Piše An Niva: Zašto će Ljuba glasati za Putina?

Publicistkinja, književnica i priznata specijalistkinja za Rusiju An Niva, objavila je knjigu "Putinov kontinent", čije je izdanje na srpskom jeziku priredila Akademska knjiga.
Piše An Niva: Zašto će Ljuba glasati za Putina?
Foto: 021.rs (ilustracija)

Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, objavljuje deo iz ovog svojevrsnog putopisa Putinove Rusije

Prvi deo iz poglavlja "Petrušovo" pročitajte na OVOM LINKU.

Putinov kontinent (Drugi deo)
 
Kraj je jeseni 2017. godine, sneg još nije pao, ali zemlja se priprema za njega, kao i Rusi, u čiji je biološki časovnik odvajkada ugrađen upad tog belog mantila koji veoma zgodno skriva sve što propada. Sneg kao ukras.
 
Dve trobojne mačke gledaju se preko puta, nepomične, svaka na svom stubu ograde. Na ulazu u svoja dvorišta ćaskaju dve natrontane žene. Jedna od njih u redovnim razmacima grabuljama sakuplja uvelo lišće. Tu i tamo, odbačeni mopedi, zarđala olupina kakve stare prikolice. Nenormalno veliki gavranovi dele prostrano nebo i pokatkad se obruše prema zemlji. Njihovo graktanje, odsečno i moćno, odzvanja u tišini dana.
 
Ljubina kućica, u kojoj živi šest meseci godišnje, sigurno je jedna od najcifrastijih u selu. Ta kuća je ceo njen život, a naročito bašta, impozantni povrtnjak iza kuće, prepun biljaka, cveća. Ona je svojim rukama renovirala i proširila tu skromnu  izbu od trupaca koja je izvorno bila u vlasništvu porodice njenog nevenčanog supruga: "Kolja bi došao s posla uveče i nije mogao da veruje šta bih uspela da uradim sasvim sama! Postavljala sam ograde, parket, krečila od poda do tavanice..." 
 
Od sredine dvehiljaditih godina sve do danas, Ljubu, kao i većinu Rusa, trese groznica gradnje i renoviranja, tako da je celu fasadu svoje kuće obložila obojenim daskama kako bi je učinila lepšom, otpornijom na nepogode i dala joj toliko željen izgled novog. Ljuba, za koju je ovaj siding (oblaganje) predstavljao ozbiljnu investiciju, odabrala je krem i bledoružičastu boju.
 
U selu se pomalo utrkuju ko će nabaviti najmodernije, pa i najskuplje instalacije. One koji borave tamo tokom godine mame radijatori, jer se tako ne bi morali baviti pećima na drva, ali nisu se svi odlučili na unutrašnje klozete niti na ugradnju tuša. Nakon smrti komšije, Ljuba je nasledila njegovu kuću, izgrađenu posle njene. Izbu u koju je taj čovek, nakon što je dalekovido došao na tu sjajnu ideju, sopstvenim rukama ugradio cevi za buduće grejanje. Ljubina najveća briga je da svoju neveliku penziju dopuni prodajom te kuće, ali ne može da nađe ozbiljnog kupca: "Za dve godine imala sam samo pet razgledanja, i nudili su mi samo 3.600 dolara, a ja tražim 11.000!"
 
Nakon smrti svog nevenčanog supruga Kolje, Ljuba pokušava da ublaži tugu radeći dvostruko više. Broj stanovnika Petrušova utrostruči se tokom letnjih meseci, a okolne šume privlače nove stanovnike koji se zabavljaju u raznim "odmaralištima". Ljuba pak živi jednostavno između Moskve, megalopolisa od 12 miliona stanovnika, i svoje drvene kuće. Kada se nema bogzna šta, na selu se uvek bolje preživljava nego drugde. "A pre svega smo dobrog zdravlja", ponavlja. Za žitelje sela dolazak Moskovljana predstavlja dobitak: svako nastoji da ugodi najboljim platišama, nudeći im da im popravi krov ili stolariju, prodajući im med ili valjenke, te lepe čizme od valjane vune koje su se vratile u modu.
 
Nebo je u jesen često sivo i olovno, a vazduh nepomičan. Ljuba voli da se zakopa u selu, poslednjem utočištu od sekiracija i zamora gradskog života. Ponekad ova penzionerka zagreje svoju banju u dnu dvorišta, takođe sagrađenu njenim rukama, a jednom me je pozvala da se u njoj družimo, nakon sati i sati pripreme da bi postigla pravu temperaturu. Kada smo se obe obrele nage u sauni, Ljuba mi se poverila: Kolja, sa kojim je živela i koji je poreklom iz ovog sela, praktično nikad nije bio pored nje, toliko je bio zaokupljen zarađivanjem svoje bedne plate od 10.000 rubalja u beskonačnoj tuzi moskovskih predgrađa, gde je rintao kao serviser liftova. 
 
