SAD imaju dugu istoriju "promene režima" vojnim intervencijama: Ovo su neke od njih

Autor: Dojče vele

Info

05.03.2026.

06:56

Razni američki predsednici u više navrata angažovali su svoju vojsku kako bi uklonili nepoželjne vladare u inostranstvu. Bilans tih intervencija je mešovit - i zavisi od toga šta se smatra uspehom.

SAD imaju dugu istoriju "promene režima" vojnim intervencijama: Ovo su neke od njih

Foto: Beta/AP (Vahid Salemi)

SAD i Izrael su od samog početka jasno dali do znanja šta žele da postignu svojim ratom protiv Irana - da eliminišu svaku dalju nuklearnu ili konvencionalnu vojnu pretnju iz Teherana i uklone oslabljeni režim mula s vlasti, navodi Dojče vele.

Nijedna zemlja nema više iskustva s takozvanim operacijama "promene režima" od Sjedinjenih Država: prema jednoj studiji, samo tokom Hladnog rata (1947–1989) SAD su preduzele 72 pokušaja promene ravnoteže moći u inostranstvu u svoju korist. To su bile pretežno (u 64 slučaja) tajne obaveštajne operacije - s uspehom od oko 40 odsto.

Tako je 1953. američka CIA, zajedno s britanskim MI6, uspela da svrgne tadašnjeg iranskog premijera Mohameda Mosadeka. Ipak, kao rezultat toga, šah Mohamed Reza, koji je nakon Mosadeka preuzeo vlast, sve je više doživljavan kao "sluga SAD" i svrgnut je u Islamskoj revoluciji 1979. godine. Teokratski i sve represivniji režim uspostavljen u to vreme sada je u fokusu aktuelnih vazdušnih napada.

Dojče vele donosi pregled odabranih tajnih ili otvorenih operacija promene režima u koje su bile uključene SAD.

Libija (2011)

Kada je 2011. godine takozvano "Arapsko proleće" podstaklo nade za promene širom Severne Afrike, i u Libiji je počeo da raste otpor protiv dugogodišnjeg vladara Muamera el Gadafija. SAD, pod predsednikom Barakom Obamom, vrlo brzo su stale na stranu njegovih protivnika, takozvanog Nacionalnog prelaznog veća.

SAD, Francuska i Velika Britanija pokrenule su vazdušne napade - ubrzo pod okriljem operacije NATO "Ujedinjeni zaštitnik". U oktobru su američki dronovi i jedan francuski borbeni avion napali Gadafijev konvoj, da bi dotadašnjeg vlada potom ubili borci Prelaznog veća.

Danas, gotovo 15 godina kasnije, Libija je i dalje politički fragmentirana i obeležena masovnom nestabilnošću.

Irak (2003)

Prvog maja 2003, nekoliko nedelja nakon svrgavanja diktatora Sadama Huseina, tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš proglasio je kraj rata u Iraku: "Misija izvršena", pisalo je na transparentu iza njegovog podijuma na palubi nosača aviona "Abraham Linkoln".

"Prelaz iz diktature u demokratiju zahtevaće vreme, ali vredi svakog truda. Naša koalicija ostaće dok se naš posao ne završi. Tada ćemo otići i ostaviti za sobom slobodan Irak", rekao je Buš.

Ipak, okupacija koja je usledila nije donela ni mir ni stabilnost: institucije države su oslabljene, a susedni Iran podržavao je šiitske milicije koje su se sve žešće borile protiv sunitskih jedinica. U vakuumu moći, teroristička grupa ISIS uzdigla se u moćnog igrača, dodatno destabilizujući Irak, Siriju i kompletan region.

Američki istoričar Džozef Stib smatra da su Amerikanci tada imali pogrešan utisak da će vrednosti liberalne demokratije prevladati.

"Verovali su da će režime poput iračkog biti relativno lako zameniti nakon što budu srušeni", kaže Stib.

Avganistan (2001)

Još jedan rat usmeren na promenu režima povezan je s bivšim predsednikom Džordžom V. Bušom: samo četiri nedelje nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, američka vojska pokrenula je u Avganistanu operaciju "Trajna sloboda". Postojeći talibanski režim brzo je svrgnut, ali i tu je nova vlada koju su podržavale SAD uspela da održi svoju vlast samo ograničeno vreme.

