Piše: Gorica Nikolin
Iako bi po veku u kom živimo moglo da se zaključi da smo moderno društvo, mi (a i mnoga druga društva) to nismo. Mi smo vrlo nazadni, licemerni, cinični, sebični, oholi i svašta drugo, pa tako i najveće traume koje mogu da se dožive dočekujemo praveći se pametni, igrajući se tužioca i tražeći svaki mogući razlog da odbacimo tuđu muku.
Zašto to radimo?
Navikli smo da je poželjno da se ćuti. Tome i drugim užasnim navikama uče nas i poslovice i pouke, pa tako ćutimo kad čujemo da je neko psihički maltretiran, skrećemo glavu kad komšija tuče suprugu, nemo posmatramo nasilje, razbojništva, mučenje, omalovažavanje i na taj način učestvujemo u tim činovima. Nečujno, kao voajeri.
Ne zapitamo se kako bismo se mi osećali da smo silovani. "Ma ne bi se to meni desilo", pomisliće većina muškaraca i možda poneka žena. Ali dešava se svima i svuda, u svakom dobu, u poznim godinama, dok smo deca, na poslu, u školi, na fakultetu. A zbog čega se ćuti o tome godinama objasniću vam bez navođenja statistike o broju slučajeva silovanja, nasilja, smrtnih slučajeva i iskustava na sudovima jer mnoge statistika smara. Daću vam lični primer.
Bila sam u osnovnoj školi kad je gotovo pola mog odeljenja završilo kod fizijatra zbog ustanovljenih krivih kičmi. Išli smo na vežbe par puta nedeljno u Zmaj Ognjena Vuka, kod dečjih fizijatara - stariji čovek i žena radili su sa nama, pokazujući nam vežbe i prateći naš napredak. Muškarac koji je s nama radio često bi vrlo čudnim pogledom gledao kako mi devojčice izvodimo vežbe. Bilo je tu špaga, tegljenja grudnog koša, savijanja...
Mene je zvao "lepoto" dok bi mi nameštao štap iza leđa, za oslonac. Njegova koleginica to je samo gledala. Ispred sale za vežbanje bile su muška i ženska svlačionica, ali srećom, nikad ga nisam videla tu. Ne znam ko je taj čovek i ne sećam mu se lika - to je bilo pre skoro 20 godina i možda više nije ni živ, ali gadi mi se i sve te neprijatne situacije s njim i dalje pamtim. Ne znam za druga iskustva, ali ovo je moje.
Nisam rekla svojim roditeljima za tog čoveka jer je cela pojava seksualizacije žene, pa i deteta, u društvu dovedena do normalizacije. Kao malu me je mama u autobusu čuvala od bolesnika koji su imali želju da se prilepe, a danas sama pazim o tome jer se bolesnici i dalje prilepljuju uz žene u busu. U školi smo imali pojedine profesore koji su javno, pred celim odeljenjem, činili da se devojčice osećaju kao na izložbi, sakrivajući se iza svojih velikih autoriteta, ispod kojih je mali profesorski ego.
Manijaci nas sočno posmatraju i spopadaju na razgovorima za posao i na poslu, u marketu, u ordinaciji, decu gledaju u školi, na časovima fizičkog, na igralištu. Te situacije postanu toliko česte da ih zaboraviš ili naučiš da potisneš, a setiš ih se godinama kasnije kad sazriš i shvatiš šta ti se desilo, šta je potisnuto i koliko trauma trpiš.
Kad shvatiš šta se desilo, onda se suočavaš sa činjenicom sa početka - da je ovde sramota prijaviti, da se kaže "tužibaba", a ne uzbunjivač. Da će da te dočeka komplikovan sistem prijave i dokazivanja koji je maksimalno otežan i da u sistemu rade ljudi koji ne razumeju situaciju. Da nećeš biti zaštićena. I s tom mišlju treba da se uhvatiš ukoštac i boriš u bici koju vrlo verovatno gubiš jer "ti si ga izazivala", "ko ti je kriv", "ma, daj to nije ništa", "sad se svetiš" i ostale gluposti koje prosečna osoba govori. A nažalost, mnogi ne shvataju da je prosečna osoba ispod svakog proseka.
Zato je sad bitnije nego ikad da stanete na stranu žena i sačuvate minimum dostojanstva. Da shvatite da je baš to feminizam i da je to moralno ispravna stvar. Da ne zaškripite zubima na reč "feminizam" i da budete jači od poriva za mačo dokazivanjima pred istima kao što ste vi. Da ponudite pomoć, da reagujete kad čujete da komšija bije suprugu. Da budete najbolji deo ovog bolesnog društva i da se nadate da ćemo nekad kolektivno biti zdraviji.
Za kraj, navešću jednu mnogima dosadnu činjenicu. Žene nisu "nežniji" i slabiji pol. Svi smo nežni i slabi pred iskusnim napadačem i tu, verujte, fizička snaga neće značiti mnogo. Svi smo potencijalne žrtve, ali su žene najčešće mete i to ih ne čini nežnijim.
Hajde da zajedno radimo na tome da svi budemo snažniji.
Komentari 15
@M
Nisi primetio da su to bili kao prvo poznanici njenih roditelja, a kao još važnije, ljudi od kojih su njeni roditelji, pa i cela porodica u tom trenutku potencijalno zavisili?
Jesi svestan koliko je bolesno to što si odlučio da potpuno ignorišeš tu činjenicu?
Crna ovca
Crv
Dragi ljudi koji su pročitali članak i ostavili / će ostaviti komentar:
Poenta je da se promena uvek započinje od sebe. Ako to niste do sada razumeli, želim vam samo da ne potraje još dugo da bi ste shvatili, ali istinski shvatili to. Država ste vi, vlast ste vi, institucija ste vi, od vas se sve širi na dalje. Ako stalno samo čekate da vam tamo neka vlast sve obezbedi, izgubili ste.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar