Piše Oto Horvat: Čika Đusi iz Vase Stajića

Roman "Noćna projekcija" Ota Horvata uvršten je u najuži izbor za književnu nagradu "Beogradski pobednik". Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, svojim čitaocima donosi odlomak iz romana.
Piše Oto Horvat: Čika Đusi iz Vase Stajića
Foto: 021.rs

Kako je zapisao književni kritičar Franja Petrinović, rekonstrukcija pređašnjeg života u gradu i traganje za pouzdanim činjenicima tog života, u romanu "Noćna projekcija" pretvara se u svojevrsnu porodičnu genealogiju, ali i u tegobnu storiju odrastanja, o drugosti i drugačijosti, o skrivanim porodičnim pričama i tajnama, kao i u svojevrsni sociološki i istorijski vodič naslućivanja Novog Sada, njegovih udesa, uspona i padova.

Roman "Noćna projekcija" objavila je Akademska knjiga iz Novog Sada. U nastavku sledi odlomak iz romana:

Imena! Imena? Znam ih gotovo sva napamet. Ne, znao sam ih gotovo sva. 
 
Ovih dana na putu do Arhiva grada ili Glavne biblioteke, na putu do rođaka i prijatelja, morao sam da konstatujem kako većinu ulica i njihovih imena više ne mogu da prizovem u sećanje, niti da prepoznam pojedine kvartove. Neki više nisu ni postojali. Kretao sam se kao po magli, navigavajući samo po navikama nekog ko je tu nekad davno živeo.
 
Posle Njegoševe ulice, koja mi je ostala iza leđa, zaustavio sam se pred osvetljenom vitrinom apoteke na uglu Trifkovićevog trga. Bio je krcat ljudima koji su nekud žurili. Nestajali iza ugla u Miletićevoj, u Laze Telečkog ili se gubili u pravcu glavnog trga. Jedva sam uočio nekolicinu muškaraca koji su čekali. Nepomični poput skulptura. Na momenat bi oživeli i glavu pomerali čas ulevo, čas udesno. Na njihovim licima zbog retkih svetiljki nisam mogao da razaznam da li su nestrpljivi ili razočarani. 
 
Pred još uvek otvorenim kioskom preko puta apoteke, odmah uz Muzičku školu, formirao se red za cigarete. Devojke, mladići. Nakon obavljenog pazara odmah su otvarali kutije, izvlačili po cigaretu i palili je, kao da bez toga nisu mogli nastaviti svoj put. Kokičar koji je stajao uz kiosk vikao je Ajmo, ajmo. Ali ga niko nije slušao, niko se nije zaustavljao pred njim iako je miris kokica bio primamljiv. Automobili su prolazili i pritom me sekli svojim farovima.
 
Skoro sam se prepao kada me je jedna ruka dotakla po mišici i promukao, starački glas upitao Jesi li to ti, drago dete moje? S radošću sam potvrdno klimnuo glavom. Bio je to čika Đusi iz Ulice Vase Stajića, muž jedne od očevih tetaka. Pružio mi je ruku da se pozdravimo jer smo odavno prestali da se ljubimo u obraz. Čvrst, čeličan stisak njegove šake. A izgledao mi je krhko. Nizak i nekako sitniji nego što sam ga pamtio. Doduše, nisam ga video godinama, pa opet. Njegov kišni mantil bio je kao nov, mada zastareo model. Niko se danas ne oblači više tako, pomislio sam, pogotovo ne kada je toplo. U levoj ruci držao je belu kesu punu lekova.
 
Prepoznao sam te dok sam izlazio iz apoteke jer toliko ličiš na svog pokojnog oca, rekao mi je. Naočari s velikim crnim okvirom klizile su mu s nosa jer se znojio, ali ih je nameštao bez nervoze, sasvim prirodno. Srce mi je zaigralo od radosti, ali sam odmah pomislio Pa to može biti samo junior! Meni do tada niko nije rekao da ličim na oca, uvek su mi govorili da sam isti majka, "pljunut na majku", pa mi je bilo drago što sam čuo nešto drugačije.
 
