FOTO: Kada vam je poslednji put šešir napravio šeširdžija, a sat popravio časovničar?

Nekada su se u Novom Sadu, naročito u centru grada, mogle pronaći brojne zanatlije - od obućara do krznara. Danas, retki čuvaju tu tradiciju, ali to ih čini i posebnim i primamljivim za ljubitelje starih zanata i pojedine turiste.
FOTO: Kada vam je poslednji put šešir napravio šeširdžija, a sat popravio časovničar?
Foto: 021.rs
Jedna od najstarijih zanatskih radnji u Novom Sadu je šeširdžinica, "Prodavnica šešira i kapa Kovač". U njoj danas radi Ana Filipović. Pre toga je radio njen otac, a pre njega njegov otac Stevan Kovač.
 
Radnja je osnovana 1927. godine, 1953. je posao prešao sa oca na sina, a od 2002. godine Ana samostalno obavlja posao pravljenja i prodaje šešira. Za 021.rs se priseća kako je to nekada bilo.
 
"Šeširdžijski zanat nije bio redak kao sada, sad smo raritet. Sećam se iz tatine priče da je bilo više od 20 šeširdžija u Novom Sadu, pa još i u Sremskoj Kamenici i okolnim selima. Svako je imao svog šeširdžiju i to je bio zanat koji je pogotovo pred verske praznike bio zastupljen", navodi ona. 
 
 
Danas, šeširi nisu toliko traženi, ali kako objašnjava uspela je od tog posla da othrani i iškoluje decu.
 
"Ljudi me prepoznaju po kvalitetu. Znaju po nekoj ljubaznosti. Jedna stolica je uvek u radnji, svaka mušterija može da sedne. Mi popričamo i o vremenu i kostobolji i o frizuri, kako kome šta stoji, ne žurimo nigde, za razliku od današnje trgovine u kojoj se jedva kaže dobar dan kad uđete", kaže Ana za 021.rs.
 
Sada su neki tipovi kapa i šešira postali popularni, pa su počeli da dolaze i mlađi ljudi.
 
"Od kad su počele te kratke muške frizurice, te da se šišaju ili da briju glave momci, treba im kapa da ugreju glavu. Počele su da se nose, kažu mi i zbog neke serije 'Peaky Blinders', a i Dejvida Bekama. Sve gledam da pratim šta se traži. A devojke često kupuju i muške modele", priča Ana. 
 
Ljudi su počeli da kupuju i letnje šešire koji se prave od prirodnih materijala, koji mogu da zaštite kožu od sunca. 
 
Da bi se napravio jedan šešir, potreban je bar jedan dan. Sve počinje od kupovine filca iz Nemačke, Grčke i Italije. Šešir se pravi po modelu, obimu glave i veličini oboda. 
 
"Koristim drvene kalupe, stare, još od mog dede. Ništa posebno, to treba fizika. Imam merač glave koji je star više od sto godina, nekad su sa tim moj otac i deda merili. U principu, on je jedinstven u svetu, možda ima još jedan ili dva da još neko koristi. Pegla, mokra krpa, to se omekša i tegli se kao žvaka, onda ja njega navučem, oblikujem. Onda se tako suši, sutradan se skida sa kalupa, pa se šije znojnica, opšiva se, seče se", objašnjava Ana. 
 
 
Nekima nije, kao Ani, zanat bio "u krvi". Zoran Pincolić, časovničar, počeo je sa ovim zanimanjem pre 30 godina, a pre 21 je otvorio svoju radnju, kako kaže za 021.rs, spletom srećnih okolnosti.
 
Njegova sreća je, kaže, što ima dosta ljudi koji čuvaju ili kupuju i zavole stare stvari, iako se jeftini novi proizvodi trude da ga izbace iz posla. 
 
"Na svu sreću dolaze i mlađi ljudi koji žele da imaju funkcionalne, a dekorativne stare satove. Baš sam sad sa jednim pričao, koji je pre 20 godina došao kod mene prvi put. Doneo je neki sat koji je nosio u Bosnu i Hercegovinu i ne znam gde i nisu mogli da ga poprave. Sreća u celoj priči je da sam ja imao delove. To ne znači da sam vrhunski majstor, nego imam delove. Već dugo godina radim pa je to možda sreća u celoj priči. Možda sada ima 11, 12 časovničara u gradu. Niko nikome tu nije konkurencija, svako ima svoje mušterije", priča Zoran. 
 
U zavisnosti od modela, tipa i mehanizma, nekad je potrebno i mesec dana da se jedan sat popravi, a nekada je popravka i nemoguća. Nekad mi pojede mesec dana vremena da popravim jedan sat, nekad se desi i da se ne može popraviti. Mnoge poslove započeo je, kaže, iz inata. Nije hteo da prihvati da mu prodaju skupu, a nekvalitetnu kožu za narukvice za satove, a nije voleo ni da čeka da mu po traženom obliku i dimenzijama urade staklo za ručne satove. Sada sam pravi staklo, a i šije kožne narukvice.
 
 
Veljko Anđelić, sekretar Udruženja zanatlija Novog Sada priča za 021.rs da njihovo udruženje broji oko hiljadu zanatlija, od uslužnih do proizvodnih zanata. 
 
