Piše En Eplbaum: Napuštanje istine zbog lojalnosti naciji

Autor: En Eplbaum

Info

24.12.2021.

09:30 > 11:12

Istoričarka, novinarka i dobitnica Pulicerove nagrade En Eplbaum objavila je knjigu "Sumrak demokratije. Sirenski zov autoritarizma". Izdanje na srpskom jeziku priredila je Akademska knjiga.

Piše En Eplbaum: Napuštanje istine zbog lojalnosti naciji

Foto: 021.rs (ilustracija)

Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, objavljuje deo iz ove svojevrsne hronike od 2016. do 2020. godine.

Nedovršenost istorije

I pre je dolazilo do temeljnih političkih promena kao što su one kroz koje danas prolazimo, događaji koji dele porodice i prijatelje, zadiru u društvene klase i dramatično menjaju savezništva.

Poslednjih godina ni približno dovoljno pažnje nije posvećeno francuskoj kontroverzi s kraja 19. veka koja je predskazala mnoge rasprave tokom 20, a koja odražava i argumente u 21. veku. Afera Drajfus pokrenuta je 1894. kada je otkriven izdajnik u francuskoj vojsci: neko je prenosio informacije Nemačkoj koja je Francusku porazila četvrt veka ranije i koja je još uvek držala pod okupacijom nekadašnju francusku provinciju Alzas i Lorenu.

Francuska vojna obaveštajna služba istraživala je to i ustvrdila da je pronašla krivca: kapetan Alfred Drajfus (Alfred Dreyfus) bio je Alzašanin, govorio je nemačkim akcentom i bio je Jevrejin, pa zato u očima nekih nije bio pravi Francuz. Kako će se pokazati, bio je takođe i nevin. Pravi špijun bio je major Ferdinand Esterhazi (Ferdinand Esterhazy), oficir koji će nekoliko godina kasnije napustiti službu i pobeći iz zemlje.

No, istražitelji francuske vojske stvorili su lažne dokaze i lažno svedočili. Drajfusu je bilo suđeno, proglašen je krivim i podvrnut je javnom poniženju. Na Marsovom polju, pred gomilom koja mu se rugala, ađutant je strgao oficirske epolete s Drajfusove uniforme i slomio njegov mač. Drajfus je uzvikivao: "Lišavate čina nevinog čoveka! Živela Francuska! Živela vojska!" Potom je poslat na Đavolje ostrvo na obalama Francuske Gvajane.

Kontroverza koja je nastala, Romen Rolan (Romain Rolland) nazvao ju je "borbom dva sveta", podelila je francusko društvo duž linija koje se najednom čine poznate. Oni koji su tvrdili da je Drajfus kriv bili su onovremeni alt-right, partija Prava i pravde, francuski Nacionalni front ili čak pripadnici kulta QAnona. Koristeći vrišteće naslove francuske žute štampe, što je jedna verzija operacije trolovanja krajnje desnice, svesno su promovisali teoriju zavere.

Štampali su postere sa zmijama što izlaze iz Drajfusove glave, staro antisemitsko opšte mesto, i karikature koje su ga prikazivale kao životinju sa slomljenim repom, rasistički "mimovi" u vremenu pre nego što je taj izraz ušao u upotrebu. Njihove vođe lagale su da bi očuvale čast vojske. Njihove pristalice slepo su se držale ubeđenosti u Drajfusovu krivicu i sopstvenu apsolutnu lojalnost prema naciji, čak i pošto je prevara bila otkrivena.

Da bi ostali lojalni, čitav niz državnih službenika iz 19. veka morao je napustiti posvećenost objektivnoj istini. Drajfus nije bio špijun. Da bi dokazali da jeste to antidrajfusovci su morali da oslabe dokaze, pravo, pravdu, pa čak i racionalno razmišljanje. Kao i Langbin, nemački pisac koji je idealizovao Rembranta, oni su na kraju napali i samu nauku, zato što je bila moderna i univerzalna i zato što je došla u sukob s emocionalnim kultom predaka i mesta.

"U svakom naučnom radu", pisao je jedan antidrajfusovac, ima nečeg "nesigurnog" i "slučajnog". Takođe su napadali karakter, ličnost, legitimnost i patriotizam ljudi koji su branili Drajfusa. Takvi ljudi bili su "idioti" i "stranci", ljudi koji nisu podesni da budu građani Francuske.

Antidrajfusovci sebe su nazivali "istinskim Francuzima", istinskom elitom, a nasuprot "stranoj" i nelojalnoj eliti. Jedan njihov vođa, Eduar Drimon (Edouard Drumont), osnovao je antikapitalistički i antisemitski list Slobodna reč (La Libre Parole) anticipirajući ponešto od nacionalističkosocijalističkih autoritaraca 20. veka i iz našeg vremena. Optužio je Jevreje da kuju zaveru ne bi li uništili francusku vojsku, francusku snagu i samu Francusku.