Iako se Đusi­-bači fizički vidno promenio, osmeh mu je ostao isti, pomalo kriv, šeretski, kao i navika da ne oslovljava ljude imenom. Pa sam zato ja sada za njega postao junior, a ranije sam bio mali Pikaso. Koliko sam se obradovao što smo se sreli, toliko mi je istovremeno bilo i neprijatno. Nisam planirao da ih posetim jer je ovaj moj boravak u Novom Sadu kratak. Nekoliko dana nije dovoljno ni za šta.
 
S jedne strane, njihova duboka starost i rodbinske veze treba da budu razlog mojoj kurtoaznoj poseti, ali, s druge strane, čika Đusi ne živi sam, nego s mojom tetkom Terezom. A ona mi je od detinjstva ličila na perfidnu vešticu. Zajedljiva, pakosna, stroga. Bila je niska, debela žena s prodornim plavim očima koje su znale da čoveka okuju ledom. Hodala je pomoću štapa jer je imala problem s levim kukom. Nikome od rođaka nije bila preterano simpatična i skoro su svi uvek bili familijarniji sa čika Đusijem nego s njom. Njih dvoje žive sami u velikoj kući jer su im deca emigrirala u Kanadu. Mislim da je moja majka u pravu kada tvrdi da imamo više rođaka tamo nego ovde. Meni je uprkos tome, ako izuzmemo tetku, odlazak kod njih na čaj i kolače uvek bio primamljiv jer im je kuća puna ukrasnih predmeta. Vaze i tanjiri, skulpture debelih ljudi koji sede. I mnogo zmajeva. Na crtežima manjih formata. Oni me nisu toliko plašili koliko tetka Teri.
 
Kada smo išli porodično u posetu, samo se tati smešila, samo je prema njemu njeno lice poprimalo dobrotu i nežnost. Mene je neprestano opominjala da pazim šta radim, kuda idem, u šta gledam, kako dišem. Moja mama kao da nije bila s nama. Tu neprijatnost je čika Đusi gladio svojim flegmatičnim stavom, kao da je sve normalno, pa je razgovarao sa mnom i s mojom majkom galantno i posvećeno, nizao anegdotu na anegdotu iz sveta antikviteta o čudnim kupcima i još čudnijim prodavcima.
 
Samo jednom smo doživeli prepirku između supružnika i meni je ostalo u sećanju da je bilo reči o Kanadi. Kao furija, tetka Teri je vikala: Neću da se selim nikuda. Ne pada mi na pamet. Ne dolazi u obzir da idem u drugu državu, u drugi grad. Deca neka su nam tamo. Njima je svejedno, ali ja ovde poznajem i žive i mrtve. U ovom gradu hoću da budem sahranjena, na groblju u Futoškoj. A ne ko zna gde, sa ko zna kakvim svetom.
 
Ako ne žuriš baš mnogo, ako nemaš neki randes – pri čemu mi je namignuo, kao da nisam mogao da imam drugi razlog da budem u gradu nego neki randes – isprati me do Miletića, da se malo ispričamo, predložio mi je. Tvoja mama mi je onomad rekla da ćeš doći i da hoćeš po arhivama da istražuješ o svom dedi. Evo, ispričaću ti ja sve što te zanima. Možda i nije samo slučaj što smo se sreli. I baš da ti kažem, raduje me što te vidim jer ti mogu ispričati nešto što kod kuće, u prisustvu Teri, nikako ne bih mogao. Oči bi mi izbila, a jezik pojela da bilo šta ružno kažem o njenom bratu, tvom dedi. Još uvek ga obožava… No, pustimo to. Nije važno. Ko je mogao pomisliti da će moj večernji odlazak do apoteke imati ovakav rezultat!
 
Možda treba da se zahvalimo Terezi što me pušta da uveče idem po lekove, a ne po danu, kao sav normalan svet? Meni je večernja šetnja potrebna pred spavanje a i uveče nema gužve u apotekama. Znaš, verovatno su to i godine, ali sve češće se osećam kao stranac, kao da pripadam... ne, kao da sam pripadao ovom svetu kroz koji prolazim. Mnogo je novih stvari i ja ne uspevam da ih zapamtim. Baš kao stranac na proputovanju.
 
