Pozorište ne sme da bude mlaka voda

Autor: Nataša Gvozdenović

Info

18.05.2026.

12:51

Na sceni Arpad Mesaroš retko ostavlja prostor za sigurnu distancu. U predstavama Andraša Urbana njegovi likovi deluju kao da nastaju na samoj granici između tela i emocije otvoreni, ranjivi, često brutalno iskreni.

Foto: Srđan Doroški

U razgovoru koji podjednako dotiče Hasanaginicu, Novi Sad, rijaliti kulturu i tišinu pčelinjaka u Bečeju, Mesaroš govori o pozorištu kao mestu otpora ravnodušnosti, ali i o potrebi da glumac nauči gde su granice sopstvenog tela. Ono što je prisutno kroz ceo razgovor jeste utisak da za njega teatar nema smisla ako publiku ne pomeri iznutra.

U predstavama Andraša Urbana često nema "sigurne distance" između glumca i teme. Kako izgleda trenutak kada shvatite da na sceni više ne možete da se sakrijete iza uloge?

Uvek težim ka tome da se taj trenutak desi što pre, bar u mojoj svesti. Treba se sprijateljiti sa temom, ući u temu, ne dopustiti joj da nas pojede. Treba dozirati energiju kada, kako i koliko. Nekad treba malo kočiti, nekad pustiti da ide sama od sebe, a mi da idemo na tačnost. To je zapravo timski rad između uloge, to jest "teksta" i mene.

Hasanaginica govori o emotivnom i društvenom nasilju koje traje vekovima. Da li Vas je tokom rada više zanimalo ono što je u tom tekstu istorijsko ili ono što je bolno savremeno?

Sa "istorijskim" tekstovima ima smisla raditi jedino ako mogu da se aktualizuju. Najbolji su uvek oni tekstovi koji u svakom vremenu mogu da zvuče aktuelno. Smatram da je Hasanaginica takav tekst.

U "Bilo jednom u Novom Sadu" grad nije samo prostor radnje, već gotovo glavni lik predstave. Kakav je Vaš lični odnos prema Novom Sadu danas kao mestu slobode, nostalgije ili nečeg trećeg?

Ja sam iz Bečeja, koji je dosta mali grad u odnosu na Novi Sad. Prvi put sam došao ovde sa 19 godina, tada mi se činilo da je prevelik, tajanstven i prepun mogućnosti. Zavoleo sam grad, ali ipak mi je bilo veoma drago kada sam posle treće godine akademije dobio posao u Subotici. Živeo sam tamo sedam godina, a u Novi Sad sam se vraćao samo kada smo imali gostovanja. Mnogo sam se plašio kada sam saznao da posle toliko godina života u Subotici ponovo moram da se selim u Novi Sad. Dan-danas smatram da je to nešto najbolje što mi se moglo desiti u karijeri.

Nexxt nosi nervozu sveta koji stalno traži novu senzaciju. Imate li utisak da savremeni čovek više ne ume da ostane sam sa tišinom?

Rijaliti šou mi je nešto najodvratnije na svetu. Gadi mi se kada vidim na naslovnoj strani nekih novina tračarenje o tome ko je sa kim i šta uradio u onim govnima od emisije. Reditelji, voditelji i akteri ovakvih dešavanja vode društvo u propast, to je nešto što bih mogao nazvati deedukacijom. Ja bih to kažnjavao. A one koji su željni da gledaju takva budalaština trebalo bi isterati u prirodu, da sede satima u zelenilu ili pored reke i da shvate istinske vrednosti.

Predstave u kojima igrate često traže ogromnu fizičku energiju i emotivnu ogoljenost. Šta posle takvih procesa ostaje u glumcu kada se predstava završi?

Ne želim da budem vulgaran, ali za mene to ima jaku seksualnu konotaciju. To je neka vrsta orgazma. Posle dobro odigrane predstave dominira osećaj kao kada je "sve izašlo". Naravno, ne desi se to uvek, ponekad nešto i ostane. Ali svakako, zavisno od intenziteta, telom se šire serotonin, dopamin, poplavljuje me endorfin.

U Urbanovim režijama humor često dolazi iz nelagode. Da li je danas ironija postala jedini način da govorimo o ozbiljnim stvarima?