Pre njega, Ljuba je 25 godina živela sa ocem svoje danas odrasle kćerke, alkoholičarem koji ju je tukao... do dana kada je smogla hrabrosti da se pobuni i kaže da joj je svega dosta. Otišla je. Te večeri, u obamrlosti naše banje, predlažem joj da dignemo čaše (koje je napunila veoma slatkim alkoholnim pićem vlastite proizvodnje) za tu hrabrost. "I Kolja je pomalo pio", izustila je, ali znatno manje nego njen prvi muž. "Ali najvažnije je što je uvek bio dobar prema meni! Bio je dobar čovek."
 
Nakon što je izgubila posao računovođe u jednom državnom preduzeću koje je propalo kada se raspao SSSR, Ljuba je silom prilika postala prodavačica sladoleda u kiosku na jednoj od ogromnih sivih arterija glavnog grada, jednom od onih čarobnih mesta gde se, u ludim devedesetim i dvehiljaditim godinama, moglo kupiti svašta: cigarete, baterije, cveće, štanglice od žitarica, nešto štampe, ponekad alkohol, ali pre svega sladoled... pre nego što su sve te malene trgovine uklonjene po naredbi Vladimira Putina. 
 
Ljuba je tu stajala po svakakvom vremenu, zgrčena na tabureu i grejući se samo starim električnim radijatorom koji je uključivala što je ređe moguće, budući da je poslodavac od nje tražio da plaća račun za struju! Zarada joj je oscilirala između 1.500 i 2.000 rubalja zimi, kada je mušterija bilo malo, da bi za lepih dana dostizala i 15.000, pod uslovom da pristane raditi stojeći deset sati dnevno četiri nedelje zaredom bez i jednog jedinog dana odmora. "Ako bih sela, rizikovala bih da me gazda kazni sa 500 rubalja", seća se danas.
 
Na selu ima posla, ali prihodi od njega često su nedovoljni za život domaćinstva, zbog čega nema mnogo mladih parova s decom u tim selima, gde ljudi uživaju u zdravom seoskom životu pre nego što se vrate u grad da se truju. Većina nekadašnjih izvora posla, čuveni sovhozi i kolhozi, koji su ponekad imali i po nekoliko hiljada grla stoke, funkcionišu samo koliko da opstanu sa, ovde, jedva 200 životinja i manje od 50 zaposlenih. Ti uposlenici su sve više – i to dovodi do besa neke lokalce – Uzbekistanci ili drugi državljani bivših sovjetskih republika iz srednje Azije. Zbog toga, kad slušate optužbe meštana, oni – meštani – moraju ići sve dalje u potrazi za poslom, a naročito prema Moskvi, dok ti "stranci", čak i ako su veoma loše plaćeni, ostaju!
 
Kampanja "gasifikacije" pred predsedničke izbore 2008. godine bila je predmet svih razgovora, rasprava i prepirki čitave dve ili tri godine. Rezultat: regionalne vlasti nisu upisale Petrušovo u program razrađen u saradnji sa kompanijom "Gasprom". Morale su se osnovati građanske "grupe za inicijativu" kako bi primorale lokalnu vlast da predvidi budžet za priključivanje sela na mrežu, bez ikakve garancije da će tako i biti. Uoči predsedničkih izbora na kojima je Dmitrij Medvedev, Putinov klon, osvojio vlast na četiri godine, nekakva groznica je čak počela da trese selo: oni što su to sebi mogli priuštiti (većinom dačnici), kupili su, "za svaki slučaj", hektare poljoprivrednog zemljišta po damping ceni (od 70 do 100 dolara po hektaru) u okolini svojih imanja. Danas, proces privatizacije zemljišta (i šuma) nije dovršen na isti način na celoj ruskoj teritoriji. U Rjazanjskoj oblasti započeo je tek 2004. godine, međutim, opšte je poznato da "oni koji su na vlasti" najbolju zemlju rezervišu za sebe, odlučuju o onome što se može kupiti ili prodati, a ponekad čak odlučuju i o ceni.
 
Ljuba nije deo nijedne od tih "malih strategija među prijateljima". Pre svega, ona to sebi ne može priuštiti, ali prevashodno zato što je dve godine štedela da uvede "gradski gas". Priključivanje njenog šporeta na gas najskuplji je njen san, i koštaće je 200 evra. A potom će, i to samo ako bude mogla, kupiti radijatore na gas kao zamenu za dve peći na drva.
 
Ljubu ne zanima politika, toliko da se na zidu njene kuhinje može naći i kalendar "Staljin 2016", koji je delila Komunistička partija. Kolja joj ga je poklonio neposredno pre nego što je umro, sa šezdeset godina, a ona tvrdi: "Putin ili komunisti, za mene je to isto. Zato što neće glasanje promeniti stvari."
 