Sve vreme sam ga slušao zapanjen, moja majka obično nije najavljivala moj dolazak nikom, ne zato što ja to ne bih želeo, nego je znala da ću svakako sebi već napraviti tako gust program da nigde neću stići na vreme, niti ću uspeti da obavim sve što sam planirao. U svakom slučaju bilo mi je jasno da Đusi­bači zna mnoge priče, mnoge male pričice čiji bi akteri želeli da se one zaborave ili da se za njih ne zna. A mene su baš one zanimale.
 
Tvom pokojnom dedi, bog da mu grešnu dušu prosti, u proizvodnji soda-­vode i klakera, iliti puckalice, u našem večnom gradu konkurenciju je časnu i ponekad manje časnu pravilo nekoliko drugih proizvođača, rekao je.
 
I ja sam, zahvaljujući Šematičkom almanahu grada Novog Sada iz 1936. godine, čije sam stranice otkrio i snimio u biblioteci pre neki dan, saznao za sve njih: Dušan Nacković iz Vodnikove 25; Sava Šorčanski iz Željezničke 33; Viktor Beker iz Filipa Višnjića 4; Magda Drozdik iz Kralja Petra II 27; Petar Đaković iz Gundulićeve 18; Toša Gavrilović iz Temerinske 59; Miloš Gavrilović iz Kamberove 40; Roka Jakobac iz Preradovićeve 105; Šandor Kiš iz Faludijeve 6; Matilda Malasić iz Sterijine 11; Dušan Novaković iz Radničke 12; Svetozar Radić iz Kralja Petra II 33; Milan Radonić iz Lukijana Mušickog 7; Gizela Teringer iz Petra Zrinjskog 56; Vagner i drugovi iz Ulice Kralja Aleksandra 71. Koliko mi je poznato, nastavio je, soda­-vodu i klaker on je redovno dostavljao gostionicama Amerika, Beli Vo i Topola, a gostionice Edita, Bela lađa i Kod mačke, samo nekih se sećam, ne zameri mi, mator sam, nisu bile voljne da menjaju svoje dobavljače. Slično mu se desilo i kada je pokušao da sklopi dogovor s hotelima Sloboda, Mali Pariz, Elita i Park kod Jodnog kupatila – vlasnici dotičnih hotela imali su svoje uhodane dugogodišnje snabdevače, pa je glatko odbijen. Ne verujem da se zbog toga snuždio. Imao je on energije za trojicu.
 
Tako je, na primer, stanovnicima Ustavske i drugih ulica koje su se nalazile u njenoj blizini prodavao soda­-vodu izjutra sa zaprežnih kola koja je uglavnom vukao vranac Forte, a ponekad siva kobila Bodza. Čuo sam, još sam bio mali tih godina, da je tvoj deda najradije išao s najstarijim sinom niz Dunavski kej, tamo su nudili hladni klaker raznom narodu. I to s pristojnim uspehom. Tvom pokojnom dedi,  bog da mu stvarno grešnu dušu prosti, parlanje je išlo na svim jezicima, kao podmazano. Moram priznati da mi nije poznato koliko je jezika tačno znao, ali sam siguran da je govorio srpski, mađarski, nemački, totski i rumunjski. U svakom slučaju, ne jednom sam čuo komentare da bi on progovorio i na kineskom samo kad bi bio u prilici da proda svoj klaker nekom Kinezu.
 
Pitaš me, dragi juniore, gde je proizvodio soda­-vodu i klaker otac tvog oca. I na to odgovor znam: sedište njegove radnje, zapravo proizvodnje, bilo je smešteno za naše pojmove u sasvim savremenoj kući, u Ustavskoj ulici, broj 42, u glavnom gradu Dunavske banovine. Da me ne razumeš pogrešno, nije bilo u samoj kući, nego u pomoćnim prostorijama koje je sazidao građevinski radnik Igrački sa svojim šegrtom.
 
