Piše An Niva: Putinov kontinent

Publicistkinja, književnica i priznata specijalistkinja za Rusiju An Niva, objavila je knjigu "Putinov kontinent", čije je izdanje na srpskom jeziku priredila Akademska knjiga.
Piše An Niva: Putinov kontinent
Foto: 021.rs (Akademska knjiga/Screenshot)

Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, objavljuje deo iz ovog svojevrsnog putopisa Putinove Rusije.

Putinov kontinent

To je ploča iz sovjetskih vremena, kakvih je na stotine hiljada po celom bivšem Sovjetskom Savezu. 
 
Ugledate je izdaleka. Neke su oronule, a druge su, kao ova, nakon što su gotovo napuštene, ipak obnovljene i sačuvane. Dok se približavamo, ustanovljavamo da ta izvajana i nedavno obojena betonska stela slavi izvesnog Vladimira Viktoroviča Aksjonova, kosmonauta 
koji je dva puta leteo u svemir. Rođen je ovde, daleko od glavnih puteva, u selu Giblici, u Rjazanjskoj oblasti. 
 
Aksjonov je, može se pročitati na steli, heroj Sovjetskog Saveza. Misija je izvršena sa još jednim putnikom u svemir 1980. godine. Čak je štampana poštanska marka s likovima tog dvojca. Desno od Giblicija, put pun rupa vodi u selo Petrušovo, dvadeset pet kilometara udaljeno od Kasimova, u istoimenom okrugu. Kasimov, velika palanka od 40.000 stanovnika, kakvih u Rusiji ima na hiljade, nalazi se jugoistočno od Moskve, na udaljenosti od trista kilometara.
 
Selo se proteže na geobotaničkoj granici između "šumske Rusije" i "stepske Rusije", kao što je voleo da podseća Aleksej Jablokov, najslavniji stanovnik ovog mesta, akademik, ekolog, bivši savetnik predsednika Borisa Jeljcina, danas pokojni. U istočnom delu Kasi­mova, gde se ugnezdila veoma stara džamija, počinje stepa, a s njom i niz tatarskih sela. Početkom 19. veka, oko 1812, Petrušovo je bilo mnogo naseljenije nego danas: njegov položaj na obalama Oke, velike plovne reke što je u to vreme bila jedan od glavnih puteva Rusije, imao je velikog udela u tome.
 
Ovde je vazduh čist, šuma se proteže do samog horizonta, a sastav stanovništva ne treba da iznenadi: mnogo starijih, malo mladih i ogromna potrošnja alkohola.
 
Tek posle 1982. godine, u osvit Gorbačovljeve perestrojke, u selo i oblast stigli su prvi "stranci". Moskovljani koji su kupili prve kuće. Pre toga je tako nešto bilo nezamislivo. Pošto mu je bilo preko glave moskovskog zagađenja, jedan inženjer iz Moskve je povukao nogu, a za njim je došao Anatolij Kim, ugledni pisac, zaljubljenik u selo. A za njima je stigao i ekolog Jablokov.
 
Sto pedeset stanovnika zimi, dobrih šezdesetak kuća u kojima vreme sporo prolazi. U nedostatku dece, seoska škola je zatvorena 1985. godine; kolhoz, obližnja fabrika cigala i fabrika nameštaja rade sa smanjenim kapacitetom. Oni koji ovde žive tokom godine bave se svojim kućama (ili kućama drugih) i dvorištima. Uz dve opsesije: kako zaraditi nešto novca - po tome se nimalo ne razlikuju od Rusa iz gradova! - i kako prikupiti zalihe za zimu. Svih šezdeset pet drvenih građevina što se nižu s obe strane glavne ulice, sa rubom okolnih šuma kao jedinim horizontom, liče jedna na drugu, jedina razlika je boja. Žuta, siva, zelena, boja cigle... 
 
