Tri prsta iz Novog Sada

Na različite načine Srbi i građani ove zemlje demonstriraju patriotizam i poštovanje prema nacionalnim simbolima.
Tri prsta iz Novog Sada
Foto: 021.rs
Većina njih u stavu "mirno", slušaju, neki i pevaju stihove himne "Bože pravde", mnogi se sa neskrivenim pijetetom odnose prema crveno-plavo-beloj zastavi, sa dvoglavim orlom ili sa krstom i ocilima na njoj.
 
Postoji i svadbarsko-navijačko-kafansko rodoljublje, zapravo kolektivni zanos, poslednjih godina sve popularniji i sve prisutniji, u najrazličitijim prilikama. Onda kada, recimo, raspevana popadija pozove "srpski rod" na veselje, ili nam slovenački muzičar pozitivno (po)digne krvni pritisak i poveća dozu adrenalina, tako što će nam, od tamo dalekog Zapada, direktno sa triglavskih visina, poslati stih, zapravo želju da (nam), ovde na Istoku, "pukne zora". 
Ali - potpuno sam siguran - ne postoji ništa uporedivo sa svenacionalnim ushićenjem u kolektivnom podizanju tri prsta. Desne šake, leve ili obe istovremeno, potpuno je svejedno. Uz usklike: "Srbija, Srbija, Srbija...", dabome.
 
Poznajem čoveka koji je pre 33 godine to prvi učinio, na sred televizijskog ekrana. Ne, izvesno, sa takvom konotacijom, ali tri prsta su tri prsta, dokazaće potonje vreme.
 
Sledi malo duži uvod, do poente.
Od samog početka emitovanja, rukovodstvo i sedamdestak saradnika Trećeg programa Televizije Novi Sad je uspevalo u nakani da funkcioniše kao "televizija u televiziji, van televizije". Ova oksimoronska formula je značila da je redakcija fizički bila izmeštena iz zgrade na Mišeluku u prostore Srpskog narodnog pozorišta, odakle je sa Kamerne scene i iz reportažnih kola, pripremala i emitovala programske sadržaje. Potpuno autonomno, bez ikave uređivačke koordinacije sa matičnom, takozvanom "Velikom televizijom".
 
Taj idealistički, nikada do tada u praksi provereni koncept, trajao je od 29. decembra 1989. do 15. oktobra sledeće godine. U Sremu bi lepo to opisali: lajali smo, koliko smo trajali.
 
Onda je narečenog oktobra, aktuelno vojvođansko rukovodstvo, mali poslušni privezak Miloševićevog režima, smenilo gotovo čitavu rukovodeću vertikalu u Televiziji Novi Sad. To je, avaj, uz minimalno kratkotrajno programsko provetravanje, stameno podanički, odvratno šlihterski prema Beogradu, trajalo sledećih deset godina. Ali, to je druga priča.
 
Vraćam se na 1990, koja nije bila obična godina. Jugoslovenski premijer Ante Marković je pokušavao da po svaku cenu zalepi ili zakrpi, teško oštećeni "krčag" nekada snažnog svenacionalnog jedinstva. I, bratstva. Svakodnevni odlasci "na vodu", sa željom da se taj krčag definitivno razbije, urodili su plodom. 
 
Gromopucateljni raspad dojučerašnjih drugova, tovariša, jarana i prijatelja - većine, pritom, sa čvrsto stegnutom figom u džepu - na tragikomičnom samitu rastočenih jugoslovenskih komunista, označio je početne tonove za "rastur kolo". Ili, za ovde odvajkada, u raznim (ne)prilikama, negovanu izreku: "kud koji, mili moji!" 
 
Nezapamćenim istorijskim cinizmom, najrevnosniji čuvari monolitnog jednopartizma, odlučili su da se raziđu raspisivanjem višestranačkih izbora. Demokratija je formalno - makar za odveć naivne - uništila Jugoslaviju! Da, kada bi se zajebavali...
 