Inače, nekadašnja Ustavska nalazi se na nekoliko minuta brzog hoda odavde. A kuću ćeš lako prepoznati jer nosi isti broj kao nekada. Imena se menjaju, ali ne i brojevi i to je dobro. Zakon je bio  takav da je proizvodno mesto moralo biti uređeno po najmodernijim higijenskim zahtevima, a za kvalitet vode jamčio je Institut za narodno zdravlje. Tereza ima jednu fotografiju iz 1937. na kojoj se vidi da radnika u sodari nije bilo mnogo. Verovatno je imate i vi u nekom albumu ili nekoj kutiji od cipela sa ostalim fotografijama. Ja znam da je ukupno osam pari ruku proizvodilo soda-­vodu i klaker. Svi radnici su tvoja bliža ili dalja rodbina, ali nemojmo se sada gubiti u detaljima, Tereza ih zna poimence sve ako ti bude trebalo.
 
Upravo na toj jedinoj fotografiji koja postoji možeš videti šta je bilo tipično za tvog dedu. Po čemu ga pamte možda još uvek neki. Belo odelo. Čim je bilo toplo, on je oblačio belo odelo i stavljao beli šešir. Žene su ga zapažale, šta drugo da ti kažem. Ah, da, postoji jedan kuriozitet koji ćeš moći proveriti, ako te zanima. Tridesetih godina prošlog veka, u našem večnom gradu rodila su se tri dečaka koji su imali isto ime i prezime kao tvoj pokojni deda. Jedan od njih je i tvoj stric. Zvanični. Drugu dvojicu, ili nedajbože trojicu-četvoricu, nisi upoznao. Koliko znam, o njima, o nekakvoj eventualnoj vanbračnoj deci, u tvojoj se porodici nije znalo. Pardon, pardon,  saznalo se za jednog dečaka, ali mnogo godina kasnije. Kako je došlo do upoznavanja, nije mi poznato. U svakom slučaju, ako se i znalo, nije se pričalo. Na tebi je da istinitost moje priče proveriš kao i tačne datume rođenja svojih polustričeva, u knjigama, gradskim i crkvenim.
 
Kažem polustričeva, jer je moguće da u velegradu, u Beču ili Parizu, ljudi imaju ista imena i prezimena a da nisu ni u kakvom srodstvu, ali malo je verovatno da se to može desiti u našem malom, provincijskom gradiću, i u tom broju, pogotovo što vaše prezime nije često. Ja ti pripovedam samo ono što znam i dozvoljavam sebi i da ti objasnim koliko umem, jer vremena su tada bila druga. Drugačije se živelo, iako se rađalo i umiralo isto kao danas. 
 
Imao sam utisak da mi je šeretski namignuo, ali je moguće samo da mu je oko zaigralo. U starosti je sve moguće, mislio sam kada me je trgnuo njegov uzvik "Ah, kako vreme leti, dragi moj pikolo", pa je nastavio:
 
Pred kraj Drugog svetskog rata tvoj deda dobio je dozvolu za izgradnju prave fabrike za proizvodnju soda­-vode i puckalice – klakera. Imao je i poslovne partnere – Jožefa Madara, Tošu Gavrilovića, Šandora Alača, Jožefa Krakovskog, Savu Borčanskog i još njih desetak, sigurno, ali im se imena više ne sećam, dobro sam i ova zapamtio. Za fabriku ni temelj nije bio postavljen jer je istorija većinu tog sveta povela daleko od Novog Sada, odakle mnogi, kao i tvoj deda, nisu našli put kući. A ako su ga i našli, uglavnom se nisu usrećili. Postoji i jedan crtež koji ti sigurno nije poznat. To je novinska ilustracija, pronašao sam je u jednoj od kutija u kojima Teri čuva svoje članke iz novina. Na njoj se vidi muškarac iz poluprofila, u belom odelu, sa šeretski nakrivljenim belim šeširom i  kicoškim brkovima, ispred plakata na kojem piše: Senzacija sezone – Orion radio­aparati. Prodaje uz povoljne uslove – GELB elektro poduzeće – Novi Sad – Futoška ul. 9 – tel. 26­45.
U novosadskom dnevnom listu Dan lepo je stajala reklama, a taj muškarac u belom odelu i šeširu verujem da nije niko drugi do tvoj deda. Nije mi poznato da li je tvoj deda posedovao baš taj Orionov radio­aparat, ali poznato je verovatno i tebi da je voleo muziku i da mu je bilo svejedno da li je slušao Radio Beč, Beograd ili Budimpeštu. Ni u Torontu, kasnije, nije promenio navike iz Novog Sada, pričali su mi naši rođaci, ali je muzika tamo ipak drugačija. Trebalo mu je vremena da je zavoli. Kada je savladao novi jezik, postao je pasionirani slušalac radija i dugi niz godina svoj dnevni raspored usklađivao je prema omiljenim emisijama. U to vreme smo živeli tako. Više uz radio nego uz TV.
 