Drajfusovci su u međuvremenu tvrdili da su neki principi viši od principa lojalnosti nacionalnim institucijama i da je zapravo važno da li je Drajfus kriv ili nije. Nadasve, tvrdili su oni, francuska država ima obavezu da se prema svim svojim građanima odnosi na jednak način, ma kojoj religiji pripadali. I oni su bili patriote, ali drugačije vrste, oni su naciju poimali ne kao etnički klan već kao utelovljenje skupa ideala, pravde, poštenja, objektivnosti, neutralnosti sudova.

Njihov je patriotizam bio promišljeniji, bio je apstraktniji i teže se shvatao, ali nije bio bez privlačnosti. U slavnom vatrenom eseju "J’accuse", objavljenom 1898, Emil Zola (Emile Zola) kazao je da nema ništa lično protiv ljudi koji su isfabrikovali slučaj protiv Drajfusa. Umesto toga, pisao je on, "za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo. Imam samo jedan cilj, da prosvetlim one koji su u mraku".

Te dve vizije nacije, njihovo neslaganje oko toga "ko smo mi", podelilo je Francusku ili, možda bolje, razotkrilo je podelu koja je sve vreme bila tu, skrivena ispod pretpostavki o Francuskoj koja se ubrzano industrijalizovala i modernizovala. Strasti su se uzburkale. Društvena savezništva su se izmenila, a spiskovi gostiju promenili. U kasnijim tomovima velikog romana "U potrazi za izgubljenim vremenom", Marsel Prust opisuje kako je slučaj Drajfus uništio prijateljstva i presložio društvo. Jedna pomodna dama u njegovoj priči postala je antidrajfusovka da bi dobila pristup aristokratskim salonima čiji su je članovi držali za "dvostruko meritornu" pošto je bila udata za Jevrejina. Druga, pokušavajući da se umili drajfusovskoj domaćici "izjavila je da su svi ljudi u njenom svetu bili idioti".

Slavna karikatura Karona Daša (Caran d’Ache) prikazivala je francusku porodicu za večerom. U prvoj sceni, svi sede pristojno. U drugoj tuku se, bacaju hranu, lome nameštaj. U potpisu je objašnjenje: "Počeli su da pričaju o tome", misleći na Drajfusov slučaj. Govoreći o tadašnjim raspravama, prvi francuski premijer jevrejskog porekla, Leon Blum (Leon Blum), kazao je da je to bila "ljudska kriza, ne tako dalekosežna i duga kao Francuska revolucija, ali ništa manje nasilnička... Izgledalo je kao da se sve vrti oko jedne stvari, a u najintimnijim osećanjima i ličnim odnosima sve se pokidalo, iščašilo, na sve se gledalo drugim očima".

Na kraju su drajfusovci pobedili. Sam Drajfus konačno je vraćen kući 1899. Formalno je pomilovan 1906. Iste godine Žorž Klemanso (Georges Clemeanceau), vlasnik lista koji je objavio Zolino "J’accuse", postao je francuski premijer. Na jednom mestu na samom kraju Prustovog romana, pripovedač se vraća iz provincije nakon duge bolesti i otkriva da niko više ne govori o Drajfusu, "to je ime zaboravljeno" i sva su se savezništva još jednom izmenila.

No, pobeda nije bila trajna. U ranom 20. veku antridrajfusovska kontrareakcija još jednom je dobila na snazi. Studenti u Parizu počeli su da odbacuju rezultat Drajfusove afere. Umesto toga, prihvatili su razmetljivo "konzervativni nazor", kako ga je opisao istoričar Tom Koner (Tom Conner), "zasnovan na tradicionalnim vrednostima kao što su porodica, crkva i nacija". Godine 1908, iste godine kada je Ema Goldman dovela u pitanje samo postojanje američkog patriotizma, protofašistički pokret "Action Française", koji je osnovao istaknuti antidrajfusovac Šarl Moras (Charles Maurras), organizovao je kampanju mržnje protiv istoričara Amedea Talamasa (Amédé Thalamas).

Moras, koga francuski esejista Žilijen Benda ubraja među clercse, bio se razljutio zato što se Talamas usudio da sugeriše da bi religiozne vizije Jovanke Orleanke (Jeanne d’Arc) mogle biti puke halucinacije, a ne sveti znaci od Boga. Skupina aktivista napala je Talamasa tokom predavanja na Sorboni i naterala ga da se sakrije. Moras je na kraju stao uz višijevski režim koji je kolaborirao s Hitlerom nakon 1940, koristeći, naravno, slogan "Francuska na prvom mestu".

Politički točak ponovo se okrenuo. Hitler je poražen, Viši je izbačen. Morasu je suđeno i osuđen je kao izdajnik. Po izricanju presude, više od pola veka nakon slavne scene na Marsovom polju, izjavio je "C’est la revanche de Dreyfus!", "Ovo je Drajfusova osveta".

