Novosadski fotoreporteri, treće oko koje je videlo i ono što nam je promaklo

Pre ovog vremena u kojem smo svi fotoreporteri, u kojem nema trenutka, događaja ili doživljala koji neprekidnim škljocanjem nismo obesmislili, bili su samo Jovan, Branko, Martin, Dragutin, Andraš, Stevan, Miljan, Čila, Jaroslav, Ana, nekoliko Slobodana... Bilo nam je dovoljno da oni za nas zaustave vreme. Danas su to, zapravo, jedine fotografije koje čuvamo, sve druge, telefonom "iškljocane", zaboravljene su i resajklbinovane.
Novosadski fotoreporteri, treće oko koje je videlo i ono što nam je promaklo
Foto: Pixabay
Novi Sad je oduvek bio sigurno gnezdo dobrih fotoreportera, iz kojeg su iščileli mnogi talenti koji su se uzdigli do umetničkih visina u svom poslu. 
 
Bilo da su fotografisali upečatljive trenutke grada, njegova buđenja s obe strane Dunava, njegove fruškogorske boje, zalaske sunca sa Tvrđave, njegove ljude - lude od ljubavi, pijane od razočarenja, razuzdane ili skrušeno skromne, bilo da su fotkali prozore njihovih kuća, vrata skrivena u ajnfortima u kojima su se zaljubljivali, a posle mesili sočne gradske priče ne bi li tako nadomestili prohujala očijukanja, ili da su beležili neke običaje, tajne i javne događaje - grad ranjen bombama, srušene mostove, Radnički kako gori, svetske zvezde gore na Tvrđavi, pobedu odbojkaša "Vojvodine" ili obojkaške reprezentacije, poraze fudbalera, uvek su svakoj fotografiji umeli da daju autentičan ton i odsjaj u predstojećoj večnosti.
 
Starogardaši Jovan Vajdl, Gabor Ifju, Borivoj Mirosavljević, Gavrilo Grujić, Stevan Lazukić, Slobodan Miletić, Miomir Polzović, Ana Lazukić, otvorili su vrata fotografskog imaginarijuma ovde u Novom Sadu, pionirski upisujući najumivenija, najraskošnija ali i ona druga lica Novog Sada, kojih bi se čestit čovek postideo.
 
Onda je došao Martin Candir, čovek koji je fotografskom poslu utisnuo drugu dimenziju, do tada nepoznatu, visprenu, artističko-poslovnu. Od Candira se može reći da je krenula nova era u fotografskoj profesiji u Novom Sadu. Candir je prvi shvatio koliko je, uz talenat, važan marketing, i koliko sam sebi, jer niko drugi neće, moraš da budeš autentični pokretni bilbord.
 
U novim generacijama koje su došle, svako je pronalazio svoj ugao da se približi Novom Sadu, izbliza ga upozna, prozre, otkrije, zavede, ovekoveči. Andraš Otoš, Aleksandra Erski, Darko Dozet, Dragan Kurucić, Marko Milović, Dejan Đuragić, Aleksandar Kamasi, Čila David, Ilija Ramić, Aleksandar Plačkov, Dejan Lazarević,  Nemanja Savić, Mladen Sekulić, Aleksandar Jovanović, Goran Mulić, Jan Valo, Robert Getel, i još mnogi drugi, izostali ovde jedino zato što su fioke softvera naprečac presušile, umeli su to, i umeju još uvek, svako na svoj način. 
 
Ali onako kako je znalački, a krajnje nerazmetljivo, umeo da prati kulturni život Novog Sada i da mu svojim fotoaparatom dodeljuje znamenje i više od onog koje je zaslužio, ne ume danas niko kao što je to nekada radio Branko Lučić. Arhiva ljudi i događaja koji su Novi Sad uzdizali iznad momenta vojvođanske varošice, a koju Lučić baštini, riznica je u rangu blaga. Za to je trebalo da imaš osećaj, meru, strpljenje. 
 
Onako kako je zvuk raširenih labuđih krila dok lete iznad vode, uzdrhtalo zečje srce usred vojvođanskog atara, ili jelena kapitalca ušuškanog u snovidljivost jutarnje izmaglice, umeo fotoaparatom da pronađe Jaroslav Pap, to ne može ama baš niko drugi. Džaba mu sva čuda moderne tehnike i tehnologije.
 
Onako kako je sa mladim novinarom, uredničkom voljom bačenim međ' krokodilske čeljusti neizvesnog dana, neštedimice delio dobre priče, objašnjavajući da se i od rupe na putu i sremskokarlovačkog kupleraja, može načiniti poezija, a "olimpia" i "nikon" umeli su udruženim snagama ponekad da ištrikaju poeziju samu, e to danas niko više ne radi kao što je radio Dragutin Savić.
 