Znalo se u koliko sati šta sluša. Zato je njegova supruga, ona Kanađanka, otišla do dnevne sobe kada je shvatila da radio nije isključen, iako je vreme omiljene mu emisije odavno prošlo. I on je zadremao baš kao i tvoja baka s majčine strane, pa se više nije probudio.
 
Da, rekao sam. Baš su izvukli dobitnu kombinaciju. Ali čika Đusi kao da nije čuo moj komentar, nego je nastavio. Tvoj pokojni deda, bog da mu grešnu dušu prosti, obreo se u uniformi pred kraj rata. Koliko mi je poznato, ne svojevoljno. Poslednji talas zahvatio je i njega koji je bežao od politike i svetskih promena kao đavo od krsta. Interesovalo ga je samo da proda soda-­vodu i klaker. Ali već nakon tri meseca, u decembru, tačno dva dana nakon Božića 1944, zameo je svoje tragove u današnjoj Slovačkoj, pa se od tada u vojnim knjigama vodi kao nestao. I ti znaš da je dezertirao i krenuo u nov život. Naravno, tebi je jasno, ne moram ti reći da on nikada nije bio na Ruskom frontu. Nije ni mogao biti, jer kada je uvučen u ratni vihor, Ruski front više nije postojao. Rusi su bili već skoro tu.
 
Uprkos tome neki naši rođaci želeli bi da ga se tako sećaju. Pa baljezgaju o njegovim junačkim podvizima protiv komunista kao da su se sami borili protiv Rusa, a ovde su bili manji od makovog zrna. Ih! Ali ne smem da se uzbuđujem previše, rekao je i zaćutao. Sopstveni kukavičluk i moralnu mizeriju zabašurili pred sobom izmišljenim herojstvom, nadovezao sam se u svojim mislima na njegove reči koje su mi delovale kao otkrovenje, i tek tada razumeo neke priče iz detinjstva. Ne znam detalje i verovato ih niko neće saznati, ali činjenice znamo obojica. Suzan Vajt je toliko zaludela njegovu vrelu glavu u Salcburgu da je sve ostavio i emigrirao za njom.
 
Prvo je naravno morao da dezertira u Slovačkoj i zaluta u Austriju, sve do Salcburga, zamisli, nije to mali put, pa je ili herojski pao u američko ili englesko zarobljeništvo ili se s lažnim dokumentima, samo bog sveti zna kako je došao do njih, preko Austrije, nakon  kraćeg boravka u Beču, prebacio do Bolcana, pa se onda spustio do Rima kao nekim čudom. I onda je završio u Kanadi. Kod medicinske sestre Suzan Vajt. Oženio se, to se moglo tada bez papira iz domovine. Uz dva svedoka mogao si reći i da si kralj Tunguzije, poverovali bi ti.
 
Pretpostavljam da znaš da je dobio tri ćerke i da je prvu nazvao Helenom. Što mu dođe Ilona, kao tvoja baka. A da mu je supruga dopustila tako nešto, jednostavno nemam reči. Doduše, takav je bio tvoj pokojni deda, bog da mu grešnu dušu prosti, pa i svojim vanbračnim sinovima dao je ista imena! Majka tvog oca nije nikada saznala kako joj se bivši muž zahvalio za ljubav i brigu o njegovim za­ konitim sinovima. Ja sam dobio zadatak da odem u Kanadu i proverim sve. Koštao nas je put i novaca i nerava. Pomislio sam da ostanem tamo, ali Terezu već tada nisam mogao ubediti da se s decom prebaci u Toronto.
 