Unutra je model isti, kvadrat što ga centralna pregrada deli na trećinu do dvorišta i dve trećine do ulice, a u većini njih je peć na drva ugrađena u pregradu kako bi grejala oba dela tih veoma ljupkih kuća. Obložene su filcom između drvenih panjeva od kojih su sagrađene, što je najefikasniji prirodni izolator, nema tu ni betona ni cementa. Samo jedna ili dve kuće imaju prvi sprat u potkrovlju, mada su se neke s vremenom urušile i čekaju da budu srušene ili prodate.
 
Ali selo se menja. Sa "naturalne" ekonomije zahvaljujući kojoj je bilo pošteđeno potresa "monetarne" ekonomije (razlog iz kog su Jablokovi došli ovamo 1991. godine), prešlo se na tercijarniji način života, u kojem sve više kuća više nema stalne stanovnike, budući da se stanovništvo deli na one što su u penziji i one kojima je preko glave života u gradu. Na selu je relativno lakše preživeti i, naravno, svi se poznaju. Dosada i ljubomora uzrok su mnogih svađa, ali ako negde izbije požar, svi trče da ga gase.
 
Godine 2000, dok sam iz dana u dan pokrivala ogavni i javnosti nedostupni rat u Čečeniji, špartajući po pustim selima, slušajući strepnje i nade seljana pod bombama, po povratku sa jednog od tih zadataka kupila sam, na predlog svoje prijateljice Iren Komo, jednu od tih drvenih kuća u Petrušovu. Žitelji sela brzo su stekli poverenje u mene: da bi mi se požalili, tražili posao ili naprosto proveli malo vremena sa mnom. Tako sam naučila da, među nama, u selu, ljudi sa "rđavim namerama" koji umiru od dosade provode vreme tako što ulaze u prazne kuće, pijanče, lomeći sve što bi se moglo slomiti, kradući sve što bi se moglo preprodati.
 
U prvoj deceniji 19. veka, u Petrušovu, kao i na čitavom velikom ruskom selu, odsustvo posla i alkoholizam pustošili su različitim intenzitetom: ima onih  koji popiju "celu platu" sve dok ne postanu nesposobni da se kreću, i onih koji, kako-tako, uspevaju da ustanu i rade. I prema jednima i prema drugima stanovništvo Rusije ima mnogo empatije. Nakon propasti kolhoza, koji je bio glavni izvor posla, pojačalo se iseljavanje sa sela. Kao i svuda, i voljom diktatora Staljina, selo je elektrifikovano, nedostaju samo tekuća voda i gas, koji su, jedno za drugim, stigli ne tako davnih godina.
 
Moja prva komšinica, 75 godina, bez prestanka je pušila cigarete "prima" sa ugrađenim muštiklama, što joj je davalo određenu otmenost, ali su je iznad svega zanimale njene kokoške. Tokom jednog od mojih boravaka u selu dve kokoške su nestale, a ja se nisam usuđivala priznati joj da sam videla kako se provlače ispod naše zajedničke ograde i kroz moje dvorište udaljavaju prema okolnim njivama. Znala sam da ne voli moskovske dačnike, koji se dele u dve kategorije: oni što dolaze leti ili za lepa vremena na produžene vikende, i one što zimi žive u glavnom gradu (od novembra do marta), a ostatak godine provode u selu.
 
Tokom dva letnja meseca ova sela glubinke, duboke Rusije, ožive s dolaskom famoznih dačnika, zaljubljenika u drvene kuće i seoski život. Ti su dačnici često renovirali svoje kuće i stavljali nove prozore - neretko PVC i s dvostrukim staklima, kako bi zamenili dvostruka stakla iz drvenog okna, koja je razdvajala praznina od nekoliko centimetara - modernizovali su im unutrašnjost, krečili fasade ili uvodili tekuću vodu, što nije mali posao. Zaposleno na crno, lokalno stanovništvo se halapljivo hranilo od tog egzodusa iz grada.
 
