Piše En Eplbaum: Sumrak demokratije

Istoričarka, novinarka i dobitnica Pulicerove nagrade En Eplbaum objavila je knjigu "Sumrak demokratije. Sirenski zov autoritarizma". Izdanje na srpskom jeziku priredila je Akademska knjiga.
Piše En Eplbaum: Sumrak demokratije
Foto: 021.rs

Portal 021.rs, uz dozvolu Akademske knjige, objavljuje deo iz ove svojevrsne hronike od 2016. do 2020. godine. 

Sumrak demokratije

Drevni filozofi gajili su sumnje kada je reč o demokratiji. Platon se bojao "lažnih i brbljivih govora" demagoga i plašio se da bi demokratija mogla biti tek usputna tačka na putu ka tiraniji. Rani američki zastupnici ideje o republikanskom uređenju takođe su prepoznali opasnost koju bi iskvareni vođa mogao predstavljati za demokratiju i vrlo su se ozbiljno posvetili stvaranju institucija koje bi se tome oduprle.   

Ustavna konvencija iz 1787. stvorila je izborno (elektorsko) telo kao sredstvo da se obezbedi da čovek s onim što je Aleksander Hamilton nazvao "talentima za nisku intrigu i s nešto malo veštine za sticanje popularnosti" ne bi nikad mogao da postane predsednik Sjedinjenih Država.  
 
Iako je to na kraju postalo telo koje samo potvrđuje izbor bez ikakve stvarne moći, a u skorije vreme i mehanizam koji malim grupama glasača u nekoliko saveznih država daje nesrazmerno velik uticaj, izborno telo originalno je bilo zamišljeno kao nešto sasvim različito, naime kao jedna vrsta provere, kao telo koje čini grupa vodećih zakonodavaca i imućnih ljudi koji bi odbacili narodni izbor ako je to neophodno, ne bi li se izbegle "neumerenosti demokratije".
 
Hamilton je bio jedan od mnogih u kolonijalnoj Americi koji je stalno iznova čitao istoriju Grčke i Rima, pokušavajući da nauči kako sprečiti da nova demokratija postane tiranija. Pod stare dane, Džon Adams još jednom je čitao Cicerona, rimskog državnika koji je pokušavao da zaustavi propadanje Rimske republike, pa ga je čak i citirao u pismima Tomasu Džefersonu. Oni su hteli da u Americi izgrade demokratiju na osnovi racionalne debate, razuma i kompromisa. 
 
No, nisu imali iluzija o ljudskoj prirodi; znali su da ljudi ponekad mogu potpasti pod "strasti", da iskoristimo njihov staromodni izraz. Znali su da je svaki politički sistem koji je izgrađen na logici i racionalnosti uvek u riziku od provale iracionalnog.
 
U moderna vremena, njihovi naslednici tragali su za tim kako da odrede tu iracionalnost i te "strasti", te da razumeju koga bi demagog mogao da privuče i zbog čega. Hana Arent, originalni filozof totalitarizma, identifikovala je "autoritarnu ličnost", radikalno izolovanog pojedinca koji "budući bez ikakvih društvenih spona, bez porodice, prijatelja, drugova, pa čak i pukih  poznanika, osećaj da za njega ipak ima mesta pod suncem izvodi iz pripadnosti pokretu, iz članstva u partiji". Tu ideju dalje je istraživao Teodor Adorno, jedan iz generacije intelektualca koji su pobegli iz nacističke Nemačke u Ameriku.  Pod uticajem Frojda, Adorno je pokušavao da nađe izvor autoritarne ličnosti u ranom detinjstvu, možda čak i u potisnutoj homoseksualnosti.
 
U skorije vreme, Karen Štener, bihejvioristička ekonomistkinja koja dve decenije istražuje obeležja ličnosti, tvrdi da trećina populacije u svakoj zemlji ima ono što naziva autoritarna predispozicija, reč koja je korisnija nego ličnost, zato što je manje rigidna. Autoritarna predispozicija, ona koja prednost daje homogenosti i redu, može biti prisutna i ne mora se nužno ispoljiti; njena suprotnost je slobodnjačka predispozicija koja prednost daje različitosti i raznolikosti, a koja takođe može biti prisutna bez ispoljavanja.  
 
Definicija autoritarnosti K. Štener nije politička i nije isto što i konzervativizam. Autoritarnost se naprosto obraća ljudima koji ne mogu da tolerišu složenost: uopšte nema ničeg "levičarskog" niti "desničarskog" u vezi s tim instinktom. On je antipluralistički, sumnjičav je prema ljudima s drugačijim idejama i alergičan je na ostrašćene debate. Irelevantno je da li oni koji ga poseduju u krajnjoj liniji svoju politiku izvode iz marksizma ili nacionalizma. To je postavka duha, ne skup ideja.
 