To odsustvo smisla za kritiku potiče iz dubina ruske istorije, kmetstva, a potom iz sedam decenija komunizma. "Kada ste bili primorani da glasate za predsednika kolhoza koji vam se ne dopada, to je bilo isto", seća se Ljuba. "A ipak ste glasali za njega. I niko nije povezivao svoj glas sa stvarnošću. Danas je isto..." Kao i milioni drugih, i Ljuba je bila zaslepljena komunizmom. "Ali sve to je gotovo, i besmisleno je gledati u prošlost, zbog toga sam prestala da glasam za komuniste. U Jeljcinovo vreme nismo više primali penzije, kuda je otišao taj novac? U Putinovo vreme učinilo se da se sve vraća u red, u stvari, izvestan red, iako dobro znamo da se nekima pune džepovi, ali šta da se radi? Uvek je bilo tako. Ovde kod nas barem nema rata, a Putin uspeva da bude poštovan u svetu."
 
Tako Ljuba zamišlja da funkcioniše svet, a saznanje da na Putina rđavo gledaju na Zapadu, ili da ga ne smatraju "demokratom", nimalo je ne dotiče. Jedino bi želela da joj život bude manje težak, a nadasve bi volela da ima koristi "od onih neverovatnih bogatstava koja se prikazuju na televiziji". Pošto je u Rusiji, kao i drugde, televizor neprekidno uključen. U ovim ne tako zabačenim oblastima (u odnosu na druge u ovoj zemlji-kontinentu) u koje je internet sporo stizao i još ga nema u svakom domu, na kraju dana svi se okupljaju oko televizora.
 
U Petrušovu, jedina prodavnica u selu je zatvorena, a žitelji kupuju najneophodnije proizvode i meso od putujućeg prodavca koji dolazi dva puta nedeljno i parkira kombi blizu crkvice. Iako ga kritikuju zbog cena, i to čak i dačnici, koji su naviknuti na skupe prehrambene proizvode, to vozilo povezuje selo sa svetom. Izuzev za hranu, gas, struju i telefon (mobilni i fiksni), Ljuba ne troši mnogo. Čak je prodala kravu koju je držala 12 godina, zato što je počela da je košta više nego što joj je donosila! 
 
"Dvadeset godina napredujemo kako-tako. Niko ne želi da se nađemo u opasnosti od nazadovanja, i zato, da, glasaću za Putina", objavljuje odlučno.
 
Nastavak "Putinovog kontinenta" čitajte sledećeg petka na 021.rs.
***
 
An Niva (Anne Nivat) je publicistkinja i književnica. Priznata je specijalistkinja za Rusiju, gde je živela deset godina (do 2005). Autorka je, između ostalog, knjiga: Chienne de guerre, 2005. (Kuja rata), za koju je dobila nagradu „Albert-Londr“; Lendemains de guerre en Afghanistan et en Irak, 2004. (Sutrašnjice ratova u Avganistanu i Iraku); Islamistes. Comment ils nous voient, 2006. (Islamisti. Kako nas oni vide); Par les monts et les plaines d’Asie centrale, 2006. (Po brdima i dolinama srednje Azije); Bagdad zone rouge (Bagdad crvena zona); La République juive de Staline, 2013. (Staljinova Jevrejska republika); Dans quelle France on vit?, 2019. (U kojoj Francuskoj živimo?).

Knjigu "Putinov kontinent" na srpskom jeziku objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. Prevod sa francuskog jezika radila je Olja Petronić.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Bela

    08.01.2022 13:58
    Odlican Tekst
    Hvala.
    Ljuba nema vise za koga da glasa a ipak glasa da bi sacuvala svoj tesko steceni Mir.
    Zivot je kratak i ljudi se prilagodjavaju onome sto im je nametnuto.
    Nema vise izbora jer Kapitalizam zdere sve.
    Nedostaje nova Revolucija ali je ona nemoguca jer su Interesi Vrhuske dobro utemeljeni i nema nazad.
    Jedino, da se najavljeni Meteorit u svojoj putanji malio " zabuni " i sprzi jednim Treskom ovu posast.
    Jednostavno Mrak i svi postajemo zrno peska u Univerzumu za razliku od plaze pored Okeana !
  • Ratko

    07.01.2022 21:07
    ?????
    Bravo za tekst,
    Pokušavam, ali ne uspevam da shvatim koji um može da stavi minus na pozitivan komentar za ovakav tekst.

  • Лиманац

    07.01.2022 20:34
    Укоричена русофобија.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.

Rio Tinto - tačka ili dve?

Nedavno je na jednom skupu održanom u Australiji ponovno aktuelizovana jedna tema za Srbiju i njenu javnost veoma neprijatna...

Sevdalinke i "crna žuč"

U postjugoslovenskoj eri sevdalinka je doživela još jednu promenu: dobila je svoju rok i folk formu, uvrštena je u world music, piše u "Slikama iz kulturne istorije Srednje Evrope" Martin C. Putna.

Kako udovoljiti gospodaru

Susret dva stranačka lidera, Vučića i Đilasa, ponajpre ukazuje na želju da se nova izvršna vlast formira ne toliko protiv, koliko nezavisno od izbornih rezultata, a što više po notama iz inostranstva.