"Naše udruženje je jedno od retkih u Srbiji koje funkcioniše kao udruženje zanatlija, možda i jedino. U opisu našeg posla je upravo zaštita i razvoj zanatstva, zaštita interesa zanatskih struka, učešće u svim segmentima vezanim za zanatstvo, od obrazovanja pa do donošenja propisa i odluka", navodi Anđelić. 
 
Objašnjava da, iako se danas mnogi nazivaju zanatlijama, to su zapravo ljudi koji rade u okviru svojih radionica. Proizvode prave pretežno manuelno i ucelo, odnosno prave ceo proizvod, od početka do kraja, uz unošenje svih svojih kreativnih sposobnosti. 
 
    
 
Ovo udruženje svake godine ima projekat sa Nacionalnom službom za zapošljavanje za obuku zainteresovanih za stare umetničke zanate domaće radinosti, gde ti ljudi kod majstora-mentora.
 
"To se pokazalo jako korisnim za te ljude. Neverovatno je kad sam pričao sa njima, kad su mi pokazali fotografije, šta je sve ono što oni rade. Stvarno sam se začudio kolike kreativne moći imaju ti ljudi i šta sve smisle i originalno razviju. Znači da ima prostora, samo treba stvoriti uslove da ti ljudi mogu da rade", kaže Anđelić i zaključuje da je zanatstvo najzdraviji deo privrede, koji uz mala ulaganja može da ima veliki potencijal, naročito za turizam. 
 
  
 
U Novom Sadu može se pronaći još poneka zanatska radnja, pretežno su to krojači, obućari i ljudi koji izrađuju suvenire. U poslednje vreme postala je popularna i ručna izrada obuće, a za ove zanate obučavaju se i mladi ljudi. 
 
Realizaciju ovog teksta podržao je TONS.
ShopiNS
  • dijasporac

    29.04.2021 22:15
    @Marta
    Kad se setim starih zanatlija uvek mi u glavi brica i krojac iz serije Vruc vetar :)

    Moj deda je pre 2.svetskog rata iz Banovaca isao kod svog casovnicara ili krojaca u Zemun. Krojac je odustao od tog posla '70-tih a u toj prodavnici koja je bila cisto zanatska (Beznijska ul) je kasnije nikla neka prodavnica plastike ili necega slicnoga. Casovnicar je opstajao do pre 10-tak godina u ulici koja je pesacka zona, posao je presao sa dede na oca, a sa njega na cerku )koliko se secam). Kao dete sam sa dedom odlazio u tu radnju i gledao za mene cudesne zidne casovnike, ocekujuci da izleti kukavica kao u crtanom filmu. Pre godinu i po kad sam zadnji put bio u Srbiji i Zemunu sam video da je umesto te radnje neki kafic, u basti sede neki celavi likovi debelih vratova i mrko gledaju okolo.

    Iskreno, i ja imam jedan mehanicki sat koga godinama nisam stavio na ruku, zadnje 3 godine koristim iskljucivo smatwatch, ipak je vreme pregazilo neke stvari i zanimanja.
  • Jakob Jerih

    16.04.2021 17:52
    Bravo za autorku teksta , a PRAVDA ZA ZANATLIJE !
  • Marta

    16.04.2021 17:43
    Tragicno!
    Tragicno, ali istinito je da u BG mozete pronaci mnogo vise zanatlija nego u Novom Sadu i da oni i poted teskih uslova tamo opstaju. Sesirdzije, tasnari, krznari, cipelari zaista opstaju u BG i imaju jako kvalitetnu izradu i cene cak mnogo pristupacnije nego neki "brendovi siroke potrosnje". Ocogledno veca konkurencija i veca koncentracija ljudi. Sa druge strane, ne ide se u neke ekstreme sa cenama pa verovatno zato i uspevaju da opstanu. To je zapravo tuzna cinjenica kada pogledamo nas NS.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Novosadski fotoreporteri, treće oko koje je videlo i ono što nam je promaklo

Pre ovog vremena u kojem smo svi fotoreporteri, u kojem nema trenutka, događaja ili doživljala koji neprekidnim škljocanjem nismo obesmislili, bili su samo Jovan, Branko, Martin, Dragutin, Andraš, Stevan, Miljan, Čila, Jaroslav, Ana, nekoliko Slobodana... Bilo nam je dovoljno da oni za nas zaustave vreme. Danas su to, zapravo, jedine fotografije koje čuvamo, sve druge, telefonom "iškljocane", zaboravljene su i resajklbinovane.

Putevima vina kroz fruškogorski deo Vojvodine

"Postoji izreka koja kaže da je zemlja lozi majka, nebo joj je otac, a klima sudbina", priča za 021.rs profesorica Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Tatjana Pivac.

Ceo grad je biblioteka

Prva srpska čitaonica svoj rad započela je upravo u Novom Sadu i to davne 1845. godine, pa nije ni čudno da Novosađani i danas vole da čitaju, otkrivaju nova dela i dele svoja razmišljanja o knjigama.

Pijaca "kad joj vreme nije"

Kada čujete reči bazar ili pijaca, sigurno pomislite na prostor sa tezgama gde se u prepodnevnim časovima kupuju voće, povrće i druge stvari.