Uveliko su - makar u verbalnim idiotskim konstrukcijama budućih plemenskih glavešina - već vađene puške iz soški, oštrile se kame, merkalo se na komšijsko dvorište i ono što je u njima. Oduvek je u glavama loših i prostih ljudi, tuđe, zapravo, bilo "naše"...
 
U takvim okolnostima, nekako s proleća te 1990. godine, i naš Treći program, među gledaocima već vrlo popularni "Tri Pe", nije više mogao da bude - kako je prvobitnom koncepcijom zamišljeno - samo zabavno-rekreativni. Na ovim prostorima nema pevanja bez (skorog) pucanja, zar ne?
 
Zaga Radović, Toma Dražić, Jale Jakšić i ja smo odlučili da dodamo "gas". Svakodnevno su naši dnevni urednici informativnih segmenata - Sanja Kekić, Sale Dotlić, Sneža Lakićević, Olja Sabljarević, Marča Fratucan i Dus Pavlov - slali ekipe na eminentno političke događaje. A, bilo ih kao šodera. Posebno su bili aktivni ljudi iz tek formirane opozicije režimu Slobodana Miloševića. 
 
Dus je gotovo svakodnevno pratio neki od skupova i okupljeni narod je počeo da prepoznaje njega i naše snimatelje uz povike dobrodošlice: "Evo naših". Vanstranačje se zahuktavalo. Jedna za drugom, jugoslovenske republike su raspisivale izbore. Zujalo je kao u košnici. Nastavili smo još žešće uz, to moram posebno da naglasim, snažnu podršku generalnog direktora RTV Novi Sad, Mileta Koprivice. Pržili smo. Iz dana u dan...
 
Međutim, nedostajao je još jedan segment, ključno pitanje, ustvari: ko su ti novi političari? Ko su likovi koji su (pred)vodili novoosnovane političke stranke, pokrete, saveze, udruženja, partije...?
 
Rešenje: "Bez reza i bez anestezije". Prva višestranačka serija na tadašnjim programima - sve malaksalije i sve manje istinski profesionalne - jugoslovesnke televizije. Bio je to, s ponosom ističem, pozitivan programski presedan, budući da su ključni uzusi novinarskog zanata bivali potisnuti od agresivnih akuelnih lokalnih politika. U svim JRT studijima, bez izuzetka.
 
Koncepcija serije je bila vrlo problematična: razgovori u trajanju do 25 minuta, bez i jednog reza, bez naknadne montaže, sa pitanjima bez ograda i pripremljenih agendi, snimljeni u jednom kadru. Krenuli smo. Fenomenalni snimatelji Đole Damjanov i Toba Milinov sa "Betom" u rukama, ja sa mikrofonom. Ređali su se sagovornici: Veljko Guberina, Milan Nikolić, Dragoljub Mićunović, Vuk Drašković, Ivan Đurić, Kosta Čavoški, Leon Koen, Dragan Veselinov, Milan Paroški, Nenad Čanak...
 
Bilo je među njima pripadnika različitih ideoloških predznaka, protagonista potpuno suprotnih političkih koncepcija: univerzitetskih profesora, uglednih advokata, lekara, umetnika... ali i ljutih staljinista preko noći preobučenih u demokrate, ili likova - sa preciznim saboterskim zadacima - direktno ubačenih iz specijalizovanih režimsko-državnih službi.
 
Velika većina njih su televizijsku kameru videli prvi put u životu. Mogli su, na njihovo zaprepašćenje, da najslobodnije moguće, odgovore na postavljena pitanja, ali i da kažu ono što su o politici, uistinu, mislili.
Iako smo imali ekipu izvrsnih kompjuterskih ilustratora - Goca i Vlada Litvanski i Dragan Štiglić - koji su osmišljavali sve naše programske špice i džinglove, i podigli nivo ilustacija i grafike na do tada neviđeni nivo, u seriju "Bez reza" smo krenuli, "dvesta na sat". Bez špice!
 
E sad, budući da nam je kroz redakciju svakog dana prolazilo mnogo zanimljvih i popularnih ljudi, zamolili smo ih da u kameru kažu, ne baš prepametne rečenice tipa - "Kakva jedna partija, ni partije tri, pluralzam buja na Programu Tri" ili "Reci sve, ovo je Tri Pe". 
Sve nekako blesasto, ali nephodno korisno... Pristali su: Mira Banjac, Kiki Lesendrić, Vajta, Baja Gardinovački, Emir Hadžihafizbegović, David Tasić, Sonja Stipić, Peša Pešić... i, eto nama špice!
 
Međutim, nedostajalo mi je nešto zapamtljivo za odjavu. Da vizuelno asocira na ime programa, na seriju samu, ali i da bude efektna najava sledeće emisije. I sasvim spontano sam - uz spominjanje "Tri Pe" - počeo da vrtim tri prsta desne šake. 
 
U razgovoru sa Mirkom Jovićem, u odjavi emisije, kada je video moju šaku, bukvalno je uskliknuo: "Tri prsta! To je znak naše stranke. To je znak srpske opozicije". 
 
I, sve je ušlo u emisiju. Makar to nisam ni pomislio, nekmoli takvu konotaciju poželeo, tri prsta su postali simbol "opozicionog" serijala, ali (in)direktno i celog programa. U međuvremenu su spomenuti ilustratori napravili izuzetno zapamtljiv džingl: tri prsta, koja se vrte, uz nekoliko snažnih muzičkih akorda.
 
A onda je naivna, bezazlena grudva, postala nezaustavljiva lavina. Ranih devedesetih na opozicionim skupovima - naročito je to činio Vuk Drašković - dizanje tri prsta postalo je simbol otpora Miloševićevom režimu. Prešla je potom ta pomama među srpske ratnike po raznim bojštima u kojima "Srbija nije učestvovovala". Pripadnost Srbiji i "srBstvu" sa podignutim prstima su potom manifestovali navijači, pa i sami sportisti, na takmičenjima širom sveta. I tako, u tom maniru, do dana današnjih.
 
Šta ja, posle toliko godina, imam s tim? Ništa, sem što sam u pogrešno vreme bio na pravom mestu. 
 
Tu novinarsku avanturu u tridesetak nastavaka, zapamtio sam za sva vremena. Možda se i neki gledaoci sećaju? Možda? Ali izvesno ne i "genijalci", profesionalni i ljudski nesoj, koji je došao posle nas "nepodobnih", na čelo i rukovodeće pozicije televizije Novi Sad.
 
Te neznalice su sve televizijske trake sa snimcima razgovora, vrhunske dokaze o jednom izuzetno turbulentnom vremenu i aktivnostima ključnih aktera u njemu - varvarski izbrisali! Uništili su zapise o razmišljanja ljudi koji su - makar velika većina njih - upalili luču višestanačja i buduće demokratije u Srbiji. Učinili su to bednici, verujući da će se time osvetiti autoru serijala. Kakve budaletine!
 
Ali, to je već treća priča. 
  • Milovan

    07.11.2023 13:27
    Pamtimo
    The North remembers!
  • troprstasi

    31.10.2023 15:54
    cijena troprstaskog ludila koju ste platili bila vam je isuvise visoka

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.

Iz centra na "brdo" 2: Biti na nogama

Krajem aprila 1979. u Velikoj Britaniji su održani izbori - pokazalo se istorijski - na kojima su Konzervativci potukli do tada vladajuće Laburiste.

Iz centra na "brdo"

Na "brdo" - kako smo u šali zvali zdanje Televizije Novi Sad smeštenu na Mišeluku na obroncima Fruške, došao sam iz centra grada.