Kada sam se vratio i ispričao kako stoje stvari s Matorim, tako smo zvali tvog dedu, moja Tereza me je napala da lažem i kako hoću da ukaljam njegov ugled, pred porodicom, pred poznanicima, pred preostalim mu prijateljima iz grada. A preko Crvenog krsta javio se da je živ onda kada su ga skoro svi bili zaboravili i oplakali misleći da je nestao negde u snegu, u dubokoj šumi, i da mu se ni za grob ne zna. Reakciju sinova i šire porodice nemam razloga da ti prepričavam. Skandal, danima je bio glavni predmet ogovaranja i prepričavanja u našoj palanci. Samo je tvoj stariji stric prihvatio poziv i otišao u Kanadu, mlađi se zgrozio, a tvoj je otac rekao NE. Mnogo godina kasnije tvoja majka ga je preklinjala da se iselite, što možda i ne znaš. Ali on je bio kategoričan kao moja Tereza. Ne pa ne i ne još jednom. Dođavola.
 
U tom trenutku razdvojila nas je grupa bučnih i pijanih mladića koji su kao nenadano nevreme prošli između nas. Ja sam se naslonio na zid, privukavši bicikl uz sebe, a starac je sišao s trotoara da ih propusti. Kada su prošli, Đusi­bačija nije bilo na mestu gde sam ga poslednji put video. Nestao je. Kao da su ga povukli sa sobom. Ali onda se pojavio iza kombija. I mahnuo mi da ga sledim. 
 
Pijana mladež, u moje vreme… Ali da ti ne dosađujem, evo, skoro smo stigli, rekao mi je, i zaista, još nas je desetak koraka razdvajalo od glavnog trga. Baš mi je drago što smo se sreli, nastavio je i ja sam samo potvrđivao "I meni, i meni, imenimeni". Dođi nam u posetu da se ispričamo. Pokazaću ti nove fotografije svojih unuka iz Kanade. I ja sam rekao "Hoću, majkemi, sledeći put hoć.
 
***
 
Oto Horvat rođen je 1967. u Novom Sadu. Završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Živi i radi u Firenci. 
 
Objavio je nekoliko knjiga poezije: "Gde nestaje šuma" (1987, "Brankova nagrada"), "Gorki listovi" (1990), "Zgrušavanje" (1990), "Fotografije" (1996), "Dozvola za boravak" (2002), "Putovati u Olmo" (2008, Nagrada "Miroslav Antić"), "Izabrane & nove pesme" (2009). 
 
Prvi Horvatov romanom "Sabo je stao" (2014) nagrađen je nagradama "Biljana Jovanović", "Mirko Kovač" i uvršten je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Za zbirku priča "Celanovi ljubavnici" (2016) nagrađen je nagradom "Karolj Sirmai". Bavi se i prevođenjem knjiga. 
 
Knjigu Ota Horvata "Noćna projekcija" objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Sodar

    20.01.2022 12:23
    A o popravljamo šerpe, lonce, kišobrane da ne pričam, a evvooo lubbennniccca, lubenicccaa.... još mi odzvanja u ušima. Malko smo odrtavili.
  • Soda

    20.01.2022 12:20
    Ide zaprega 66,67i kasnije god.i šofer viče SODARRRR, i ljudi iz zgrade P+4 na želj. stanici, silaze sa bocama od 1lit,2 lit, i djoraju prazne za pune. Bilo nekad!
  • Hvala!

    20.01.2022 11:52
    Hvala!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

FOTO: Grčkoškolska 2 - priča "Zlatnog čoveka"

Dvospratnica na adresi Grčkoškolska 2, prepoznatljiva plava zgrada sa kupolom i na njoj statuom, među starijim Novosađanima bila je poznata kao palata "Zlatni čovek" i jedan je od gradskih orijentira.