I potrošnja hleba pod udarom siromaštva

Tako se prosečni Srbin jedući 80 kg hleba za dvanaest meseci izjednačio sa prosečnim Nemcem, dok se u Danskoj troši 72, u Austriji 70, Italiji 60, a Španiji 57 kilograma. Ipak, Evropljani potrebu za brašnastim proizvodima nadoknađuju znatno, u proseku trostruko, većom potrošnjom peciva, te neuporedivo raznovrsnijom ishranom u celini.

Nove tehnologije menjaju obrok

Činjenica da se u Holandiji troši tek 30, u Velikoj Britaniji samo 27 kilograma govori nam da, čak i u zemljama koje nam, ni geografski, ni kulturološki, nisu previše udaljene, postoje bitno drugačije kulture ishrane. Međutim, u nas je hleb osnovna i neophodna životna namirnica, gotovo da nema obroka bez ovog pekarskog proizvoda, pa je snažan pad potrošnje poprilično iznenađenje.

Kako se u prodavnicama manje prodaje, stalno se uvećava i povrat hleba, ali i odlaganje osnovne namirnice na smetlište. Tako je povrat sa nekadašnjih 3,5 povećan na aktuelnih 8,2 odsto proizvedenog. Prema rečima Đorđa Psodorova iz Instituta za prehrambene tehnologije, ni malo nije lako povratni hleb i pecivo racionalno preraditi u proizvode koje se na tržištu mogu profitno prodati.

Stariji se sećaju da je pre 35, a pogotovo 50 godina, potrošnja hleba dostizala 115, pa i 120 kilograma godišnje. No, Olivera Šimurina, naš poznati stručnjak za tehnologiju pekarskih proizvoda, podseća da je nekada rad, posebno u poljoprivredi, bio znatno fizički naporniji i zahtevao je ishranu više kalorične vrednosti. Odavno se prestalo na njivu ići sa parčetom hleba i komadom slanine, a tehnološka promena je za posledicu imala i prelazak na "blažu ishranu", bitno niže kalorične vrednosti.

Fizički rad podstakao potrošnju hleba

Pogled u istoriju ishrane išao bi u prilog ovakvom viđenju promena na tržištu hrane: tek sa prvim formama kapitalizma, oslonjenog na mašine sa parnim pogonom, došlo je do naglog uvećanja proizvodnje i drastičnog povećanja obima i inteziteta fizičkog rada. Dotadašnji jelovnik, više oslonjen na voće i povrće, ubrzano se menja, i udeo žitarica, energetski mnogo izdašnijih, u dnevnim obrocima se skoro utrostručava. Takođe, u ishrani opada upotreba tradicionalnih žitarica raži, lana i ovasa, a prednost dobijaju pšenica, potom i kukuruz.

Time se struktura ishrane promenila i prilagodila novim potrebama. Kako je kapitalizam doneo bitna poboljšanja u životnom standardu, postepeno su prihvaćene kao neophodne i sve prateće pojave, uključujući i promena strukture ishrane, a nove, kalorično bogate sirovine, imale su prednost i dobile na značaju; i cenovno.

Šira lepeza pekarskih proizvoda

U osnovi, krajem devetnaestog i početkom prošlog veka formirao se nov stil ishrane uobičajen sve do skorašnjih vremena, kada počinju da dominiraju tercijarne delatnosti, potom i sve učestaliji intelektualni rad i nove digitalne tehnologije.

Šimurina primećuje da se pokreti zdrave hrane, organske proizvodnje javljaju tek u novije doba i saglasne su promenama u tehnologijama rada. Navodi i sve veću upotrebu hlebova od heljde, spleta pšenice, kukuruza, raži, lana, ovasa, uljarica, brojne vrste hleba od mešovitih formi brašna, a sve češće su u upotrebi i takozvani specijalni hlebovi, u kojima se višestruko uvećavaju sadržaji pojedinih vitamina i retkih minerala.

Ponuda novih vrsta hleba najlakše se mogu zapaziti po ambalažnom pakovanju, što govori da je proizveden trajni hleb, koji se može konzumirati i pet, šest dana, pod uslovom da se čuva u ambalaži. Ali, hlebovi iz nove, veoma raznovrsne ponude su dostupni relativno malom broju stanovnika.

Dok se običan pšenični beli hleb u Novom Sadu može naći za 37, 38 dinara, a manjim mestima i za 25, po polukilogramskoj vekni, već mešani hleb dostiže i 100, a specijalni hlebovi i 300 dinara. Cena je u startu previsoka za gro građana, tim pre što su poslednjih godina osetno uvećani osnovni troškovi koje svaka porodica plaća, pre svega komunalije. Kada se dodaju neizostavni troškovi za gradski saobraćaj, struju, telefoniju i internet, vidi se da u porodičnom budžetu ostaje neobično malo za ostale potrebe, pa i ishranu.

Tako je i pored znatno smanjene proizvodnje uvećan povrat hleba, jer potrošnja kontinuirano opada i ono što je bila norma pre dve godine danas je dodatno umanjena. Čak ni niska cena pšenice u poslednje dve godine, a sledstveno i brašna i hleba, i mngo raznovrsnija ponuda ne menjaju opadajući trend potrošnje.

Regionalne razlike

Da je siromaštvo, ipak, ključan razlog pada potrošnje hleba, može se videti i iz regionalnih razlika.

Tako Beograđani, čiji je mesečni prihod dvostruko viši od proseka primanja u ostatku Srbije, nisku godišnju potrošnju od samo 70 kilograma hleba po osobi nadoknađuju konzumiranjem čak 11,5 kilograma peciva godišnje, skoro dva i po puta više nego što je prosečna konzumacija u republici. Upravo očajna prodaja kvalitetnijih i skupljih pekarskih proizvoda izvan Beograda i Novog Sada je i glavni razlog što je ceo proizvodni lanac od proizvođača pšenice, preko mlinara do pekara u teškoj krizi, a od 6.138 registrovanih pekara, blizu 3.000 ili ne izmiruje obaveze prema državi, zaposlenima i dobavljačima ili ih izmiruje delimično i sa sve dužim kašnjenjem.

Da je cena bitan ograničavajući činilac upotrebe namirnica pokazuje i drastičan pad, sa 53 na 39 kilograma godšnje potrošnje mesa. Nikome nije lako priznati da je siromašan toliko da mora strogo voditi računa o kupovini svake potrepštine, čak i hleba, ali iz sopstvene kože se ne može pobeći. Pogotovo ne samozavaravanjem.

Kakav hleb jedemo možete pročitati OVDE.