Jedan od najstrašnijih masovnih ubica nestao bez traga

Mnogi veruju da je prava cifra daleko veća. Nakon 16 godina provedenih u zatvoru u Ekvadoru, i pet godina u duševnoj bolnici u Kolumbiji, 1998. je proglašen izlečenim i pušten na slobodu.

Monstrumu koji je tvrdio da će ponovo ubijati čim se dokopa slobode otad se gubi svaki trag. Niko ne zna da li ga je negde sustigla zaslužena kazna, ili i dalje nekažnjeno hara u zabačenim krajevima Južne Amerike.

Lopes je rođen 1948. u Kolumbijskom mestu Tolmija, kao sedmo od 13 dece siromašne prostituke, u najnesrećnijem periodu građanskog rata, kada je stopa zločina u ovoj zemlji bila oko 50 puta viša nego u većini drugih. Majka ga je u osmoj godini izbacila na ulicu, nakon što ga je uhvatila u u seksu sa rođenom sestrom, i otada je gladovao, prosjačio, i, bar kako sam tvrdi, u više navrata bio žrtva brutalnog seksualnog zlostavljanja.

Sa 18 godina je u zatvoru, gde je dospeo zbog krađe automobila, doživeo grupno silovanje. Svojim silovateljima se osvetio tako što je trojicu od četvorice ubio, a nakon izlaska iz zatvora počinje krvavi pir. O načinu na koj je "operisao" najbolje svedoči jedinstveni intervju koji je kraće vreme pre izlaska na slobodu dao novinaru "Nešenel Egzeminera":

"Ja sam čovek veka. Nikada me neće zaboraviti", pohvalio se Lopes. "Žrtve sam tražio na pijacama, tražio sam devojčice sa određenim izgledom lica - lepim i nevinim. Trebalo je da bude dobra devojčica, koja radi sa majkom. Ponekad bih je pratio i po dva-tri dana, čekao da ostane sama. Dao bih joj neki poklončić, recimo ogledalce, odveo je izvan grada, gde sam obećavao da ću joj dati i poklončić za majku.

Onda bih je odveo do tajnog skrovišta, gde je čekao spreman grob. Ponekad su u njemu bila i tela ranijih žrtava. Mazio sam ih, a u zoru bih ih silovao. Izlazak sunca me je uzbuđivao. Prisiljavao sam devojčice na seks, pa bih im rukama obuhvatio vrat. Dok je sunce izlazilo, ja sam ih davio.

Trebalo im je i po 15 minuta da umru. Bio sam vrlo pažljiv. Dugo sam bio s njima, da se uverim da su mrtve. Olgedalcem sam proveravao da li još dišu. Ponakad bih morao da ih ubijem ponovo. Nikad nisu vrištale, jer nisu očekivale da će se nešto desiti. Bile su nevine. Moje male drugarice su volele društvo. Često sam stavljao tri ili četiri u isti grob. Ali posle nekog vremena bi mi dosadile, jer se nisu micale, pa bih potražio još devojčica.

Valjalo je samo ako sam mogao da im vidim oči. Morao sam da ih gledam na dnevnom svetlu. To je božanski trenutak, kad ih držim za vrat. Gledam devojčicu u oči, i vidim kako se neko svetlo, nekakva iskra, iznenada gasi. Trenutak smrti je dirljiv i uzbudljiv. Samo oni koji su sami ubijali mogu to da razumeju.

Kada me puste na slobodu, ponovo ću osetiti taj trenutak", obećao je Lopes, koji je za svaki ugašeni dečiji život u zatvoru proveo oko mesec dana.

Poznato je da su ga nakon prvih ubistava urođeničkih devojčica u Ekvadoru tamošnji Indijanci otkrili i uhvatili, mučili i zakopali u zemlju do vrata. Par hrišćanskih misionara ga je, međutim, oslobodio i omogućio mu da pobegne, nakon čega je nastavio svoju gnusnu rabotu.