No, teoretičari često izostavljaju jedan drugi ključan element u opadanju demokratije i konstrukciji autokratije. Samo postojanje ljudi koji uvažavaju demagoge ili se osećaju prijatnije u diktaturama ne može u potpunosti da objasni zašto demagozi pobeđuju. 
 
Diktator hoće da vlada, ali kako on dopire do dela javnosti koja oseća isto? Iliberalni političar hoće da potkopa sudove da bi prisvojio više vlasti, ali kako uspeva da ubedi glasače da prihvate te promene? U starom Rimu, Cezar je tražio od vajara da naprave više verzija njegovog lika. Nijedan savremeni autoritarac ne može da uspe bez modernog ekvivalenta, bez pisaca, intelektualaca, pisaca  pamfleta, blogera, "spin­doktora", producenata TV programa, kreatora internet ­mimova koji mogu prodati njegovu sliku javnosti.  
 
Autoritarci potrebuju ljude da promovišu pobunu ili pokrenu prevrat. No, njima su takođe potrebni ljudi koji mogu da koriste sofisticirani pravni jezik, ljudi koji mogu argumentisati u prilog tome da je dobra stvar kršiti ustav ili zaobilaziti pravo. Njima su potrebni ljudi koji daju glas žalbama, manipulišu nezadovoljstvom, kanališu bes i strah i koji će zamisliti drugačiju budućnost. Drugim rečima, njima su potrebni članovi intelektualne i obrazovane elite, što će im pomoći da pokrenu rat protiv ostatka intelektualne i obrazovane elite, čak i ako ona uključuje njihove univerzitetske drugove, kolege i prijatelje.
 
U knjizi iz 1927. "La trahison des clercs", ugrubo prevedena kao "Veleizdaja intelektualaca" ili ponekad kao "Izdaja intelektualaca", francuski esejista Žilijen Benda posmatrao je i opisao autoritarne elite svog vremena, daleko pre nego što je iko drugi razumeo koliko su one bile važne. Anticipirajući uvide Hane Arent, on nije bio zabrinut zbog "autoritarnih ličnosti" kao takvih, već zbog konkretnih ljudi koji su podržavali autoritarizam koji je već počeo poprimati levičarske i desničarske forme širom Evrope. 
 
On je opisao i radikalno desne i ekstremno leve ideologe koji su promovisali bilo "klasnu strast" u formi sovjetskog marksizma bilo "nacionalnu  strast" u formi fašizma i obe ih je optužio za izdaju glavnog zadatka intelektualca, potrage za istinom, a u korist partikularnih političkih ideja. Sarkastično, nazvao je te pale intelektualce "clercs" ili "služ­benicima" ("clerks") što je reč čija su najstarija značenja povezana sa "sveštenstvom", klericima ("clergy"). Deset godina pre Staljinovog "Velikog terora" i šest godina pre dolaska Hitlera na vlast, Benda je već strahovao da bi pisci, novinari i esejisti koji su se preobrazili u političke preduzetnike i propagandiste mogli nahuškati cele civilizacije na akte nasilja. I to se dogodilo.
 
Ako do toga dođe, pad liberalne demokratije u našem vremenu neće izgledati kako je izgledao dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. No, i dalje će postojati potreba za elitom nove generacije "clercsa". Propast ideje Zapada, ili onog što se ponekad nazivalo "zapadnim liberalnim poretkom", potrebovaće mislioce, intelektualce, novinare, blogere, pisce i umetnike da bi se potkopale naše sadašnje vrednosti i da bi se potom osmislio nov sistem koji nastupa. 
 
Oni mogu dolaziti s različitih mesta: u Bendinoj originalnoj definiciji, "clercs" uključuje ideologe i desnice i levice. I jedni i drugi još uvek su s nama. Autoritarna senzibilnost nesumnjivo je prisutna u generaciji radikalno levih agitatora na fakultetima koji pokušavaju da diktiraju kako profesori ima da podučavaju i kako studenti ima da govore. To je prisutno kod huškača svetine na Tviteru koji teže da sruše javne ličnosti i obične ljude zbog narušavanja nepisanih pravila govora.  
Prisutno je među intelektualcima koji su postali spin-­doktori britanske Laburističke partije koja je sprečila bilo kakav izazov vođstvu Džeremija Korbina, čak i kad je bilo jasno da će zemlja odbaciti Korbinov radikalno levi program. Bilo je prisutno i  među laburističkim aktivistima koji su prvo negirali, a potom umanjivali unutar partije prošireni antisemitizam.
 
