Piše An Niva: Putinova Rusija - svaka sličnost (ni)je slučajna

Publicistkinja, književnica i priznata specijalistkinja za Rusiju An Niva, objavila je knjigu "Putinov kontinent", čije je izdanje na srpskom jeziku priredila Akademska knjiga.
Piše An Niva: Putinova Rusija - svaka sličnost (ni)je slučajna
Foto: 021.rs (Pixabay, ilustracija)

Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, objavljuje deo iz ovog svojevrsnog putopisa Putinove Rusije

Prva dva dela iz poglavlja "Petrušovo" pročitajte na OVOM LINKU.

Putinov kontinent (Treći deo)
 
Na inicijativu supruge ekologa Alekseja Jablokova, u centru Petrušova je 2003. godine sagrađena crkvica. 
 
Nakon što je sve žitelje sela ubedila da ulože pomalo novca, Dilbar je sama otišla da kupi materijal i zaposlila je radnike. Sve zajedno koštalo ju je oko 10.000 dolara. U selu nema mnogo zabave, pa su radosni što se mogu okupiti u toj crkvici o velikim pravoslavnim praznicima. Za Uskrs, na primer, kada Dilbar uspe da dovede popa iz susedne parohije! 
 
Svakog leta organizuje i "praznik sela", uz prisustvo posebno ovlašćenog sveštenika, s malom muzičkom predstavom i hranom za sve koju  spremaju sami žitelji sela. Na putu za Moskvu je u poslednjih 15 godina obnovljeno najmanje pet ili šest velikih crkava, svedoka bogate religijske prošlosti.  Danas sve imaju svetlucave kupole.
 
Aleksej Jablokov, bradati džin koji kao da je izašao pravo iz nekog Tolstojevog romana, vreme provodi kopajući, koseći i sadeći povrće u svom povrtnjaku. Muž gorepomenute Dilbar, koji se, usred perestrojke, usudio da osnuje sovjetsku podružnicu Grinpisa, uvek je smatrao da se Rusija pod Putinom pretvorila u džinovsko Potemkinovo selo, gde je sve tek veštačka fasada i niko nikad ne radi ono što govori, a naročito vlastodršci.  
 
Po njemu, taj "visoko šizofreni" način života koji služi ličnom bogaćenju vrhuške "najgori je događaj" od raspada Sovjetskog Saveza. Jablokov je pak uvek zagovarao "povratak prirodi", usvojen u jednom delu ruskog gradskog društva, koje odjuri na selo čim može da bi se "detoksikovalo". U tome prepoznajemo svoj zapadnjački mentalitet.
 
Tog popodneva se iz jedne od susednih izbi orila haus muzika. Bilo bi potrebno više od toga da uznemiri do pasa obnaženog džina koji rinta u svojoj bašti, ravnodušan prema tom dijaboličnom ritmu, dok petlovi vode svoje beskrajne rasprave bučno se glasajući i čerupajući ispod prozora kroz koje dopire muzika.
 
Olga je upravo proslavila četrdeseti rođendan. Majka troje dece, poreklom iz Petrušova, izabrana je za gradonačelnicu - tačnije rečeno "šeficu uprave sela" - sledećih pet entiteta: Petrušovo, Barsukovo, Stepanovo, Giblici, gde živi, i Azjorki. Sve u svemu, zastupa nekoliko stotina građana. Nakon što je dugo radila kao "guvernanta" na imanju jedne moskovske Francuskinje, Olga se odvažila i ušla u politiku.
 
Od 2006. godine, u vreme njene prve predizborne kampanje, ova markantna mlada žena, čiji strog  izraz iza naočara sa crnim okvirom primorava na poštovanje, osetila je pritisak da se učlani u partiju na vlasti, Jedinstvenu Rusiju. Ipak, sećam se koliko je loše o njoj mislila u to vreme: "Lično, na predsedničkim izborima 2008. glasaću za komunističkog kandidata, zato što sam ogorčena time što mi se nameće nalog za glasanje! Neverovatno je da se nalazimo praktično u istoj situaciji kao u vreme Leonida Brežnjeva! Pitamo se da li je ova nova partija dobrovoljno preslikala svoje funkcionisanje po uzoru na ono iz najlepših vremena Komunističke partije SSSR-a! Naši vlastodršci nisu shvatili da mi mladi više ne želimo samo jednu partiju, vremena su se promenila!", tvrdila je, nakon što ju  je razočarao Vladimir Putin. 
 
Ali odmah je dodavala: "Vladimir Vladimirovič mi se dopada; izgleda veoma moderno, hiperaktivan je i tako to, to nas menja, ali ne dopada mi se taj njegov način gde nas primora da glasamo za njega, ili da se ništa ne razmatra bez njega... Kada je napravio tandem sa Medvedevom, Putin je sve pokvario, oduzeo nam je uživanje u pravoj političkoj borbi..."
 