Dugo nikoga nisu zanimala nova lica iz opozicije, niko im čak nije znao ni imena. To neznanje je ilustracija dubokog jaza između megalopolisa, Moskve i Sankt Peterburga - gde su se obrazovane gradske mase usudile da izađu na ulicu u nekoliko navrata od decembra 2011. godine, kada je najavljeno da će Vladimir Putin i njegov premijer zameniti mesta - i glubinke, gde su snalažljivost i dokolica odnosile prevagu nad političkim razmatranjima.
 
Vladimir Putin je i dalje popularan na selu, onoliko popularan koliko je Mihail Gorbačov, poslednji sovjetski lider, bio nepopularan u SSSR-u! Na Zapadu, "gorbimanija" iz tog vremena bila je podjednako preterana kao i moderna "putinofobija". Nakon raspada SSSR-a 1991, uzastopne administrativne reforme su, u teoriji, obezbedile više autonomije i veću manevarsku marginu lokalnim vlastima, ali ako je neki okrug pod kontrolom opozicije - što ne važi za Kasimovski okrug, kojem pripada Petrušovo - novac do njega veoma teško stiže. Rusi su se tome podsmevali, jer su pre svega težili ravnoteži, ili onome što su videli kao ravnotežu nakon političkog i društvenog haosa iz osamdesetih, devedesetih, pa čak i dvehiljaditih godina. 
 
Iako i dalje postoji ogromna nesrazmera između glavnog grada i unutrašnjosti, te iako je duboko obeležila životni standard u ovih poslednjih nekoliko godina, sve donedavno plate su raste, nezaposlenost se smanjivala, a mlada i obrazovana srednja klasa je napredovala. Polako ali sigurno, rasle su i penzije, iako u Rusiji muškarci prestaju da rade sa 60, a žene sa 55 godina.
 
Gas je u Petrušovo stigao 2008. godine, što je događaj o kojem se pričalo više nego o tadašnjim predsedničkim izborima, a pre njega stigla je voda, koju su dugo ručno izvlačili iz bunara. Sredinom devedesetih godina - stanovništvo se toga još uvek sećab - asfaltirani su putevi u selu pred očima seljana, koji su tako povezani s civilizacijom tokom cele godine! 
 
Neki su štedeli da kupe auto, ali sve do sredine dvehiljaditih godina seljani su se osvrtali kad prođe neko vozilo! Danas gotovo svako  domaćinstvo ima dva automobila...
 
Sećam se Ljube, 60 godina, za volanom blistavog crvenog "moskviča" kupljenog na kredit, koji je s velikom mukom uspevala da parkira u rikverc u svoju garažu, da ga tokom boravka praktično više ne bi ni pomerila, budući da se do te mere osećala nelagodno za volanom, a muž joj nije vozio. On nikad nije želeo da nauči da vozi, ali je uživao da sedi s njene desne strane i igra ulogu suvozača! Kad bi Kolja, ponekog jutra u godini pred smrt, podigao pogled sa tanjira s doručkom, Ljuba je jasno videla da su mu oči mutne, ali ništa ne bi rekla, niti bi dopustila da se to vidi. 
 
"Pred tom bolešću [rak], ponos je bio sve što mu je ostalo. Pa sam i ja to poštovala."
 
Po vlastitom priznanju, Ljuba nije položila vozački ispit, već je kupila dozvolu za 2.000 rubalja - beda! -  pet godina ranije, kada su sve nezakonitosti još uvek bile moguće. "Danas učim vozeći, u dodiru sa stvarnošću!", ponavlja smejući se. Pre toga, Ljuba je bila korisnica autobusa koji je obezbeđivao vezu s Moskvom dva puta dnevno - rano ujutru i uveče - pravi luksuz! Samo je valjalo naći način da se dođe do autobuske stanice, bedne betonske kućice na nacionalnom putu, trideset minuta udaljene od sela.
 
