Pogubno uplitanje države: Pšenica rodila, cena visoka, a seljaci bez novca

Trenutno su skladišta puna lanjskih zaliha i veliko je pitanje kako će se uskladištiti žito ovogodišnjeg roda. U međuvremenu i cene na berzama su poprilično pale.

Tu, pak, nije kraj paorskim nevoljama. Kako nisu prodali robu, nemaju ni novac koji im je potreban da plate prispele obaveze, ali i da kupe seme, đubrivo, gorivo i hemikalije za jesenju setvu. Tako se poljoprivednici, umesto da budu zadovoljni zahvaljujući veoma dobrom lanjskom rodu i istorijski maksimalnim cenama ratarskih useva, zapravo muče praznih džepova.

Početak seljačkim nedaćama je uredba Vlade Srbije od 11. marta kojom se zabranjuje izvoz pšenice, brašna, kukuruza i ulja, kasnije zamenjena uredbom po kojoj država određuje izvoznu kvotu za svaki mesec. Tako je u junu iznosila 220.000 tona za pšenicu, 150.000 tona za kukuruz, dok je ulje na slobodnom režimu.

Srbija je tracionanoi veliki izvoznik ovih useva. Nakon dobre prošlogodišnje sezone i podmirivanja domaćih potreba, 1,6 miliona tona pšenice, četiri miliona tona kukuruza i 90.000 tona jestivog ulja, za inoplasman je preostalo dva miliona tona žita i 2,15 miliona tona kukuruza, te oko 175.000 tona ulja.

To su ozbiljne količine, pogotovo za državu koja nema izlaz na more i stoga ima složeniju i skuplju izvoznu logistiku. Posebno je izvoz postao značajan kada je septembra prošle godine počeo nagli uzlet cena hrane, pa su i dostigle istorijski rekordni nivo.

Bila je to prilika da se veliki viškovi prodaju po više nego solidnoj ceni, a tim novcem paori bi bili u prilici kupiti dovoljne količine đubriva, semena, goriva, zaštitnih hemikalija, takođe enormno poskupelih u poslednjih dvanaest meseci.

No, država, u predizbornoj atmosferi, igra na kartu da građanima zabranu, potom ograničenje izvoza prikaže kao "brigu za snabdevenost domaćeg tržišta" i prikupi izborne poene. Efekat uredbi po paore bio je poguban. Već dogovoreni poslovi su stornirani, a seljaci ostadoše bez novca.

Tako je početkom jula u skladištima oko 900.000 pšenice lanjskog roda od kojih će 200.000 tona biti izvezeno na osnovu junskog odobrenja, dok se sa 625.000 hektara pod žitom očekuje najmanje 2,9 miliona novih tona. Naše potrebe za sve namene su maksmalno 1,6 miliona tona, te bi nam već krajem avgusta na raspolaganju za izvoz bilo 0,7 miliona tona starog i 1,3 miliona tona ovogodišnjeg žita.

Pogubno uplitanje države

Veliko je pitanje kako će se čuvati pravo seljačko blago. Mešanje starog i novog u skladištima nije dobro, povećava mogućnost da štetočine "napadnu" robu.

Posebno je pitanje organizacije logistike transporta. Trenutno samo dve kompanije za rečni transport imaju uslove da prevoz organizuju Dunavom do crnomorskih luka, a to su minimalni kapaciteti. Tu je, naravno, i železnica, mada je ovaj vid prevoza u Srbiji decenijama totalno zapostavljen, pa nema dovoljno ni lokomotiva, a još veći je manjak vagona za rasuti teret.

Prava je umetnost organizovati transport i u uobičajenim prilikama, sada država još ograničavanjem važenja kvote na samo mesec dana dodatno usložnjava i otežava promet. Poređenja radi, na berzama pšenica se prodaje i dve, tri godine unapred.

Kako u letnje vreme pristiže rod na celoj severnoj hemisferi, naravno da je povećanjem ponude cena počela da pada, sa 400 evra sredinom maja spala je na još uvek više nego pristojnih 330 evra po toni. Propušten je pravi trenutak za prodaju mada je kupaca bilo i za dvostruko više robe od naših ukupnih mogućnosti.

Preterano uplitanje države u ekonomiju još jednom se pokazalo pogubnim.

Devize donose likvidnost

Slična je situacija i sa kukuruzom. Još oko 850.000 tona lanjskog roda je, upravo zbog limitirajućih uredbi Vlade Srbije, ostalo neprodato. Sa 950 hiljada hektara, koliko se poslednjih godina seje u Srbiji, izvozni višak je, zavisno od sezone, između dva i četiri miliona tona.

Sasvim je izvesno da se i kod inoplasmana ovog useva kasnilo, te će se pri lagerovanju novog roda naići na problem uskladištenja.

Principijelno, poljoprivreda je jedna od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, jedina koja kontinuirano svake godine u inorazmeni beleži suficit od najmanje 1,5 milijardi evra. Naši paori, zavisno od godine, proizvedu dva i po do tri puta više nego što su potrebe domaćeg tržišta. Višak završava u inostranstvu i stoga agrar ne može da funkcioniše bez stranih kupaca.

Oni su suština, njihov novac omogućava likvidnost srpskoj poljoprivredi i na nju naslonjenim delatnostima. Stoga bilo kakvo ograničavanja inorazmene predstavlja veliki rizik i za paore je najbolje da država uplitanje svede na minimum. U suprotnom, pokazuju to i aktuelna dešavanja, biće samo štete, a mnogi seljaci će, umesto rekordnog prihoda, ostati praznih džepova.

Pročitaj još

Poljoprivrednici odložili protest zbog poziva na pregovore

Vlast lošom izbornom odlukom narušila tržište i oštetila mlinare

Vlasnici žitarica zbog zabrane izvoza ostali s viškovima u skladištima, ali i bez zarade