Kao plod svog rada i strpljive štednje, Olga i njen muž mogu biti ponosni što su sagradili kuću svojih snova, jedno od retkih novih zdanja u Gibliciju. Kuća je od cigala, a ne od drveta, a izgradnja je trajala pet godina. Postavljanje temelja bilo je najteže, a potom su radovi trajali dve godine, i to tako da ni najmanji posao nije otaljavan. Kao što nalaže običaj, okviri prozora ukrašeni su rezbarenim drvetom, ali najvažnije je to što kuća ima sprat, na kojem svako od njihovo troje dece ima svoju sobu. Sav nameštaj i ukrasi u kuhinji i dnevnoj sobi potiču iz susednog grada Kasimova.
 
Na zidovima su tapete (u kuhinji, ogromna fotografija koja, čini mi se, predstavlja neko selo u Provansi, iako je Olga ubeđena da je to Amsterdam... smejemo se kad joj ukažem na to, na kraju, to joj nije ni važno!), i zidne lampe iz kojih se širi topla svetlost, dok debeli tepih krasi pod dnevne sobe u kojoj dominira sofa sa dve odgovarajuće prljavoružičaste fotelje. Olga je veoma ponosna na svoje kupatilo s kadom, što je retkost u ovim krajevima.
 
Kada ponovo govorimo o tome 2017. godine, čini se da je Olga potpuno zaboravila ono što mi je rekla deset godina ranije. Na lokalu, pripadnost ovoj ili onoj partiji za nju, izgleda, ne znači gotovo ništa, a mnogo ima izabranih koji prelaze iz jedne partije u drugu zavisno od prednosti i povlastica koje, po vlastitoj proceni, mogu izvući iz učlanjenja.
 
Kao gradonačelnica, Olga se žalila na to da joj je teško da ubedi građane u svoju čestitost, ali i na slabosti bankarskog sistema, koji u to vreme još nije bio razvijen; nije podnosila što mora da opravdava sve troškove. Da bi lokalne vlasti ubirale porez, gradonačelnik ili njegovi zamenici imali su pravo da svrate u svako domaćinstvo i pokupe porez u gotovom novcu. Kako ne bi morala živeti isključivo od (sve mršavijih) dotacija koje šalje centralna vlast, bila je primorana da troši vreme na potragu za partnerima ili sponzorima. Danas je sve digitalizovano, ali Olga žali za tim vremenom kada su joj "u ruke stavili pištolj bez municije!", kaže, drugim rečima, imala je punu vlast, ali bez ikakvih resursa. "Kada je vladala Komunistička partija, barem se moglo kome god hoćete zapretiti njegovim isključenjem, i ta bi osoba odmah promenila ponašanje! Danas nijedna pretnja ne deluje!", kaže. 
 
"Čak i kad bih sve troškove plaćala na vreme, ponekad je bivalo onih što su stalno podgrevali sumnje u mene, i to su radili upravo oni građani koji su me podstakli da se kandidujem! Oni su danas moji najvatreniji kritičari", podvlači ova bivša funkcionerka, koja je, i  sama priznaje, mnogo naučila iz tog iskustva.
 
Zgrada opštine je, nećete verovati, izgorela 2010. godine. Sedam godina kasnije, u nedostatku budžeta, još uvek nije odlučeno bilo šta što se tiče te zgrade, a novi gradonačelnik (Olga nije izabrana za treći mandat) radi u jednom kutku bivše seoske bolnice koja radi smanjenim kapacitetom. Nakon požara, Olgina kancelarija preseljena je u jednu od prostorija u suterenu bivše škole. Olga osuđuje jaz između vlasti i naroda, iako kaže da i sama pripada vlasti, na šta je prilično ponosna: "Na svojoj koži naučila sam sledeće: kad ste na strani jačeg, bolje je da ne počnete mnogo da razmišljate... veoma lako vas mogu ophrvati negativne misli!" Rezultat: ćuti se.
 
Dok je bila na funkciji, Olga je često odlazila u Rjazanj, glavni grad ove oblasti, u pratnji "predstavnika" žitelja pet sela koja su je izabrala, ne kako bi se zauzimala za lokalnu stvar, nego da bi polagala račune, da bi ono što je radila kao gradonačelnica bilo transparentno, provereno i proverljivo. Jednostavno rečeno, bojali su se da će novac poreskih obveznika nestati u njenim džepovima, a upravo su takve glasine, koje je širio njen protivkandidat tokom predizborne kampanje za naredne izbore, ubrzale njen poraz. Danas je to samo ružna uspomena, koja se s vremenom raspršila. Ali rana je bila veoma bolna.
 
Ipak, Olga ne odgovara odrično kada je neko upita da li bi želela postati odbornica. Stvar je u tome da je politika i dalje privlači. Ova mlada žena deli snove žitelja svog sela: oni žele trotoare, uličnu rasvetu i da se organizuju koncerti! Za sada će se morati zadovoljiti starim asfaltom punim rupa, sklepanom tablom na ulazu u selo i prodavnicom "sovjetske" hrane koja ima klizno radno vreme.
 