Onako kako je Radivoj Hadžić umeo da nađe svaku žurku, koncert, festival, neki provod i da bez najave drito uđe na njih, od "NS tajma", "Rojala", "Madone", "Dendija" do budvanske "Pjesme Mediterana", jer fotoreporter je tada bio persona grata, u nivou inženjera u nekadašnjoj Jugoslaviji, teško da danas može da stigne bilo koji "kuda večeras" portal koji, uz sva čuda interneta, sabira i beleži kulturne događaje na jednom mestu. 
 
Onako kako Dragan Gojić godinama, svakodnevno, strpljivo na Trgu slobode, po kiši i čelopeku, "četiri časa čami čekajući čudo" - možda baš slobodu koju bi zabeležio fotoaparatom – ok, u međuvremenu mu se za naslovnu stranu kakvog dnevnog lista nametne i pokoja lepa Novosađanka, ne može ama baš niko. 
 
Strpljenje i smirenost Slobodana Nikolića, potom taj jedan drugi - aktivistički, ljudski, humanistički pogled na fotoreportersko-novinarski posao, kakav ima Slobodan Šušnjević, takve ljude, i te osobine, danas ni svećom, ni reflektorom ne možeš naći.
 
Onako kako scensko rađanje glumca, njegovo stradanje i uznesenje, a zapravo svu raskošnost talenta jednog glumačkog bića ume strpljivo da sačeka Srđan Doroški, to zaista ne ume ama baš niko drugi. 
 
A bio je u Novom Sadu, jednom, još jedan izuzetan fotoreporter, izniman mlad čovek, koji bi ovih dana pronosao prve dane svojih 45 leta. Zvao se Miljan Čubranović. Bio je radoznao, vazda žedan sveta, gladan ljudi i događaja, donholidejski brz na obaraču fotoaparata, koji nikada nije pitao "kuda", nego samo "kada", hedonistički uronjen u život, u svoj posao, i beznadežno zaljubljen u njega, onako kako nikad niko pre njega ovde nije bio, niti će biti.
 
Onda je došlo vreme svih nas fotoreportera-amatera, koji smo do tada bili tek puke sveznalice - najbolji selektori, kulinari, ajtijevci, lajfkouči, novinari, spisatelji - jer su nam to Zakerberg, Džobs, Gejts i njima srodne duše, svojski omogućili. 
 
Nema tog trenutka, događaja ili doživljala koji od tada, neprekidnim škljocanjem, nismo uspeli da obesmislimo. Više ne gledamo predstave, ne slušamo koncerte, ne pijemo kafu, ne pričamo u drušvu, ne opuštamo se, ne uživamo, jer sirota kamera na telefonu ne prestaje da fercera, da radi kao poniženi i onemoćali radnik na pelenama u "Liru".
 
Ali kad jednom nestane struje - a jamačno će i to jednom morati da se desi, pa igrica zabaguje na levelu kome ponestaje memorije, a neki veseli hakerdžija "pod agregatom" usisa sve gugl drajvove, ostaće Novi Sad i sva njegova istorija samo na fotografijama Branka, Martina, Dragutina, Andraša, Miljana, Čile, Jaroslava, Ane, Andraša, nekoliko Slobodana, Darka, Roberta...
 
Možda ćemo tada malo razgovetnije i bistrije pogledati na ovaj naš mali salaš u malom ritu, i u njemu lica svih sto istaknutih lica. Malo li je?! 

Kad ste već ovde...

Stotine hiljada vas svakodnevno se oslanja na 021 tragajući za istinom i objektivnim pristupom informisanju. Obavezali smo se da ćemo raditi u interesu javnosti sa uspostavljenim visokim standardima novinarske profesije i vi ste nam uzvratili ogromnim poverenjem. Vašu podršku sada možete i da konkretizujete. 021 je pokrenuo gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od zanimljivih artikala direktno podržavate rad redakcije 021. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je za našu budućnost. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Drugar i Kolega

    10.05.2021 14:04
    Miljus
    Puno hvala za Miljana ❤️
    Bilo je pravo zadovoljstvo raditi i družiti se sa njim.
    Šteta što se ispisao iz fotografske sekcije tako rano
  • Gastarbajter

    10.05.2021 13:41
    Fujiiii
    Hvala Snežo za evociranje divnih uspomena.
    Bio je tu i onaj lik, odličan fotograf Branko Stojanović. Mislim da si ga pobrkala kao Đuragića
  • Fedja

    10.05.2021 04:49
    Moment keepers
    Sjajan tekst!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Šulcov mlin daleko od zaštite

Šulcov mlin, koji se nalazi pored Temerinskog mosta, već godinama je prepušten zubu vremena, a konkretnih planova za njegovu zaštitu još uvek nema.