Ne mora da znači, ali priznajem da je lakše sa ironijom. Neke stvari će proživeti tek onda - između ostalog i ironija - ako se nešto radi mrtvo ozbiljno. Kao što je poznati mađarski pisac Friđeš Karinti rekao: "U humoru nema šale!"

Publika na predstavama Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színháza retko ostaje ravnodušna. Da li Vam je važnije da publika izađe potresena, ljuta ili preispitana?

Da budem iskren, ja ne volim da ljutim publiku. Čak ne volim ni kada se gledaocima bukvalno govori: "E, vidiš kakav si ti moron što podržavaš ovo i ovo i kakva si budala što se ne buniš protiv toga i toga!" Meni je prvenstveno važno da predstava i glumačko ostvarenje dotaknu publiku, da imaju dejstvo na njih, da ne ostanu ravnodušni, da ne budemo poput mlake vode. Posle predstave mnogo mi je interesantnije da pričam o utiscima sa takozvanom laičkom publikom nego sa kritičarima i intelektualcima.

Novosadsko pozorište /Újvidéki Színház gradi repertoar koji ne pristaje na komfor i lake odgovore. Koliko je danas teško praviti takav teatar u društvu koje sve više traži zabavu i brzu potrošnju sadržaja?

Naše pozorište je dokaz da mogu da se naprave predstave sa teškim temama, a da to ipak bude interesantno. Treba pronaći tačnu meru ironije i humora, pa stvoriti miks koji se lakše prihvata. Postoje teme koje ni meni nisu lake, ali neka - ionako sam, između ostalog, i mazohista... malo.

Foto: Srđan Doroški

U Hasanaginici postoji snažan osećaj ćutanja i potisnutih emocija. Mislite li da živimo u vremenu u kojem ljudi sve manje umeju da pokažu ranjivost?

Vreme u kojem živimo ne dopušta ljudima da pokažu ranjivost. Ako se neko usudi na to, taj će pre ili kasnije biti pregažen. Zbog toga ima sve više laži u javnosti - da bi se ta ranjivost sakrila.

Bilo jednom u Novom Sadu bavi se i kolektivnim pamćenjem grada. Da li pozorište može da sačuva ono što društvo pokušava da zaboravi?

Verujem da može. To je donekle i svrha pozorišta. Mi i radimo na tome da sačuvamo prave vrednosti.

U Nexxtu se oseća pritisak savremenog sveta brzine, buke i stalne izloženosti. Kako Vi privatno pronalazite unutrašnji mir van scene?

Skoro svakog vikenda idem u Bečej, u pčelinjak mog oca, zajedno sa sinovima, daleko van grada i van naseljenog mesta. Kosimo travu, sečemo drva, zalivamo plantaže, leti vrcamo med. Volimo prirodu i tamo punimo baterije.

Predstave u kojima igrate često deluju kao sudar intime i politike. Da li danas uopšte postoji nešto što više nije političko?

Čak i ako se držimo daleko od sistema, čak i ako se izjašnjavamo kao apolitični i to se smatra političkim činom. Po meni je jedina nada da budemo objektivni. Znam da je to opšte mesto, ali pozorište uvek mora da bude neka vrsta opozicije. Dok sam bio mlađi i ja sam bio revolucionar. Sad sam već u godinama kada shvatam da se taj oportunizam može raditi i na "pametniji" način.

Posle svih saradnji sa Andrašem Urbanom, šta ste naučili o granicama pozorišta i o sopstvenim granicama kao glumca?

Kao mlad glumac na početku karijere bio sam spreman da se žrtvujem i u fizičkom i u psihičkom smislu. Bio sam spreman da se "ubijem" na sceni. U jednoj predstavi mi je čak krenula krv iz nosa na šlagvort. A o erekcijama da i ne govorim! Nisam se štedeo. Vremenom sam se ipak malo opametio. Sad već znam da ne smem da se istrošim pre vremena tokom procesa. Jednom mi je baš Andraš rekao: "Bolje da ti prekineš kad osećaš da si na granici, jer ja te neću prekinuti."

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

NOVOSADSKO POZORIŠTE

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.