Nakon rata vladala je vizija Francuske zasnovana na racionalnoj misli, vladavini prava i integraciji u Evropu. No, preživeo je duh clercsa koji je nastojao da okleveta Drajfusa, pridruži se Višiju i bori se za Francusku na prvom mestu. Nacionalizam Marin le Pen "Francuska Francuzima", s prizivanjem drevnih simbola i heroja, ponajpre Jovanke Orleanke, te društveni konzervativizam Marion Maršal sada se suprotstavljaju široj viziji Emanuela Makrona o francuskoj republici koja još uvek simbolizuje skup apstraktnih vrednosti, između ostalih nezavisno sudstvo i vladavinu prava. Borba ponekad postaje nasilna. Kada su se proleća 2019. u Parizu pobunili "gilets jaunes", "žuti prsluci", anarhisti koji su bili protiv establišmenta, srušili su statuu Marijane, ženskog simbola Republike, utelovljenje apstraktne države.

Celu Drajfusovu aferu zapalio je jedan sudski slučaj. Samo jedan sudski proces, jedno osporavano suđenje, pokazalo je postojanje nerazrešivih podela među ljudima koji prethodno nisu bili svesni toga da se ne slažu ili barem nisu bili svesni toga da je to važno. Pre dve decenije, različita razumevanja "Poljske" morala su već biti prisutna, samo čekajući da budu pojačana slučajem, okolnostima i ličnom ambicijom. Pre izbora Trampa bila su na raspolaganju različita određenja toga šta znači biti "Amerikanac". Iako smo se borili u građanskom ratu koji je naneo snažan udarac nativističkom, etničkom određenju toga šta znači biti Amerikanac, ono je živelo dovoljno dugo da se reinkarnira 2016. godine.

Rezultat Bregzita i haotične debate koje su usledile dokaz su da neke stare ideje o Engleskoj i "engleskosti" zadržavaju snažnu privlačnost, ideje koje su već dugo utopljene u šire određenje "Britanije". Iznenadni uspon podrške za Voks znak je da španski nacionalizam nije nestao s Frankovom smrću, već da se samo povukao u hibernaciju.

Sve te debate, bilo u Francuskoj skraja 19. veka, bilo u Poljskoj skraja 20. imale su u srži pitanja koja su u središtu ove knjige: kako se određuje nacija? Ko je određuje? Ko smo to "mi"? Dugo smo vremena mislili da su ta pitanja rešena, ali zašto bi to uopšte tako moralo biti?

***

En Eplbaum (1965) američka je novinarka i istoričarka i spoljnopolitička kolumnistkinja za Vašington Post. Viša je saradnica Instituta Agora na Univerzitetu Džon Hopkins, a osim toga je i profesorica prakse u Londonskoj Školi Ekonomije, gde vodi Arenu, program o dezinformacijama i propagandi. U knjizi "Sumrak demokratije" analizira opadanje demokratije i uspon desničarsko-populističke politike sa snažnim autoritarnim tendencijama, i to na primerima Poljske, SAD, Velike Britanije, Mađarske i Španije. Posebnu pažnju En Eplbaum poklanja ulozi intelektualaca.

Knjigu "Sumrak demokratije" na srpskom jeziku objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. Kod pomenute izdavačke kuće danas su počeli novogodišnji popusti koji podrazumevaju 30 odsto popusta na sve naslove. Akcija će trajati do 31. decembra. Ukoliko želite da izbegnete troškove poštarine, možete ih posetiti i u njihovoj redakciji koja se nalazi u Novom Sadu, na Bulevaru Mihajla Pupina 22/4, i knjigu kupiti na licu mesta.

Teme

Komentari 14

Hronološki Najpopularniji

Hell-bent Flyer

26.12.2021 • 11:21

Dobar tekst sa dobrim opisom.
Čomski je imao dobro izlaganje na sličnu temu povezanosti nacionalizma i kapitalizma.

7 8 -1
Bela

24.12.2021 • 23:12

@Ptic Rugalac

Zasto si toliko Negativan ? 21. je Vek !
Inace, Odlican Tekst za razmisljanje. Hvala.

7 6 +1
Ptić Rugalac

24.12.2021 • 15:52

Ma, kako da ne...

Dakle, cenjena kolumnistkinja "Njujork tajmsa" misli da zvezda vodilja treba da nam bude Francuska revolucija. Koja prosto pleni svojim "humanim" glavosečama, među kojima posebno mesto zauzima dragi Robespjer, koji je silne ljude i žene poslao na giljotinu, da bi na kraju i sam bio skraćen za glavu na omiljenoj mu spravi. Hvali nam En i Emila Zolu, jedva prosečnog pisca koji je, uzgred, imao samo osnovnu školu. A, tek Žorž Klemanso što je bio "divan". Dotični je, po završetku Prvog svetskog rata, izjavio da su Srbi "strvinari savezničkih pobeda".
Na ove i ovakve likove mi Srbi možemo da gledamo samo sa mešavinom prezira i gađenja. Oni mogu da prođu jedino u "elitnim" drugosrbijanskim društvancima, koja su prihvatila Elija Vizela, Jasmilu Žbanić, Bernar-Anri Levija i mnoge druge visokokvalifikovane srbomrsce i srbomrziteljke...

21 19 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.