Nakon što su međunarodne snage, u kojima je učestvovala i Nemačka, smanjile broj svojih vojnika 2014. godine, talibani su postepeno počeli ponovo da jačaju. Izvodili su napade i sve više slabili vladu nacionalnog jedinstva.

U poslednjoj godini svog prvog mandata, Donald Tramp postigao je sporazum s talibanima o povlačenju preostalih američkih trupa, koje zauzvrat nije trebalo da budu napadnute.

Odmah nakon povlačenja poslednjih preostalih američkih trupa pod vođstvom Džoa Bajdena 2021. godine, talibani su ponovo preuzeli potpunu kontrolu i vratili se političkom sistemu koji je bio na snazi i pre američke invazije.

Panama (1989)

U 1980-ima Panamom je vladao diktator Manuel Norijega. On je godinama bio na platnom spisku CIA, pre nego što je postao teret za američku vladu usred afere Iran-Kontra. Pod njegovom vlašću, Panama je bila centar trgovac drogom. Uz to, SAD su strahovale da neće igrati nikakvu ulogu u planiranom proširenju Panamskog kanala.

U maju 1989. opozicioni političar Giljermo Endara pobedio je na predsedničkim izborima - ali je Norijega odbio da prizna rezultate izbora. Tokom 1989. situacija je eskalirala, sve dok američki predsednik Džordž H. V. Buš nije u decembru naredio vojnu operaciju "Pravedni uzrok" kako bi se Norijega uklonio s vlasti.

Dvadesetog decembra Endara je postavljen za predsednika, a dve nedelje kasnije, Norijega se predao. Nakon toga je odslužio razne zatvorske kazne u SAD, Francuskoj i Panami. Umro je 2017. Troškovi vojne operacije kasnije su procenjeni na 331 milion američkih dolara.

Grenada (1983)

Od 1979. karipska država Grenada sve se jasnije politički povezivala sa Sovjetskim Savezom. Kada je tadašnji premijer Moris Bišop pokušao da umiri SAD, svrgnut je i ubijen od strane vojnih snaga.

U tom kontekstu, američki predsednik Ronald Regan, uz podršku nekoliko karipskih država, pokrenuo je invaziju - uprkos žestokom otporu britanske vlade, koja je tu članicu Komonvelta smatrala delom sopstvene sfere uticaja.

Nakon povlačenja američkih trupa, kraljica Elizabeta II imenovala je prelaznu vladu.

Dominikanska Republika (1965)

Nakon nekoliko pučeva, Dominikanska Republika bila je na ivici građanskog rata 1965. godine. Nakon glasanja Organizacije američkih država, američki predsednik Lindon B. Džonson pokrenuo je invaziju.

Primarni cilj bio je zaštiti američke građane. Nezvanično, međutim, to je bilo i sprečavanje nastanka "druge Kube", socijalističke države u neposrednoj blizini, usred Hladnog rata. Sa do 44.400 vojnika, SAD su obezbedile da njima prihvatljiv vođa preuzme vlast.

Poseban slučaj - Venecuela

Najnovija potencijalna "promena režima" toliko je sveža da konačna procena još nije moguća: početkom januara 2026. američki predsednik Tramp naredio je otmicu venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura. Njemu će u Njujorku biti suđeno po optužbama za "narkoterorizam".

U Venecueli je vlast preuzela njegova bivša zamenica Delzi Rodriges. Iako je ona deo Madurovog režima, Tramp je najavio da namerava s njom da sarađuje, a SAD bi trebalo da dobiju pristup ogromnim rezervama nafte te južnoameričke zemlje.

Međutim, dobitnica Nobelove nagrade za mir za 2025. godinu, koja podržava Trampa, Marija Korina Mačado, takođe je nedavno objavila svoju nameru da se vrati u Venecuelu i povede zemlju prema demokratiji. Dva meseca nakon ove ciljane američke intervencije ostaje nejasno u kom će se smeru zemlja razvijati.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

napad na Iran

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.