Mada narasta kulturna moć autoritarne levice, realnu političku moć u zapadnim demokratijama stekli su samo moderni "clercsci" pripadnici pokreta koji smo navikli da nazivamo "desnica", samo oni koji operišu unutar vlada, učestvujući u vladajućim koalicijama i upravljajući važnim političkim partijama. Oni su, istina, posebna vrsta desnice, ona koja ima malo zajedničkog s najvećim delom političkih pokreta koji su tako opisivani još od kraja Drugog svetskog rata.  
 
Britanski torijevci, američki republikanci, istočno­evropski antikomunisti, nemački hrišćanski demokrati i francuski degolisti, svi oni dolaze iz različitih tradicija, ali kao grupa su, barem doskora, bili posvećeni ne samo predstavničkoj demokratiji već i religijskoj toleranciji, nezavisnom sudstvu, slobodi medija i govora, ekonomskoj integraciji, međunarodnim institucijama, transatlantskom savezu i političkoj ideji "Zapada".
 
Nasuprot tome, nova desnica uopšte ne želi da sačuva niti da očuva ono što postoji. U kontinentalnoj Evropi nova desnica prezire hrišćansku demokratiju koja je koristila svoju političku bazu u crkvi da bi utemeljila i stvorila Evropsku uniju nakon košmara Drugog svetskog rata. U SAD­-u i Ujedinjenom Kraljevstvu, nova desnica prekinula je sa staromodnim, berkovskim "konzervativizmom sniženog c", a koji je sumnjičav prema brzoj promeni u svim njenim oblicima. Iako mrze taj termin, nova desnica više je boljševička nego berkovska: to su muškarci i žene koji hoće da zbace, zaobiđu ili potkopaju postojeće institucije. Da unište ono što postoji.
 
***
En Eplbaum (1965) američka je novinarka i istoričarka i spoljnopolitička kolumnistkinja za Vašington Post. Viša je saradnica Instituta Agora na Univerzitetu Džon Hopkins, a osim toga je i profesorica prakse u Londonskoj Školi Ekonomije, gde vodi Arenu, program o dezinformacijama i propagandi. U knjizi "Sumrak demokratije" analizira opadanje demokratije i uspon desničarsko-populističke politike sa snažnim autoritarnim tendencijama, i to na primerima Poljske, SAD, Velike Britanije, Mađarske i Španije. Posebnu pažnju En Eplbaum poklanja ulozi intelektualaca. 
 
Knjigu "Sumrak demokratije" na srpskom jeziku objavila je 2021. godine Akademska knjiga iz Novog Sada. 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • pobogu

    10.12.2021 12:54
    "Piše En Eplbaum: Sumrak demokratije"


    Sumrak civilizacije, rekao bih...

    Imao bih stosta da napisem na tu temu, ali gubim volju za angazovanjem bilo koje vrste kada vidim kako se svakodnevno raspadamo i tonemo sve dublje. Kontra-evolucija je u toku i uzima sve vise maha, a ovih novih bica, cija fizicka struktura podseca na ljudsku, je sve vise...
  • Ptić Rugalac

    10.12.2021 11:41
    Bla bla bla
    Još jedna od otužnih žalopojki tako karakterističnih za "novinare" iz "Vašington posta" i "Njujork tajmsa". Glavni problem ovih smarača i smaračica su Vikipedija i društvene mreže. Ranije su kolumnisti i kolumnistkinje poput ove dame lako mogli da prodaju maglu. Sada se svi bućkuriši iz sorosoidne anarhističko-ateističke kosmopolitske multi-kulti kuhinje mogu vrlo lako - uz minimum guglanja - proanalizirati i odbaciti. Tako da je muka aktivistička pregolema. Njihov "aktivizam" je provaljen, i niko ozbiljan ga više ne uzima za ozbiljno...
  • Брукшанац

    10.12.2021 11:24
    Гомиле и гомиле страница ће исписати, свесни или не, да својим радом подржавају оне који су под паролом транспарентности политичких процеса, исте потпуно затворили за јавност.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.

Rio Tinto - tačka ili dve?

Nedavno je na jednom skupu održanom u Australiji ponovno aktuelizovana jedna tema za Srbiju i njenu javnost veoma neprijatna...

Sevdalinke i "crna žuč"

U postjugoslovenskoj eri sevdalinka je doživela još jednu promenu: dobila je svoju rok i folk formu, uvrštena je u world music, piše u "Slikama iz kulturne istorije Srednje Evrope" Martin C. Putna.

Kako udovoljiti gospodaru

Susret dva stranačka lidera, Vučića i Đilasa, ponajpre ukazuje na želju da se nova izvršna vlast formira ne toliko protiv, koliko nezavisno od izbornih rezultata, a što više po notama iz inostranstva.