Iz godine u godinu Ljuba je postajala sve smelija, tako da su se njena kola sve češće mogla videti parkirana na stazi ispred njene kuće, što je značilo da više odlazi "u grad", u Kasimov, kako bi dva puta nedeljno otišla na pijacu na obali reke Oke. Kasimov je ljupko provincijsko središte (32.000) stanovnika, poznato pre svega po fabrici za preradu zlata, a osim toga i po privatnom muzeju samovara i pijaci koja radi dvaput nedeljno. Nijedan voz nije prolazio kroz grad, čime se objašnjava to što je tako dugo sačuvao predsovjetske i sovjetske tradicije.
 
Nastavak priče An Niva iz Petruševa čitajte sledećeg petka na 021.rs.
***
 
An Niva (Anne Nivat) je publicistkinja i književnica. Priznata je specijalistkinja za Rusiju, gde je živela deset godina (do 2005). Autorka je, između ostalog, knjiga: Chienne de guerre, 2005. (Kuja rata), za koju je dobila nagradu „Albert-Londr“; Lendemains de guerre en Afghanistan et en Irak, 2004. (Sutrašnjice ratova u Avganistanu i Iraku); Islamistes. Comment ils nous voient, 2006. (Islamisti. Kako nas oni vide); Par les monts et les plaines d’Asie centrale, 2006. (Po brdima i dolinama srednje Azije); Bagdad zone rouge (Bagdad crvena zona); La République juive de Staline, 2013. (Staljinova Jevrejska republika); Dans quelle France on vit?, 2019. (U kojoj Francuskoj živimo?).
 
Knjigu "Putinov kontinent" na srpskom jeziku objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. Prevod sa francuskog jezika radila je Olja Petronić.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Hell-Bent Flyer

    01.01.2022 13:23
    An Niva (Anne Nivat) je publicistkinja i književnica. Priznata je specijalistkinja za Rusiju, gde je živela deset godina (do 2005). Autorka je, između ostalog, knjiga: Chienne de guerre, 2005. (Kuja rata), za koju je dobila nagradu „Albert-Londr“; Lendemains de guerre en Afghanistan et en Irak, 2004. (Sutrašnjice ratova u Avganistanu i Iraku); Islamistes. Comment ils nous voient, 2006. (Islamisti. Kako nas oni vide); Par les monts et les plaines d’Asie centrale, 2006. (Po brdima i dolinama srednje Azije); Bagdad zone rouge (Bagdad crvena zona); La République juive de Staline, 2013. (Staljinova Jevrejska republika); Dans quelle France on vit?, 2019. (U kojoj Francuskoj živimo?

    Đenka sa čime se ti možeš pohvaliti?
    Koje su tvoje akreditacije?
    Zar je tvoj jalov i plitak komentar našto najbolje što si iznjedrio do sada?
  • djenkinim stopama

    31.12.2021 13:01
    daaa
    samo neka pise o Francuskoj, njenim kolonijama, veševekovnoj tiraniji njene republike pobelom svetu, milionima ubijenih, potlacenih...o Francuskoj danas i sta će od nje ostati

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.

Rio Tinto - tačka ili dve?

Nedavno je na jednom skupu održanom u Australiji ponovno aktuelizovana jedna tema za Srbiju i njenu javnost veoma neprijatna...

Sevdalinke i "crna žuč"

U postjugoslovenskoj eri sevdalinka je doživela još jednu promenu: dobila je svoju rok i folk formu, uvrštena je u world music, piše u "Slikama iz kulturne istorije Srednje Evrope" Martin C. Putna.

Kako udovoljiti gospodaru

Susret dva stranačka lidera, Vučića i Đilasa, ponajpre ukazuje na želju da se nova izvršna vlast formira ne toliko protiv, koliko nezavisno od izbornih rezultata, a što više po notama iz inostranstva.