obuhvata najvažnije oblasti društvenog života, te se bavi pitanjima ostvarivanja neotuđivih i osnovnih ljudskih prava.

Snežana Lazarević iz MDRI koja je učestvovala u istraživanju objašnjava koliko je nova okolnost poput kovida dodatno otežala već težak položaj ovih ljudi koji žive u domovima, sa posebnim osvrtom na mlade.

U Srbiji postoje različite ustanove za smeštaj. Jedno su ustanove za smeštaj dece i mladih bez roditeljskog staranja, kojih imamo deset i sa smetnjama u razvoju, kojih trenutno ima šest. Imamo 16 ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom, većinom su tamo smeštene osobe sa mentalnim invaliditetom ili intelektualnim poteškoćama.

Tokom trajanja pandemije, u ovim ustanovama su se primenjivale mere koje su bile znatno strože nego za druge građane.

"Mnogo duže su trajale, jer u domovima živi veliki broj ljudi u malom prostoru, te se virus mnogo brže širi i veća je opasonst da će se ljudi zaraziti. Međutim, nekako mi se čini da su mere bile isključivo usmerene na pokušaj očuvanja fizičkog zdravlja i zanemarivanje mentalnog. Nije se obraćala pažnja na njihov osećaj isključenosti i zatvorenosti. Oni inače žive poprilično siromašnim životom", navodi Lazarević.

Kao posebno problematično naša sagovornica vidi to što u domovima žive zajedno mladi, deca, odrasli i stariji ljudi.

"Postoji velika opasnost od nasilja i zlostavljanja kada zajedno žive dece od šest, sedam godina i stariji ljudi od 65 godina, to nikako nije dobro", ističe ona.

Snežana Lazarević objašnjava do kakvih još problema dolazi zato što korisnici pojedinih domova žive u izmešanim starosnim grupama.

"Zamislite da imate jednu obrazovnu ustanovu koja je istovremeno i vrtić, osnovna škola, srednja škola, fakultet i dom za stare. Dakle, ustanove za odrasle i mlade sa smetnjama u razvoju su kod nas takve da tamo osim mladih, žive i stariji. Ranije je bila praksa da kada dete postane punoletno, premešta se u neku drugu ustanovu za odrasle. Vremenom se od te prakse odustalo, a s obzirom na to da je izlazak iz doma veoma redak, kako neko odrasta, vremenom ostari i ceo život provede u istoj ustanovi. Tu imate onda i razne organizacione probleme jer su te ustanove inicijalno opremane kao ustanove za decu i mlade, pa je takav i nameštaj. Postoje ustanove gde odrasla osoba spava u dečijem krevecu. Nisu svi domovi takvi, ali tu postoji mnogo problema kada u jednoj ustanovi žive izmešano mladi i stari", kaže Lazarević.

Tokom pademije jedan od problema bio je i to što deca sa smetnjama u razvoju nisu mogla da pohađaju nastavu, već su se zaposleni "snalazili", zbog restriktivnih mera u domovima. Naša sagovornica kaže da su tokom pandemije mladi u domovima tretirani kao lica koja su lišena slobode.

Kako uopšte izgleda život mladih u domovima, od obrazovanja, socijalne brige, ravnopravnosti pred zakonom i koja je verovatnoća izlaska iz institucija, pitali smo Snežanu Lazarević.

"Postoje domovi u kojima se deca uopšte ne upisuju u škole, ne idu u vrtiće, njihov život bude vrlo jednoličan. Svodi se na hranjenje, presvlačenje, eventualni izlazak u dvorište i igranje u okviru dnevnog boravka i to veoma utiče na njihov razvoj. Ako nemaju kontakt sa ljudima van ustanove, nemaju priliku da nešto nauče i onda nažalost samo propadaju. Postoji očigledna razlika između ustanova za decu bez roditeljskog staranja i ustanova za decu i mlade sa smetnjama u razvoju. Te su ustanove manje, imaju manje korisnika, ali sva deca koja tu žive, bez obzira na to da li imaju smetnje u razvoju ili ne, idu u škole. Strašna je činjenica da vi zavisite od toga u kom domu završite i kakva je praksa te ustanove. Da li će to dete ostvariti pravo da se obrazuje i stekne veštine za dalji život ili će biti u potpunosti lišeno bilo kakvih aktivnosti", navodi naša sagovornica.

Još jedan problem je i to što se mladi sa smetnjama u razvoju koji žive u domovima gotovo ne zapošljavaju, objašnjava naša sagovornica.

Na koji način je moguće sprečiti da deca i mladi sa invaliditetom uopšte dođu do domova? Snežana Lazarević u tome vidi veliku ulogu države i smatra da je prevencija institucionalizacije veoma važna.

"Dobra stvar je to što je Srbija početkom ove godine donela strategiju deinstitucionalizacije, država se makar formalno opredelila da će krenuti u tom prvacu", dodaje ona.

Prvo i najvažnije je da moramo da se pozabavimo prevencijom deinstitucionalizacije, smatra Lazarević.

"Kada neko dete ili čovek živi u domu 10, 20 il i 30 godina, u uslovima bez obrazovanja, bez kontakata sa drugim ljudima, ne upoznaje život van ustanove, jako je teško takvu osobu izvesti van doma. Mnogo je važno da biološka porodica čim se sazna da dete ima smetnje u razvoju, dobije podršku koja je neophodna. Često se to dešava po rođenju, još uvek se kod nas bebe smeštaju u domove, iako je po Zakonu o socijalnoj zaštiti zabranjeno smeštanje dece mlađe od tri godine. Jedna od kriznih situacija je kada dete treba da krene u školu, uđe u pubertet ili roditelji ostare - tako da biološka porodica treba da ima intenzivnu podršku kako bi zadržala decu uz sebe. Ukoliko to nije moguće, jer dete nema roditelje, ili oni nemaju kapaciteta da se bave detetom, onda su tu opcije hraniteljskih porodica, da li su to srodničke hraniteljske porodice ili hranitelji, usvojitelji, najvažnije je da se dete razvija i živi u porodičnom okruženju", napominje ona.

Srbija nema visoku stopu institucionalizacije - u domovima živi oko 500 dece, te Lazarević smatra da država može uspešno da ih izmesti iz domova. Ona ističe da je mnogo lakše sprečiti da neko dospe u dom dok je još dete. Lazarević napominje da bi država morala da obezbedi svu vrstu podrške hraniteljskim porodicama koje bi usvojile decu sa smetnjama u razvoju.

MDRI u poslednjem izveštaju analizira postojeća zakonska rešenja, izveštaje državnih organa i ostalih relevantnih, kako domaćih, tako i inostranih organizacija. Ceo izveštaj možete pročitati na njihovom sajtu, na OVOM LINKU.

Šta je još naša sagovornica rekla na ovu temu, poslušajte u emisiji u nastavku.

Teme

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

T

10.12.2022 • 14:29

Izvedu ih iz doma i posalju u neko zabaceno selo gde rade u stali i njivi po ceo dan.

Nema skole, nema doktora ima samo sljakanje za “staratelje”!

5 0 +5
Peđa

10.12.2022 • 12:59

Vučin

Pogledajte katasteofu u domu Vetrnik i sve ce vam biti kristalno jasno.

10 1 +9
Purela, Rumunija

10.12.2022 • 12:31

Ne treba zaboraviti

neograničeno zlostavljanje od strane zaposlenih. Ginekološki pregled stanarki domova otkrio bi zanimljive stvari. Ali, koga je briga za njih?!

8 2 +6

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.