Olga pati zbog toga što iz "njenih" sela odlazi stanovništvo. Može samo da konstatuje zatvaranje pilana, kolhoza, jaslica, pošto dece nema. Čak i "domovi kulture", osnivani tokom sedam decenija komunističke vlasti, propadaju: više niko nema sredstava ili želje da ih finansira. U gradu će se ljudi "kultivisati". Kao i drugde u Rusiji, ova sela većinom su postala vikendaška mesta. 
 
Neki dačnici se ne mešaju sa seoskim stanovništvom, dok "seoske patriote", kako sami sebe nazivaju, podvlače da se upravo zahvaljujući tim žiteljima gradova koji su postali zagriženi ljubitelji sela pojavio određen "estetizam". Dačnici su povećali prozore svojih izbi, probili još neke, zasadili cveće pred svojim kućama... i svi su počeli da ih oponašaju! Uostalom, svi se sećaju kod koga se pojavila prva mašina za pranje sudova ili veša, prvi bojler, ili prvi uređeni vrtovi.
 
Petrušovo i njegova okolina postali su utočište nekoliko bogatih pojedinaca koji su ovamo došli da napune baterije. To su moćni moskovski mini-oligarsi u potrazi za čistim vazduhom i slobodnim vremenom "među svojima". Takvi su i pet partnera tajanstvenih imena koji su, u okviru dugoročnog zakupa, na nekoliko decenija unajmili 27.000 hektara šume koju je trebalo da eksploatišu u skladu sa strogim normama. Dobili su pravo da tu izgrade "odmaralište" zatvoreno za javnost.
 
Protiv toga je svojevremeno grmeo ekolog Jablokov, jedan od prvih Moskovljana što su se naselili u ovom selu sredinom devedesetih godina, kada je pretila glad. Njegova udovica Dilbar se seća: "Jablokovu se nikada nije dopadalo da silesija kamiona natovarenih deblima počne da šparta našom glubinkom u pravcu susedne Kine." 
 
Pred silnim administrativnim komplikacijama koje je pravio Kremlj, ovaj priznati borac za nuklearnu bezbednost, koji je pokušao da osnuje partiju Zelenih u Rusiji, pomirio se s tim da osnuje samo ekološku struju u okrilju opozicione partije Jabloko, zato što je,  nakon njenog poraza na lokalnim izborima na ruskom dalekom istoku, shvatio da stanovništvo u to vreme nije bilo kadro da brine o ekologiji.
***
 
An Niva (Anne Nivat) je publicistkinja i književnica. Priznata je specijalistkinja za Rusiju, gde je živela deset godina (do 2005). Autorka je, između ostalog, knjiga: Chienne de guerre, 2005. (Kuja rata), za koju je dobila nagradu „Albert-Londr“; Lendemains de guerre en Afghanistan et en Irak, 2004. (Sutrašnjice ratova u Avganistanu i Iraku); Islamistes. Comment ils nous voient, 2006. (Islamisti. Kako nas oni vide); Par les monts et les plaines d’Asie centrale, 2006. (Po brdima i dolinama srednje Azije); Bagdad zone rouge (Bagdad crvena zona); La République juive de Staline, 2013. (Staljinova Jevrejska republika); Dans quelle France on vit?, 2019. (U kojoj Francuskoj živimo?).
 
Knjigu "Putinov kontinent" na srpskom jeziku objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. Prevod sa francuskog jezika radila je Olja Petronić.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Bela

    14.01.2022 17:19
    Odlican jos jedan Tekst
    ZA razmisljanje ! Hvala !

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Dalje ruke od naše dece

Sestre Ana i Elza su, u popularnom Diznijevom crtaću, uoči Božića bile tužne jer nemaju "tradiciju". Kako bi im pomogao, njihov sneško Olaf odlazi u potragu za istom.

Izdajnik opšte prakse

Ove godine obeleženo je 70 godina od rođenja Zorana Đinđić, te tim povodom objavljujemo odlomak iz najnovije knjige Mijata Lakićevića "Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj".

Mame na lomači

Srećemo ih, gledamo ih, pričamo sa njima, nalećemo na njih, prolazimo pored. Srećne su, nasmejane, nekad u haosu ali uvek pod kontrolom, svuda stižu, sve pokrivaju, ništa ne zaboravljaju.

Mnogo sma(t)rate

Bila sam na odmoru nedavno i kiselo se smešila "duhovitim" opaskama da odmor s troje male dece i nije odmor.

Đuka

Da je sreće i pameti, Vladimir Đukanović se nikada više ne bi vratio na Tviter koji je u znak protesta demonstrativno napustio kada je ta društvena mreža ugasila nalog Donalda Trampa.

Zašto ćutite?

U zemlji u kojoj se vanredna obraćanja ne zakazuju samo još zbog promene položaja planeta i pogubnog uticaja retrogradnog Merkura, vesti o ubistvima žena prolaze uz potpunu tišinu.

Referendum o Novom Sadu

Referendum o Generalnom urbanističkom planu otkrio bi mnogo više od toga da li su Novosađani za ili protiv projekta na vodi.

Saopštenje

Tužilaštvo se upustilo u neodgovoran i nedostojan pokušaj da insinuiranjem zastraši advokata ili javnost.